Панонија () је била земља и римска провинција. На северу и истоку се граничила са Дунавом (Истром), а на југу са облашћу јужно од Саве, Далмацијом. У енциклопедији -{Der Neue Pauly}- пише да јој је западна граница ишла западно од линије Виндобона (Беч)—Петовион (Птуј)—Емона (Љубљана), али камен међаш пронађен 2001. око 13 км југоисточно од Љубљане показује да се Емона није налазила у склопу провинције Паноније већ Италије.
Панонија је била једна од највећих римских провинција, необично значајна због свог пограничног положаја, што је подразумевала велики војни значај, како у борби против варвара који су нападали преко Дунава, тако и у немирним приликама током грађанских ратова у Римском царству.
Име
Панонија је добила име по етнониму Панонци (, ), који се најраније среће код Полибија, Тибула и Јустина. Код најстаријих грчких писаца искључиво се користи назив Панонија (). Међутим, од почетка 2. века грчки писци мешају Панонце са Пеонцима (, ). Плутарх вероватно први Панонце зове Пеонцима, али провинцију Панонију ипак зове њеним именом (). Код Апијана су подаци који се односе на ова два народа помешани. Касије Дион критикује оне писце који етноним Пеонци употребљавају као други назив за Панонце.. Упркос томе, код каснијих грчких аутора подједнако су заступљени називи Панонија и Пеонија.
Назив Панонија је остао у употреби дуго после слома римске власти у Средњем Подунављу. Чак су се и мађарски краљеви из 11. века повремено титулисали као краљеви Паноније (), панонским краљевима (), а своју земљу звали Панонијом. Етноним Панонци се пренео и на народе који су се за време сеобе населили у Панонији.
Етимологија имена провинције је непоуздана. Према Диону Касију (Римска историја -{XLIX}- 36.6), становници Паноније () добили су име по дроњцима (, „крпа, дроњак”) у које су били обучени. Међутим, сам Касије не придаје нарочити значај свом објашњењу.
Макс Фасмер претпоставља, по аналогији са топонимима у Илирији са наставком -{-ona}- као -{Emona}-, -{Campona}-, -{Salona}-, -{Narona}- („град на реци Нар”), да је постојао топоним -{*Pannona}- од ког је потекао хороним. Место с таквим именом је додуше постојало, али се није налазило у Илирији него на Криту ()
Керењи изводи име од -{pān}- „бити надут, пун” и доводи у везу са богом Паном који је код Илира био јако поштован („Панова земља”).
Никола Жупанић нуди два објашњења. Према једном, име Паноније се може довести у везу са кореном -{pen}- баскијске речи -{pentze}- у значењу „ливада, пољана, пашњак”, а према другом са староиндијским панкас (уп. старопруски -{pannean}-), „бара, мочвара”. Друго објашњење Жупанић сматра вероватнијим.
Географија
Панонија је обухватала западни део низије Средњег Подунавља. По природи свог земљишта тај крај представљао је делимично ливаде, делимично пак мочваре и ритове, нарочиту уз Дунав и Саву. Још и данас, кад су обале ових река заштићене вештачки подигнутим насипима, стрепи становништво Војводине и Посавине свако пролеће и сваку јесен од опасности поплаве.
Предримска Панонија
Скордисци и келтизација
Најстарији познати становници Паноније су били Илири. У другој половини 4. века п. н. е. у Панонију су дошли Келти. Међутим, према Теопомпу, кога цитира Страбон, Келти се нису настанили у Панонији. О првом насељавању Келта у Панонију извештава Трогов епитоматор Јустин. Догађаји су описани у 24. Троговој књизи. Јустин указује да власт Келта још није била потпуна: Покоривши Панонце водили су овде разне ратове са својим суседима (Ibi domitis Pannoniis per multos annos cum finitimis varia bella gesserunt). Упад Келта се временски поклапа са опсађивањем и пљачкањем Рима. Археолошки налази указују да се насељавање Келта одиграло у северозападној Панонији.
Друго посведочено насељавање Келта догодило се после њиховог продора на Балкан. Тада су први пут успоставили своју власт у Панонији. Од Келта који су се вратили из Делфа „једна група се населила на ушћу Дунава и Саве и волела да се зове Скордисцима” (manus quaedam in confluente Danuvii et Savi consedit Scordiscosque se appellari voluit). Према археолошким налазиштима келтизација целе Паноније је почела тек у 3. веку после продора на Балкан. Скордисци су у следећем веку проширили своју власт у најмању руку на целу јужну половину Паноније, јер 179. п. н. е. македонски краљ Филип V их узима их има у виду као савезнике: јер преко Скордиска води пут до Јадранског мора (per Scordiscos iter esse ad mare Adriaticum). Већ 156. п. н. е. Скордисци се вероватно у савезу са Далматима боре против Римљана. Први напад Римљана на Панонце се може довести у везу са овим борбама. Овај напад се на основу Апијанових података датира у 156. годину п. н. е. Из Апијанове приче произлази да је тада и Сисција била опседана.
Ове прве борбе са Панонцима је описивао и Полибије. Средином 2. века чини се да су и Скордисци играли неку улогу на далматинској обали. Истовремене римске операције против Панонаца односно Сисције указује на панонско-скордички савез или скордичку власт над Панонијом. Другу могућност чини вероватнијом чињеница да је пут до Јадранског мора (iter ad mare Adriaticum) водио преко земље Скордиска (per Scordiscos). У наредних пет деценија хегемонија Скордиска се осетила у северном Балкану. Од 141. њихови напади су се усмерили на југ, где су од оснивања провинције Македоније били стални противници Римљана. Владавином над Илирима и Трачанима почела је илиризација и тракизација Скордиска.
Хегемонија Скордиска у северном Балкану је трајала до 88. године п. н. е, када их је поразио Сципион Азијаген. Скордисци су се повукли на ушће Саве. Када је 76. године. п. н. е. Гнеј Скрибоније Курион с југа стигао до Дунава, Скордисци се више не спомињу. Тада су се и Панонци могли ослободити владавине Скордиска. Панонци се помињу 64. године. п. н. е, када је Митридат VI планирао поход на Италију преко Балкана.
Кимбри, Боји и Таурисци
Римљани су 119. п. н. е. поново напали Сисцију. Напади Римљана на Сисцију били су скопчани са нападом на далматинску обалу. У оба случаја Скордисци су били заступљени међу савезницима непријатеља Римљана. Скордисци су одржали свој положај у Далмацији, а да нису прекинули притисак на Македонији. То је посведочено приликом миграције Кимбра. Наиме, Кимбри су, дошашви са севера, затекли Боје. Пошто су их Боји одбили, морали су ићи даље на југ. У Подунављу су затекли само Скордиске и Тауриске, пре него што су отишли у земљу Хелвета. Из Посејдонијевих навода код Страбона може се закључити да су на крају 2. века у Панонији само три народа имала власт (Скордисци, Таурисци и Боји). Међу њима се не помињу Панонци. Они су се изгледа налазили под влашћу Скордиска.
Према Посејдонију, Боји су живели у „шуми Херцинији” (Hercynia silva), али није јасно шта се подразумева под овом географском одредницом. Према Страбону, она је могла да се односи на североисточне Карпате. И Јулије Цезар у својим мемоарима мисли тако. Не може се са сигурношћу рећи да ли су и када Боји напустили своје станиште у шуми Херцинији. Према Страбону, Боји су се убрзо по бекству из Италије населили на Дунаву.
Народи, који су пре владавине Боја овде живели, засада су непознати. Можда се један податак из списа Dimensuratio provinciarum односи на њих: desertis quibus habitabant Boii et Carni. На основу тога се може претпоставити да су Карни владали на простору ћилибарског пута.
Боји су владали северном делом, а Таурисци југозападним делом Паноније. Западно од области Скордиска, отприлике између Сисције и Наупорта, пружала се њихова источна граница. Сисција је била град Панонаца, а Наупорт град Тауриска. Панонско-скордичкој области припадала је долина Саве од Сисције па низводно. Североисточно од Сисције је почињала област Тауриска.
Дачани и Боји
Смена власти у Панонији ојачала је Дачане под Буребистом. Њихови напади на народе које су владали у Панонији почели су средином 1. века. Вероватно су прво победили Скордиске. Отада су Скордисци били савезници Дачана. Буребиста је затим напао Боје и Тауриске, како би се отарасио келтске власти у Карпатском басену. Алфелди датира борбе у време после Цезаровог убиства. Пораз Боја и Тауриска се приближно може датирати средином 1. века. О узроцима бојско-дачког рата пише Страбон. По њему, Дачани су тражили извесне области од Боја. Према нешто каснијим подацима, у северној Мађарској живео је низ народа који су се налазили у зависном положају у односу на Боје. То је сигурно погађало интересе Дачана.
Продор Келта у северну Мађарску и јужну Словачку може се посведочити не само на основу археолошких налазишта, него и на основу писаних извора. Учесници овог продора били су келтски народи, који се код Птолемеја помињу на северозападној ивици области Дачана. То су били Анарти, Таурисци, Котини и Ерависци или Арависци.
Дачани су нанели тежак пораз Таурисцима и Бојима. За победу се везује помен бојске пустиње (deserta Boiorum). Међутим, пошто су Боји још у време римске владавине чинили значајну заједницу (civitas) у Панонији, а deserta била изразито насељена Келтима, реч deserta се не може протумачити као ненасељена земља. Боји и Таурисци су се тада налазили у тесном савезништву и то под предводништвом бојског кнеза Критазира (Kritasiros). Победом Дачана, распала се јединствена власт Боја и Тауриска. То је подстакло осамостаљивање мањих келтских група: Котина, Ерависка, Анарта, Тауриска.
У другој половини 1. века видљив је дачки утицај у археолошком материјалу. Најраније је видљив код Скордиска, чији опидум Жидовар садржи налазе са изразито дачким особинама. Дачка керамика је пронађена на многим налазиштима на десној обали Дунава у околини Будимпеште. Налазишта су: Токод, Сентандреја, Будимпешта-Табан, Ерд. Дачки утицај се огледа највише у археолошком материјалу у Словачкој. Тамо је дакизација почела средином 1. века истовремено са слабљењем таласа насељавања Келта. Упадљива је концентрација Дачана у долинама река Ваха и Хрона. Мађарска равница је била под владавином Дачана све до појаве Јазига. Према Плинију, Јазиги су одавде протерали Дачане (pulsi ab his Daci).
Политичке прилике средином 1. века
За време миграције Кимбра Дачани се још не спомињу. Страбон описује област између Алпа и Дунава, Италију и Германије, тј. Панонију и Норик. Помиње Боје и Тауриске, који су поразили Дачани, затим Скордиске помешане са Илирима и Трачанима и напослетку Панонце, који су живели на простору од Сисције на северу до Дунава на истоку. Према томе, изгледа да су Панонци средином 1. века проширили своју власт, јер се њихова област већ пружала до Дунава. Након пораза Скордиска 88, стекли су своју независност. Године 65. били су за Митридата готово једини фактор на Сави. После победе Дачана присвојили су још област до Дунава.
Област Панонаца су означили Страбон и Апијан на више песта. Панонска племена су била: Бреуци, Андизети, Дитиони, Пирусти, Мезаци, Дезидијати и више мањих народности до Ардијеа. Сисција је увек била град Панонаца. И околина Сисције на југозпаду увек им је припадала. Западно од Сисције припадала је земља Таурисцима, али на југозападу чини се да су Панонци своју власт вероватно проширили и на један део Јапода. Иначе, били су суседи Јаподима. На истоку њихова област се пружала до области Скордиска. Једно време су можда држали и Скордиске под својом влашћу. Тада је према Страбону и источна граница била на Дунаву. На југу земља Панонаца се протезала све до залеђа Салоне и Нароне (Ardiaioi и Dalmatai) и до Дарданаца. На северу Панонци су владали земљом до Дунава, наравно тек након пораза Боја.
Римско освајање Паноније