Милош С. Милојевић (Црна Бара, 16. октобар 1840 — Београд, 24. јун 1897) био је српски публициста, учитељ, правник и официр.
Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду. Школовање је потом наставио у Кијеву и Москви. Године 1870. постао је професор гимназије у Београду, да би од 1873. до 1876. године био управитељ и професор другог одељења београдске Богословије.
Активно је учествовао у Српско-турским ратовима 1876—1878. За професора и директора гимназије у Лесковцу постављен је 1881. године. Године 1890. постављен је за управитеља Светосавске вечерње богословско-учитељске школе. Био је и управник Светосавске вечерње школе (1891−1893).
Његов рад су јавно и оштро критиковали његови савременици, Стојан Новаковић, Јован Цвијић и др. О томе постоје бројна сведочанства, а његово уклањање из научне сфере временом је постала трајна и непроменљива чињеница, због штетног деловања и ревизије српске научне историографије. Истакнути историчари његовог доба су били изразито критични према Милојевићевом историографском раду. Није изабран у Српску краљевску академију након чланства у Српском ученом друштву. Академија му се захвалила почасним чланством али не ангажовањем у истој.
Порекло и школовање Рођен је у свештеничкој породици у селу Црна Бара, у Мачванском срезу (Подрињски округ) од оца Стефана (18??-1849) и мајке Софије (18??-1874).Коцић, Данило Б.: „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015, стр. 285) Због тога су га звали по родном крају „Мачванин”. Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду (1859).
Од 1859. до 1862. године, изучавао је правне науке на Београдском лицеју, а затим је као »државни питомац« (стипендиста државе) похађао (по шест семестара) Правни и Филозофски факултет у склопу Московског универзитета. У Москви је конкретно студирао (не завршивши студије) Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу. Међу тамошњим професорима на њега је највећи утисак оставио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански (: 1808—1877).
Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком „Пропаганде у Турској“, будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.
Професионална каријера По повратку (1865) у Кнежевину Србију (1815—1882) започиње рад у државној служби (следе постављења/именовања):Поповић, Хаџи Зарија Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Братство Број VIII (Београд: Друштво „Светога Саве“, 1899, стр. 378) 16. септембра 1865. године – за писара треће класе у Ваљевском окружном суду 22. новембра 1865. године – за писара друге класе у Апелационом суду у Београду 3. маја 1866. године – за писара прве класе у Апелационом суду у Београду 4. новембра 1866. године – за секретара друге класе у Трговачком суду у Београду 11. фебруара 1870. године – за професора Београдске гимназије 14. августа 1873. године – за професора и управитеља II одељења Београдске богословије (предавао је српску синтаксу и српску историјуХаџи-Васиљевић, Јован: „Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку до српско-турски ратова 1876—1878“ (Београд: Друштво Светога Саве, 1928, стр. 382)) 11. септембра 1881. године – за професора Лесковачке ниже гимназије (предавао је историју Срба у 3. и 4. разреду и српску синтаксу у 4. разредуКоцић, Данило Б.: „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015, стр. 286)) 22. фебруара 1887. године – за управитеља Приправне школе у Лесковцу (ова школа никада није ни отворена, па Милојевић остаје управитељ у гимназији) 1. јануара 1890. године – за директора Лесковачке ниже гимназије 6. октобра 1890. године – за професора I Београдске гимназије (ову дужност није вршио, јер је добио друго боље именовање) 1890 – за управитеља (до 1891. године) и професора Светосавске Богословско-учитељске школе 1. маја 1893. године – (указом) је пензионисан
Када је основао Друго одељење Богословије (1873) Милојевић за њега пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. У овој образовној установи предавали су се предмети гимназијски, педагошки, богословски, заједно са војним вежбањем.Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 5 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, стр. 103) Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Устанички одреди чији је војнички допринос био немерив /Јован Хаџи-Васиљевић / у време Српско-турског рата 1876—1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1877-1878. године.
Чланство у научним институцијама Од 25. јануара 1879. године: Редовни члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно Одбора за науке државне и историјске и Одбора за науке философске и филолошкеНикић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „Милојевић Милош“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841—1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, стр. 200) Од 15. новембра 1892. године: Почасни члан Српске краљевске академије (скр. СКА)
Догађаји који су непосредно претходили оснивању Друштва „Св. Саве“ После смрти кнеза Михаила Теодоровића Обреновића (1823—1868), а на иницијативу угледног српског државника Јована Ристића (1831—1899) и Милоја-Михаила М. Јовановића (1826—1898), београдског митрополита СПЦ (1859—1881 и 1889—1898) дошло је (током августа 1868. године) до стварања Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини.Џамбазовски, Климент: „Нови прилози историји културно-политичких односа македонског и српског народа“, Југословенски историјски часопис 1/1964, (Београд: Савез друштава историчара Србије, 1964, pp. 66)„Историја српског народа“, Део I, (Београд: Српска књижевна задруга, 1994, pp. 499)Поповић, Даница: „Манастир Св. Тројице Русинице успони и разарања“ (стр. 31-48), Историјски часопис Књ. XLV-XLVI (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 2000, pp. 41)Недељковић, Славиша Р.: „Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године“ (стр. 283-306), Вардарски зборник 8 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2011, стр. 288-289) Одбор је без прекида радио до 1876. године, тј. до избијања српско-турских ратова.
Председник Одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови историчар Пантелија-Панта С. Срећковић (1834—1903) професор на Великој школи у Београду и Милош Милојевић, правник и официр.Недељковић, Славиша Р.: „Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године“ (стр. 283-306), Вардарски зборник 8 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2011, стр. 289)
Касније, заслугом министра просвете и црквених дела Косте-Стојана Новаковића (1842—1915), основано је 1873. године веома престижно Друго одељење Београдске богословије с циљем да се у њему школују млади људи из неослобођених српских крајева који би се затим враћали натраг као учитељи или свештеници. Другим одељењем Богословије управљао је Милош С. Милојевић.
Оснивање Друштва „Св. Саве“ Завршетком Источне кризе, односно ратних година 1876—1878. у којима су на неослобођеној територији Старе Србије и Македоније нестали многи резултати ранијих напора на просветном и културном пољу, краљ Милан Теодоровић Обреновић (1854—1901) и напредњачка влада (мандат: 1884—1887) Милутина И. Гарашанина (1843—1898) сачинили су план вођења националне акције у Турској у циљу подизања свести тамошњег српског народа као најјачег оружја за његово одржање. То је требало да представља и најважнији правац у спољној политици Србије.
У циљу остварења те идеје, по жељи краља Милана и Гарашанина, упућен је у Цариград на место српског посланика угледни научник и политичар Стојан Новаковић. Део тога плана било је и оснивање Друштва „Св. Саве“ које би сопственом акцијом потпомогло ширењу српских школа у Турској, српских културних установа, као и спремању будућих радника на том пољу. Разговори о оснивању Друштва „Св. Саве“ вођени су у пролеће и лето 1886. године. Учесници су били угледни професори Београдске богословије (основане 1836. године), Гимназије (основане 1839. године), Велике школе (основане 1863. године) и Учитељске школе (основане 1878. године), а међу њима је такође било и трговаца, адвоката и других угледних личности из тадашње Србије. Састанцима је руководио истакнути члан слободнозидарскихРаденић, Андрија: „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995—1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт САНУ, 1997, pp. 193) (масонских) ложаПротић, Стојан М.: „Фрамасони у просвети“, Одјек: лист политични, економни и књижевни (Београд: Стојан М. Протић/Народна радикална странка, 1895, стр. 53)„Masonerija u Hrvatskoj“ Prvi dio, Svezak 6 (Zagreb: Moderna socijalna knjižnica, 1934, стр. 18)Ненезић, Зоран Д.: „Masoni u Jugoslaviji (1764—1980): Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji“, Библиотека Истраживања Књ. I (Београд: Ауторско-издавачка група „Зодне“, 1988, стр. 192-195)Раденић, Андрија: „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995—1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 1997, pp. 201) Светомир К. НиколајевићЂорђевић, Тихомир Р.: „У Будишину: путописна белешка“ (други део: pp. 57-41), Нова искра: илустровани лист Број 2 / Година IV (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, Фебруар 1902, стр. 59) (1844—1922), ректор Велике школе (период: 1885—1890). Био је образован Привремени одбор и припремљена Основна правила. Пошто је тадашњи министар просвете и црквених дела, Милан Кујунџић Абердар (1842—1893), дао своју сагласност, Друштво „Светога Саве“ је 6. септембра 1886. године одржало свој оснивачки јавни скуп на коме су прихваћена Основна правила Друштва и изабран Главни одбор као његово руководеће тело.