Хаџи-Томини и Хаџи-Томићи Држава Србија Оснивач породице Хаџи-Тома Опулос (1796-1885)Порекло Мелник, Грчка, Земун, Крсна слава Свети НиколаНационалност Српска, грчког пореклаДанашњи потомци Ристићи Христићи
Хаџи-Томини воде порекло од Хаџи-Томе Опулоса (1796-1885), чији зетови и сродници су названи заједничким именом Хаџи-Томини или Хаџи-Томићи. Хаџи-Томини зетови су Јован Ристић, намесник и кнежевског и краљевског достојанства, председник министарског савета (владе), министар иностраних послова, Филип Христић, кнежевски представник (председник владе), капућехаја у Цариграду, генерал Антоније Богићевић, министар војни, рођак Обреновића, Радивоје Милојковић, министар унутрашњих послова, а син Светозар Хаџи-Тома био је ожењен Катарином Герман из породице Герман, рођака Обреновића.
Порекло
Хаџи-Томини, односно Опулоси пореклом су из Мелника, одакле су се доселили у Земун и Београд. Узели су за крсну славу Светог Николу. У Земуну су почетком XIX века имали више некретнина, између осталих и кафане, као што је „Код дивљег човека”, где је 1806. уочи заузимања Београда, одсео неколико дана војвода Цинцар-Јанко. Власник ове кафане био је Јован Хаџи-Тома из Мелника, а у Земуну је живео у исто време и Михаило Михалаћ Хаџи-Тома.
Хаџи-Тома (1796—1885)
Хаџи-Тома (1796-1885), београдски велетрговац и поседник, рођен је у Мелнику као Тома Опулос. Као дете са оцем ишао је на хаџилук у Јерусалим након чега је добио назив „хаџи“. Као дечак од 12 година „бежећи од маћехе“ дошао око 1812. у Београд. Убрзо је прешао у Земун код стрица, који га школовао и отворио му кожарску радњу у Београду. Овај посао су водили ортачки до 1854. Стриц није имао потомство.
Хаџи Томина сестра Јелена - Ленка такође је, после Хаџи-Томе, дошла у Београд. Сестра Јелена има потомства.
Хаџи-Тома се оженио Јеленом кћерком Хаџи-Брзака, родоначелника Хаџи-Брзаковића, чија кућа се налазила поред кафане „Знак питања“ у Београду.
Хаџи-Томина радња налазила се у Карађорђевој улици 16По казивању Зорке Влајић, Д. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, стр. 399.. Хаџи Тома умро 19. маја 1885 у 89. години животаВид. ''Српске новине“ 19. мај 1885..
Хаџи-Тома и Јелена имали су Николу, Светозара, Софију, Даницу, Милеву и Марију.
Никола Хаџи-Тома
Никола Хаџи-Тома (рођ. 7. октобра 1840), син Хаџи-Томе и Јелене, кћерке Хаџи-Брзака, био је (од 26. августа 1865) ожењен Христином, кћерком др Вука Маринковића (Нови Сад, 1807-1859), лекара, проф. ЛицејаВид. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, стр. 469., сином новосадског свештеника Константина Косте Маринковића (Нови Сад,1784 - Нови Сад, 1845)Биографије поп-Косте Маринковића и др Вука Маринковића вид у Милан Ђ. Милићевић,Поменик знаментих људи у српског народа новијег доба, Београд, 1979, 322-324. Др Вук Маринковић имао је рођеног брата Максима Маринковића, трговца у Новом Саду, чија кћерка, а братаница др Вука Маринковића била је удата за Владимира Јовановића, проф. Лицеја, министра финансија, по мајци унука војводе Остоје Спужића. Њихов син је био академик проф. др Слободан Јовановић, председник југословенске владе у избеглиштву.
Светозар Хаџи-Тома
Светозар Хаџи-Тома, син Хаџи-Томе и Јелене, кћерке Хаџи-Брзака, био је ожењен Катарином Герман из породице Михаила Германа и Јована Јоаникикија Германа, банкара и агената књаза Милоша.
Ристићи
Софија, кћерка Хаџи-Томе и Јелене, кћерке Хаџи-Брзака, била је удата за Јована Ристића, намесника кнежевског и краљевског достојанства, председника владе, министра иностраних послова. Слава Ристића је Св. Никола.
Др Јован Ристић (1831-1899) намесник краљевског и кнежевског достојанства, председник владе, министар
Јован Ристић, намесник кнежевског и краљевског достојанства, председник министарског савета (владе), министар иностраних послова, вођа Либералне странке, и Софија кћерка Хаџи-Томе имали су четири сина и једну кћерку, Николу, Михаила, Милана и Александра.
Гардијски потпоручник Никола Ј. Ристић
Гардијски потпоручник (1882) Никола Ј. Ристић рођен је јула 1857. у Београду. Завршио 4 разреда основне школе и 4 разреда реалке у Београду. У Паризу завршио трговачку школу а у Берлину 2 године Војне академије. Дошао 1876 као кадет поднаредник у 2 ескадрон коњички учсетвовао у ратовима српско турским. Унапређен у коњичког потпоручника 1878.
Суд. пуковник Милан Ј. Ристић
Судски пуковник Милан Ристић, син Јована Ристића правник, судија војног судаВид. Братислава Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, стр. 82. и 54. био је ожењен Олгом Ристић, рођеном Симоновић, кћерком пуковника Александра Симоновића, коморника краљице Наталије Обреновић, сина др Платона Симоновића, државног саветника. Мајка Олге Ристић, рођ. Симоновић је Милица Симоновић, рођ. Спасић, по мајци унука Лазара Арсенијевића Баталаке из породице Арсенијевић-Поповић.
Суд. пуковник Милан Ј. Ристић и Олга Ристић, рођ. Симоновић имали су сина Јована Ристића, посланика и кћерку Јованку (умрла 1991. без потомства).
Олге Ристић рођ. Симоновић сестра је Јелисавета-Ела Хаџић, рођ. Симоновић, дворска дама, која је била удата за армијског генерала Стевана Хаџића, министра војногВид. МКУ Стари град-мат. подр. Београд, тек. бр. за 1968. г и тек. бр.36 за 1995. г и МКУ Палилула-мат. подр. Београд, тек. бр.84 за 1946. г, МКУ Савски венац-мат. подр. Београд тек. бр.972 за 1966. г и по казивању Мирјане Чанић Радојловић, праунуке Милице Симоновић.
Симоновићи
Отац Олге Ристић, рођ. Симоновић, удате за суд. пуковника Милана Ј. Ристића је пуковник Александар Симоновић, коморник краљице Наталије Обреновић, а син др Платона Симоновића, доктора филозофије, државног саветника професора Ришељеовог лицеја у Одеси.
Др Платон Симоновић, руски државни саветник, дошао је из Одесе са породицом у Србију. Симоновић су пореклом из Требесја код града Никшића, из племена Никшић, а населили су се својим сродницима у Српском Селу код Одесе 1805. године. Наиме, после учешћа у руско-турским ратовима на позив Русије 1788—1789, и покушаја опсаде Никшића, морали су да напусте Требјесе које су након тога Турци разорили. Од 1792 до 1805, договаран је прелазак Требјешана у Русију. Руски цар Александар Први је 1805. доделио Требјешанима земљиште у ненасељеној равници, дан хода на север од Одесе, где су они подигли насеље коме је цар дао име Славјано-Сербскоје, данас Сербка. 1806. Требјешани су укључени у војску генерала Михаила Андрејевића Милорадовића, која је кренула у Влашку, где је заузет Букурешт, у коме су се касније сретали са Карађоревим изасланицима. Требјешани 1812. учествују у одбарни Русије, приликом Наполеонове инвазије. 1820. уписани су у Дворјанску родословну књигу Херсонске губернијеЉубивоје Церовић, Срби у Молдавији, Београд 1997..
Др Платон Симоновић је из Одесе дошао у Србију. Његов син је пуковник Александар Симоновић, коморник краљице Наталије, која је такође део детињства провела у Одеси.
Пуковник Александар П. Симоновић био је ожењен Милицом Симоновић, рођ. Спасић, кћерком Стојана Ђ. Спасића и Јелисавете Спасић, рођ. Арсенијевић, кћерке Лазара Арсенијевића Баталаке из породице Арсенијевић-Поповић , односно породице протојереја Атанасија из Буковика, који је на збору у Орашцу 1804. благословио Карађорђа и вође устанка. Преко Јелисавете Спасић, рођ. Арсенијевић, Симоновићи и једна грана Ристића у сродству су са Жујовићима, Данићима, Бучовићима, као и преко њене мајке Стане, чија је тетка била Јованка Јока Ненадовић, рођ. Миловановић кћерка господар Младена Миловановића, у даљем сродству и са Карађорђевићима (преко Ненадовића).
Отац Стојана Спасића је Ђорђе Спасић (око 1792- 1889), трговац из Смедерева, а мајка Јована Марковић (умрла 1841), ћерка Новака Марковића, трговца из Ковина (имали су једног сина и 4 ћерке, 41 унука и 169 праунука-е, односно чукун унука.
Спасићи из Смедерева су породица пуковника и каваљера Татар-Јованче Спасића и Алексе Спасића, председника министарског савета (владе), ожењеног грофицом Ружом Чарнојевић, рођ. Анастасијевић, кћерком капетан Мише Анастасијевића.
Стојан Ђ. Спасић и Јелисавета Спасић, рођ. Арсенијевић, ћерка Лазара Арсенијевића Баталаке, имали су сина Арсу, који је умро врло млад, и три кћерке: Софију Спасић (1845-1929) удату за пуковника Константина - Косту Бучовића (1836—1881), чија кћерка Стана Жујовић, рођ. Бучовић (1865-1889) дворска дама краљице Наталије је била удата за проф. др Јована Жујовића (1856—1936), министра спољних послова, академика, председника Српске академије наука (нису имали деце), другу кћерку Катарину (1843—1902) удату за Нићифора Јовановића Велеслију (1832—1922), чији син је др Будимир Буда Јовановић, министар и ратни херој, као и трећу кћерку Милицу Спасић (1855-1946) удату за пуковника Александра Симоновића (1846—1927), коморника краљице Наталије.
Пуковник Александар Симоновић и Милица Симоновић, рођ. Спасић имали су три кћерке, Олгу Ристић, удата за Милана Ристића, сина Јована Ристића намесника (има потомства), Ружицу - Ружу (умрла 1950) удату за коњичког пуковника Андоновића (умро 1917), (нема потомства) и Јелисавету-Елу Хаџић, рођ. Симоновић (1879-1966), дворску даму, удата за армијског генерала Стевана Хаџића(1868-1931), сина пуковника Светозара Хаџића и Милеве Хаџић рођ. Герман. Армијски генерал Стеван Хаџић и Јелисавета Ела Хаџић, рођ. Симоновић имали су кћерку Олгу (1905—1965) удату за коњичког пуковника Николу Чанића (1897—1986), чија је ћерка Мирјана Чанић-РадојловићВид. Братислава Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999, стр. 135., види реф. код Јована и Милана Ристића и по казивању Мирјане Чанић Радојловић.
Јован М. Ристић (1898-1979), дипломата
Јован М. Ристић (Београд, 20.12.1898- Јоханезбург, 08. 09.1979), син суд. пуковника Милана Ристића и Олге Ристић, рођ. Симоновић, унук Јована Ристића намесника кнежевског и краљевског достојанства био је дипломата, саветник Министарства иностраних послова Краљевине Југославије и Посланства Краљевине Југославије при Светој Столици у Ватикану,Вид. МКР Општине Савски венац под тек. бр.77 за годину 1898.. Јована Ристић је после Другог светског рата проглашен за народног непријатеља, одузето му је држављанство и конфискована имовина.
Решењем Окружног суда у Београду од 31.10.2008. „сада пок. Јован Ристић, бив. из Јоханезбурга је рехабилитован“ и утврђено да су „ништаве од тренутка њиховог доношења одлуке Народног одбора Другог рејона у Београду о проглашењу сада пок. Јована Ристића за народног непријатеља“, па је утврђено да су ништаве све правне последице ових одлука „укључујући и казну конфискације имовине и то: -Решење Среског суда првог рејона за град Београд Конф.927/48 од 14.06.1948. г, Конф. бр.816/46/13 од 18.06.1946, - Решење о одузимању држављанства и ништаван упис одузетог држављанства у одговарајућим матичним књигама, а рехабилитовани Јован Ристић бив. из Београда сматра се неосуђиваним.
Има потомство.Рех. бр.222/06 Окружни суд Београд; Јелица Илић, адвокат из Смедерева, као пуномоћник Ристић Александра, Јужна Африка и Мирјане Чанић Радојловић, Београд.
Милан и Александар Ј. Ристић
Синови Јована М. Ристића су Милан и Александар Ристић, праунуци Јована Ристића, кнежевског и краљевског намесника. Син Милан Ј. Ристић умро у Јоханезбургу 2008. г и има потомство. Син Александар Ј. Ристић живи у иностранству.
Александар Ј. Ристић
Александар Ристић, син Јована Ристића.
Михаило Ј. Ристић
Михаило Ристић, син Јована Ристића правник, судија, председник Апелационог суда, био је ожењен кћерком Марка Стојановића, адвоката, власника куће у Кнез Михаиловој, код Калемегдана, где се данас налази Академија ликовних уметности, Париска 17. Имали су сина Марка и кћерку Олгу. Њихов син је Марко Ристић, песник-надреалиста, опредељен после рата за комунизам, први амбасадор у Паризу ФНРЈ.Вид. Радован Поповић, Сјајно друштванце, Прича о српским надреалистима, Београд 2006, стр. 9..
Марко М. Ристић
Марко Ристић, син Михаила Ристића, председника Апелационог суда, сина Јована Ристића, кнежевског и краљевског намесника, песник, надреалиста, определио се на крају рата за комунизам и био је први амбасадор Титове Југославије у Паризу.