Оршава или Оршова, раније Ршава (, , ) град је у Румунији. Она се налази у крајњем југозападном делу земље, у историјској покрајини Банат. Оршава је други по значају град у жупанији Мехединци. Код Оршаве се река Черна улива у Дунав, по којој је римски град Диерна (Тиерна), данашња Оршава, и добио име. Историја
По једном бугарском извору Оршаву је као град основао Илирик, први бугарски краљ."Царственик или историја", Будим 1844. године То је могло бити једино на римским темељима града Диернe, који је раније постојао. Постоје бројни налази римског присуства на том месту. Бугарски град су потом Мађари под Арпадом од бугарског кнеза Влада, на јуриш освојили."Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године У 14. веку основан католички францишкански манастир у Оршави, да би ту угушио богумилску јерес. Турски војсковођа Хасан бег Аму (можда Омер?) заузео је 7. јула 1521. године снажно јуришајући град Оршаву, где је стационирао своју војску."Београдске општинске новине", Београд 1932. године Прешли су из Србије у Оршаву 1525. године, народне старешине: Крста, Радојица, Стојан и Цветко. Године 1688."Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године заузели су Аустријанци Оршаву, али Турци су је преотели већ 1689. године. Јула 1717. године аустријски војсковођа Еуген Савојски је заузео између осталих градова и Оршаву, истеравши Турке. Године 1735. Аустријанци су утврдили Оршаву, за одбрану од Турака. 15. августа 1738. године добили су Турци мировним уговором Оршаву у посед. Свиштовским миром 1791. године остала је само Оршава у аустријским рукама, остало су заузето вратили Турској.
По једном српском извору, старији назив места је био "Урсова"."Банатскиј алманах", Будим 1827-1828. године
Српски вожд Карађорђе је писао 1810. године француском краљу, о територијалним захтевима Србије. Тражене су као услов да се потпише примирје са Турцима, и варошице Фетислам (Кладово) и Стара Оршава, "које су пређе била саставни део Србије"."Отаџбина", Београд 1888. године Негде крајем мађарске буне 1848-1849. године близу Оршаве, на граници Угарске и Румуније била је тајно закопана у земљи угарска круна. Она је касније, у лето 1853. године ископана и сада се налази на царском двору у Бечу. Ту је аустријски цар подигао капелу у спомен проналаска круне Св. Стефана."Србски дневник", Нови Сад 1863. године Године 1854. почела је изградња жељезничке пруге Темишвар-Оршава. Из Оршаве иду и долазе лађе из Беча, Пеште, Титела, Земуна, Београда, Панчева - са робом или путницима. У 19. веку "права" или Стара Оршава је крајња источна тачка аустријског царства на Дунаву (1859). Други жандармеријски пук АУ имао је 1882. године једну своју чету у Оршави. Услед велике експлозије у Фабрици за осветљење у Оршави, септембра 1902. године разрушен је велики део тамошње Касине, док су четири грађанина настрадала. Септембра 1914. године аустро-угарске трупе су запоселе Оршаву. Наредили су да се сво становништво исели из града, и остане на четири километра далеко, из тактичких разлога. Силан народ је издржао десет дана, па се силом вратио својим кућама. Срби су бомбардовали Оршаву због једног војног воза који је приспео тамо. Једна топовска граната је упала у салу једног ресторана, и разнела бисту цара Фрање Јосифа. Румунске трупе су 30. августа 1916. године заузели Оршаву, потиснувши Аустријанце. После огорчене борбе заробили су у граду седам топова хаубица и много ратног материјала."Велика Србија", Солун 1916. године
Нова Оршава је био назив за Адакале тј. "Острвски град", утврђени град смештен на једној дунавској ади, са свим градским здањима, утврђеним зидинама. Основан је од стране аустријског цара Леополда. Турци су је освојили током рата 1738. После београдског мира стара Оршава је припала Аустрији, а Нова Оршава Турској до 1867. године. Војвода Миленко је 1804. године по налогу Карађорђевом, отишао са својом војском на Адакале и посекао све ту склоњене дахије. Јоаким Вујић 1839. године путујући за Букурешт примећује да ту постоје неугледни турски шанчеви и топовске батерије, злогласни турски казамати, две џамије са кућама наоколо. Да би 1879. године, након Берлинског конгреса и она припала Аустрији, а Турци се повукли. Налазила се "нова" наспрам "старе" Оршаве, на средини Дунава, и са друге, српске стране се налазила тврђава "Елизабет". Тврђава је била под турском командом као потпора Адакалеу. По уговору Срби су 1868. године разорили у потпуности ту тврђаву."Нова искра", Београд 1899. године
Школа у Оршави постоји од 1747. године. Године 1839. Стара Оршава је милитарска варош на Дунаву у којој се налазе: православна црква Св. Николе, римокатоличка црква ("римска"), свратиште "Код Златног јелена", Армиција (царинарница) и Контумац (карантин). Ту се у поменутим државним установама налази много чиновника. У око 600 домова живи око 4.000 становника, од којих су најбројнији Власи, па Срби а најмање је Шваба.Јоаким Вујић, наведено дело
У Оршави је седиште агентуре Паробродског друштва аустријског Лојда (1905).
Већина Оршаве била је потопљена између 1965. и 1970. године како би се омогућила изградња хидроелектране Ђердап, што је довело до кретања железничке пруге Турну-Северин до Карансебеша и изградње новог дела града, који се састоји од блокова. Близу жељезничке станице Оршава је мало бродоградилиште.
Срби у граду и околини мини|250п|Положај Оршаве на територији жупаније Мехединци
У Оршави динамичном градићу на Дунаву, одувек је било Срба, који су ту живели и радили. По податку из 1900. године ту је било 180 Срба.
На једном старом документу, потписао се 6. фебруара 1726. године "кнез од Хршаве" (Оршаве) Радомир. Он је исте године и посланик на српском црквено-народном сабору. Место Стара Оршава је припадало као православна парохија Мехадијском протопрезвирату. Сретко из Оршаве је 1727. године учествовао на српском црквено-народном сабору. Те године је посланик и биров Павле Мрзаковић. Ту је 1824. године на служби један свештеник, парох поп Василије Поповић."Сербски летописи за 1825.", Будим 1824. године Поп Димитријевић Петар је оршавски парох и посланик на сабору 1731. године.
У старој Оршави се родио 9. марта 1836. године, српски песник Стева Миленковић (1836—1890).Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године Отац му је био као мајор управник граничног кордона. Стеван се бавио аустријском картографијом, као капетан. Живео је у словеначкој Горици. Германизовао се и тамо је познат као Стеван Милов. Објавио је више збирки песама, на немачком језику."Стражилово", Нови Сад 1892. године Будимски Срби трговци Михајло Стојановић и ортак Фруша су се судски спорили због неслоге, када су се 1838. године бавили у Оршави и трговали. Преметали су слану рибу, пиринач и другу робу. Јануара 1842. године изгорела је у Оршави кућа Лазара Поповића "познатог нашег родољупца". За Фонд Матице српске приложио је 1843. године Јован Вулетић трговац из Оршаве, 1 ф. Владика вршачки има у свом наслову и називе (1857)- Карансебешки, Оршавски и Мехадијски. На Мајској скупштини у Карловцима 1848. године, изабран је у Главни одбор Српског покрета посланик из Оршаве, Васиљевић.
Јоаким Вујић познати путописац се обрео око 1839. године у Оршави. Стара Оршава је у то време милитарска варош са око 600 домова са 4.000 житеља од којих су најбројнији Власи. Има и Србаља, обаче они су се повлашили и скоро сасвим свој матерњи језик позаборављали; него само неки, а најпаче терговци што Србски говоре. Путник је коначио у крчми "Код Златног јелена" отворене наспрам православне цркве Св. Николе.Јоаким Вујић: "Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845.