Мирослав Хумски или Мирослав Захумски (ум. између 1196. и 1199.), такође познат и као Мирослав Завидовић или Мирослав Завидић, био је велики кнез Захумља, односно Хумске земље, средњовековне српске области која се простирала у приморским областима између Дубровника и неретванске Крајине, са седиштем у Стону. Првобитно је био удеони кнез у западним (полимским и подринским) областима Великожупанске Србије, које је добио на управу већ око 1165. године, за време владавине старијег брата, великог жупана Стефана Тихомира. Недуго потом, већ током првих година владавине млађег брата, великог жупана Стефана Немање (1166-1196), када је дошло до првог знатнијег проширења српске великожупанске државе, Мирослав је добио на управу и Хумску земљу, са неретванском Крајином. Тим областима је управљао до краја живота, у последњој деценији 12. века.
Био је син српског властелина Завиде и старији брат великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Био је био ожењен сестром босанског бан Кулина. Потомци кнеза Мирослава имали су значајну улогу у политичком животу Хумске земље и неретванске Крајине током 13. века и касније. Био је ктитор манастира Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу. Наручио је писање чувеног Мирослављевог јеванђеља.
Кнез Мирослав у историографији мини|Попречни пресек цркве Светих апостола Петра и Павла, задужбине кнеза Мирослава.
Брат Стефана Немање привлачио је пажњу историчара већ у 19. веку. Љубомир Ковачевић се први опширније бавио његовим ликом у чланку "Запон хумског кнеза Петра" (1884). Потом је Иларион Руварац објавио чланак "Мирослав, брат Стефана Немање" (1888), у коме је изложио биографске податке о хумском кнезу, на основу до тада познатих историјских извора. Константин Јиречек је 1892. године писао о Тољену, сину кнеза Мирослава, исти аутор касније уноси познате податке о Мирославу у своју чувену "Историју Срба". Средином 20. века Михаило Динић је српској науци представио три нова документа из најраније историје Немањића, који су бацили нешто више светла на хумског кнеза Мирослава. Нови резултати ушли су и у први том "Историје српског народа" (1981). У свом делу "Хумска земља у средњем веку" (1996), Синиша Мишић је допунио ова сазнања, a питањем Мирослављевих потомака детаљно се бавио Небојша Порчић (2016).
Порекло и младост мини|Стефан Немања, фреска у Студеници.
Питање о пореклу кнеза Мирослава, као и Стефана Немање, предмет је бројних расправа у науци. Читава библиотека радова о пореклу оснивача Немањића изродила је низ теорија. Данас се готово једногласно сматра да је Стефан Немања, а самим тим и Мирослав, био син Завиде. Међутим, док се у Немањино порекло од Завиде у почетку сумњало, да Мирослав потиче од овог владара није било места сумњи. Два историјска извора сведоче о Завидином очинству. Први је помен Завиде у Мирослављевом јеванђељу, чију је аутентичност коначно доказао Владимир Ћоровић. Други историјски извор представља ктиторски натпис кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму. Забуну је стварало то што је у неким старим српским летописима Немања навођен као син кнеза Мирослава. Међутим, бројни документи из периода Стефана Немање то оповргавају.
Година рођења кнеза Мирослава такође није позната. Будући да је он, уз Тихомира и Страцимира, био старији брат Стефана Немање, морао је бити рођен пре 1113. године, када је, према писањима Светог Саве, рођен Стефан Немања. Идентитет Мирослављеве мајке није познат. Завида је био сродник владајуће српске династије Вукановића. У немирним временима друге деценије 12. века у Великожупанској Србији, изазваних борбама око престола, отац му се склонио у Дукљу. Завида се са Немањом касније вратио у Рас. Са њима су дошли и Тихомир, Страцимир и Мирослав. Тибор Живковић је овај догађај хронолошки сместио у тридесете године 12. века, мада данас постоје и другачија мишљења.
Долазак на власт Није позната ни година Мирослављевог доласка на власт у Хуму. Он је свакако био кнез у време сукоба између Немање и Тихомира. Будући да хронолошке податке из времена Немање добијамо из његових биографија, пре свега из житија које је саставио Свети Сава, оне представљају и главни извор за проучавање живота кнеза Мирослава Хумског. Хронолошким проблемом Немањиног доласка на власт у скорије време бавио се Срђан Пириватрић. Он је дао и преглед дотадашње литературе. Хронолошки подаци Светог Саве упућују на 1158/1159. годину као годину Немањиног доласка на власт. Међутим, они се не могу узети као апсолутно прецизни.
Изворима је добро поткрепљена претпоставка да је Мирослав дошао на власт почетком 1160-тих година. Миодраг Марковић је детаљно образложио датирање његовог ктиторског натписа у цркви Светог Петра на Лиму у 1161/1162. годину.
Хиландарски летопис бележи да је Немања дошао на власт током 24. године владавине византијског цара Манојла Комнина, што се пада у 1165/1166. годину. Након тога следи белешка да је у то време његов брат Мирослав био кнез у Хумској земљи, док су Далмацију држали Грци. Вредност ове информације за датирање почетка владавине кнеза Мирослава уочио је Небојша Порчић.
Сукоб Тихомира и Немање мини|Хумска земља у саставу државе Стефана Немање и његових наследника
Немањин сукоб са браћом довољно је познат историјској науци. Оснивач династије Немањића је као удеони кнез владао жупама Топлица, Ибар, Расина и Реке. Уколико се хронолошки подаци Светог Саве узму као исправни, он је овим земљама управљао током периода владавина жупана Уроша II, Десе и Тихомира. У периоду између 1158. и 1165. године дошло је до сусрета Немање и византијског цара Манојла I Комнина. Византијски цар доделио је Немањи на управу област Дубочицу (данашњи Лесковац) и одликовао га "царским сном". Био је то начин византијског цара да унесе раздор међу браћом, подржавши онога ко је у том тренутку имао најмање легитимитета да понесе великожупанску титулу. Срђан Пириватрић смешта почетак краткотрајне владавине кнеза Тихомира као великог жупана у 1165. годину. Историјско дело Јована Кинама доноси информацију да је у саставу византијске војске која је 1166. године кренула на Мађаре, под вођством Андроника Контостефана, учествовао и одред великог жупана Србије.
Повод за Немањин сукоб са браћом је градња манастира Светог Николе у Куршумлији и Пресвете Богородице на ушћу Косанице у Топлицу. Био је то израз којим је Немања показао своје претензије над великожупанском титулом. Тиме је он отворено оспорио власт свога брата Тихомира. Мирослав Хумски је присуствовао састанку на коме је Немања ухваћен и затворен у пећини крај Раса. Заробљеништво није трајало дуго, будући да се помоћу присталица Немања успео ослободити и покренути рат против браће. Мирослав је, заједно са Страцимиром и Тихомиром, побегао у Византију. Година одсудне битке код Пантина различито је навођена. Јованка Калић сматрала је да је до ње дошло 1168. године. Тихомир је погинуо удавивши се у Ситници, док су се Мирослав и Страцимир повукли са бојног поља. Манојло се измирио са браћом и оставио их на власти као удеоне кнежеве.
Заједнички ратови Мирослава и Немање мини|Споменик српско-немачком пријатељству поводом састанка Фридриха Барбаросе и Стефана Немање, Ниш. Дубровачки извори помињу Мирослава као Немањиног најближег сарадника још пре него што је Немања 1177. године напао Дубровачку републику, уз помињање Немањиног и Мирослављевог освајања Дријева око 1172. године. Византијски историчар Никита Хонијат помиње Немањин поход на Хрватску, у склопу млетачко-византијског рата (1171-1172). Љубомир Ковачевић је сматрао да је управо Мирослав био предводник похода усмереног према области Омиша. Ова претпоставка изнесена је још пре него што су били познати преводи повеља из заоставштине Ивана Лучића.
Мирослав је 1181. године навукао на се прекоре папске курије и осуду од стране папиног легата Теобалда, због тога што је узео заштиту неретљанске Качиће, који беху каменовали на смрт сплитског надбискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим катедралним седиштима његове области.
Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију сведочи о нападима Стефана Немање на град Бар 1183/1184. године. Будући да је тада Немања, у садејству са угарским краљем Белом III, ратовао против Византијског царства, ослабљеног након смрти Манојла I и доласка малолетног Алексија II на власт, не изгледа вероватно да би у истом тренутку он могао ратовати и у Поморављу и у Приморју. Стога Ивана Равић износи претпоставку да су терет борби на Приморју преузели управо Мирослав и Страцимир. Мирослав био тако био вођа српског напада на Бар. На претпоставку упућује и познати одељак Гргуровог писма Гвалтерију, где каже да је дукљански кнез Михаило ab avunculis molestatus, тј. њега су притискали ујаци.
Рат против Дубровника Мирослав и Страцимир предводили су два српска напада на Дубровачку републику, током 1184. и 1185. године. Податке о овим борбама сачували су дубровачки архиви. Био је то први покушај српске државе да заузме богати трговачки град. Мирослав Завидовић је прикупио копнену војску, али Немањина браћа нису располагала довољним бројем бродова. Дубровачка таласократија спасла је град освајања. До поморске битке Дубровчана и Мирослављеве флоте дошло је код села Пољица, прекопута острва Колочепа, 18. августа 1184. године. Она је завршена потпуним поразом кнеза Мирослава. На исти начин је убрзо завршила и флота кнеза Страцимира, при нападу на Корчулу. Корчула је по традицији припадала хумском кнезу Мирославу. Мавро Орбин пише да је напад уследио пошто становници острва нису поштовали Мирослављева права. Дубровчани су помогли Корчулане да спале српске бродове, што је онемогућило освајање острва. Потом су поведени преговори.
Рат је обновљен 1185. године. Мирослав је предводио копнени напад на Дубровник. Дубровачки извори бележе да је Мирослав водио десетине хиљада војника, што не може одговарати истини. Иако је Мирослав спалио околину града, градске бедеме није имао шансе пробити. После недељу дана опсаде, 7. јула 1185. године, Мирослав је напустио околину Дубровника. Мировни споразум између Стефана Немање и Дубровчана закључен је следеће године. На сличан начин доживеће неуспех и напад краља Уроша на Дубровник у 13. веку.
Српско-немачки савез мини|Немачки цар Фридрих Барбароса (владао 1152-1190.) Мирослав Завидовић се поново помиње у историјским изворима поводом састанка немачког цара Фридриха I Хоенштауфена са Стефаном Немањом у Нишу, приликом проласка крсташке војске која се кретала ка Светој земљи. Пад Јерусалима 1187. године у руке ајубидског владара Саладина, након уништења јерусалимске војске у бици код Хитина, довела је до избијања Трећег крсташког рата. У њему су узели учешћа најмоћнији монарси тадашње Европе, попут Ричарда I Плантагенета, Филипа II Августа и Фридриха Барбаросе. Крсташка армија немачког цара била је најбројнија и кретала се тзв. балканском рутом, којом су прошли и учесници Првог крсташког рата. Анали Келна бележе да је 25. децембра 1188. године у Нирнберг дошло посланство српског великог жупана, који су цару пренели жеље свог господара да угости домаћина у граду који жели учинити престоницом свога краљевства. Преко Угарске, крсташка војска доспела је на територију данашње Србије и, преко Београда и Браничева, пристигла у Ниш. До састанка је дошло 27. јула 1189. године. Фридриха су дочекали Стефан Немања и његов брат Страцимир. Мирослава помиње немачки хроничар Ансберт. Након размене поклона, Немања је Фридриху понудио војну сарадњу против византијског цара Исака II Анђела. Ансберт помиње да су Немања и Страцимир, заједно са њиховим трећим братом Мирославом (tertio fratre suo Mercilao) заузели "мачем и стрелама" град Ниш и узели Византинцима сву земљу до Сердике (Софије). Цар је учтиво одбио Немањину понуду, не желећи да се беспотребно сукобљава са хришћанима.