Битка на Сутјесци

Сутјеска преусмерава овде. За остала значења види Сутјеска (вишезначна одредница)

Битка на Сутјесци или Пета непријатељска офанзива, је назив који је у југословенској историографији одомаћен назив за операцију Шварц (, „Случај Црно”) немачких трупа у лето 1943. године. Циљ ове операције било је разбијање група отпора, како актуелног, тако и потенцијалног, и чврсто поседање јадранског залеђа, што је добило на важности наступањем Савезника у Средоземљу.

Првобитно, у време прављења плана за етапно успостављање контроле у јадранском залеђу, као трећа фаза била је предвиђена операција ради разоружавања четника у италијанској окупационој зони, под кодним називом „Вајс III” (, „бело”). Након продора Главне оперативне групе НОВЈ у источну Херцеговину и Црну Гору, наметнула се потреба за појачањима и ревизијом планова. Нова испланирана операција имала је за циљ разоружање четника и уништење оперативне групе НОВЈ, и добила је кодни назив „Шварц”. Операција је имала две етапе — разоружање и распуштање четника (и ликвидацију Михаиловићевог штаба), и уништење оперативне групе НОВЈ. Деликатан проблем представљале су чврсте везе четника са италијанским снагама. И поред сагласности са највишег места, италијанске снаге на свим нивоима снажно су се супротстављале тој идеји.

Пошто је отпор четника изостао, борбе су почеле 15. маја, концентричним наступањем против главнине снага НОВЈ на простору Санџака и северне Црне Горе, а завршиле се 15. јуна 1943. године пробојем обруча и пробојем главнине снага НОВЈ у Босну.

Немачке трупе успеле су да опколе Главну оперативну групу Врховног штаба НОВ и ПОЈ на тешком планинском терену. Тиме су успеле да снагама НОВЈ наметну дуготрајне одсудне борбе, које су биле супротне тактици партизанског ратовања и, с обзиром на однос снага у људству и техници, биле крајње неповољне по НОВЈ. Снаге НОВЈ нашле су се затворене на малом простору, непрекидно тучене концентрисаним артиљеријским и ваздухопловним снагама. Оне су претрпеле велике губитке, али су доказале своју борбену чврстину и успеле да пробију обруч и пређу у противофанзиву у источној Босни.

Ово је била несумњиво, и по обиму и по броју погинулих војника, највећа до тада предузета операција на простору Југославије. Овај низ операција („Вајс I”, „Вајс II” и „Шварц”) представља прелаз између гоњења герилских група, што је био преовлађујући облик дејстава 1941. и 1942, и отвореног маневарског рата, који је наступио доласком Друге оклопне армије на територију Југославије августа 1943. године.

Ову операцију карактерише крајње залагање војника обеју страна на изузетно тешком терену. У посебно тешкој ситуацији била је оперативна група НОВЈ, која је на слабо настањеном подручју остала без извора хране. И поред глади, врло тешких губитака, екстремних физичких напора и непрекидних оштрих борби снаге НОВЈ задржале су висок морал, дисциплину, борбену кохезију и убојитост, што им је признао и непријатељ.

Битка на Сутјесци постала је због тога симбол изузетног пожртвовања, храбрости и моралне чврстине у најтежим искушењима. Многе улице, школе, установе и спортска друштва у послератној Југославији назване су по овој бици.

Припреме за операцију „Шварц” На основу посете министра иностраних послова Италије, грофа Галеаца Ћана, Хитлеровом главном стану у Виници на Источном фронту, као и из писма које је Хитлер упутио Бениту Мусолинију, видело се да немачки Вермахт дубоко верује да ће савезници извршити инвазију Балкана после победе код Ел Аламејна и поседање северне Африке. Операцијама „Вајс -{I}-”, „Вајс -{II}-” и „Вајс -{III}-” ( -{I}-, -{II}- и -{III}-, „бело”), тј. битке на Неретви, немачки Вермахт није постигао жељене циљеве и није уништио побуњену герилу на Балкану, па се приступило припремама за нови подухват.

Операцијом „Шварц”, Вермахт је намеравао да рашчисти позадину јадранске обале уништавајући и четнички и партизански покрет, који су се и даље чврсто држали у Херцеговини и Црној Гори. Пошто је план „Вајс” захтевао ангажовање додатних снага ради потпуног уништења снага НОВ и ПОЈ, Хитлер је замислио операцијски план „Шварц” потпуно супротан од плана „Вајс”. Пошто су италијански команданти у Југославији били веома несклони разоружању четника, Хитлер је сагласност изборио преко Мусолинијеве владе и Генералштаба. Ипак, у првој фази о том питању дошло је до напетости и неспоразума између немачке и италијанске војске.

За ову операцију командант Југоистока, генерал-пуковник Александар Лер, добио је као појачање на располагање 1. брдску дивизију са источног фронта. Лер је тактичку команду поверио немачком команданту трупа у Хрватској Рудолфу Литерсу. Борбена групација за ову операцију отуда је носила назив Корпус Хрватска.

Ангажоване снаге у операцији „Шварц”

Осовинске снаге мини|230п|Истицање немачке, италијанске и бугарске заставе на врху Боботов кук на Дурмитору јуна 1943. Немци су знали за велику важност целе операције па су за њу ангажовали чак 8 дивизија, 3 пука и једну целокупну бригаду. Око 120.000 војника. Осим Немаца, ангажовани су и делови италијанске армије, хрватског домобранства и бугарских пукова. За операцију „Шварц”, Немцима је било уступљено на располагање: Немачке снаге 1. немачка брдска дивизија — генерал-лајтнант Валтер Штетнер () 7. СС дивизија „Принц Еуген” — СС-обергрупенфирер Артур Флепс () 118. ловачка дивизија — генерал-лајтнант Јозеф Киблер () 104. немачка ловачка дивизија (делови) — генерал пешадије Хартвиг фон Лудвигер () 369. легионарска дивизија — генерал-лајтнант Фриц Најдхолд () 4. пук Бранденбург самостални 659. инжињеријски батаљон 202. тенковски батаљон Снаге НДХ 4. Домобрански горски здруг Италијанске снаге Дивизија „Тауринензе” — генерал-мајор Микеле Радело Дивизија „Ферара” — пуковник Карло Магаљоти Дивизија „Венеција” — пуковник Марко Лукио Бугарске снаге 61. ојачани бугарски пук из Тракије 63. комбиновани бугарски пук

За операцију је интензивно ангажована и авијација. Осовинске снаге на терену подржавало је преко 300 авиона разних типова. Целокупном операцијом на немачкој страни је руководио генерал-пуковник Александар Лер, командант Групе армија Е. Тактички командант био је генерал Рудолф Литерс, командант корпуса Хрватска.

НОВЈ мини|270п|Партизани на Сутјесци 1943. Снаге НОВ и ПОЈ су бројале око 22.000 бораца (укључујући болницу): Прва пролетерска дивизија — генерал-мајор Коча Поповић Друга пролетерска дивизија — генерал-мајор Пеко Дапчевић Трећа ударна дивизија — пуковник Радован Вукановић командант дивизијеVreme 1166 — Svedocenje — Ante Damic: Nas moral — nikad se ne predati, затим пуковник Сава Ковачевић, Седма банијска дивизија — пуковник Павле Јакшић Шеста источнобосанска бригада Петнаеста мајевичка бригада

Четници Што се тиче распореда четничких снага, у Црној Гори су се тада једино налазили групе корпуса Црне Горе мајора Павла Ђуришића и то: Лимски корпус — мајор Милорад Јоксимовић Дурмиторски корпус — капетан Иван Ружић Невесињски корпус — поручник Милорад Поповић Шаховићки одред Мојковачки одред Пољски одред Дурмиторски одред

Немачки план операције У првој фази, Немци су планирали да препадима и користећи превару и изненађење, разоружају и интернирају четнике ослоњене на италијанске снаге. У другој фази предвиђено је концентрично наступање против снага НОВЈ.

Немачка команда је оперативни план наступања против НОВЈ прилагодила карактеристикама терена. Планирали су да концентричним наступањем Оперативну групу НОВЈ сабију на природно изоловани и готово ненастањени простор између кањона Таре и Пиве, и планине Дурмитор, те да је тамо униште масовном употребом авијације, артиљерије и планинских трупа. 1. брдска дивизија својим северним крилом, италијанска дивизија „Венеција”, борбена група „Лудвигер” (724. немачки, 61. и 63. бугарски пук), 369. дивизија и 118. ловачка дивизија са 4. планинским здругом НДХ распоређене су полукружно са источне и северне стране. Ове снаге требало је да у првој фази овладају Рашком облашћу и потисну снаге НОВЈ на леву страну Таре. Јужно крило 1. брдске, дивизија Ферара и 7. СС дивизија требало је да потисну снаге НОВЈ са југа и југоистока. Након тога, 118. дивизија имала је задатак да поседне леву обалу Пиве и тако затвори окружење тако да покушај пробоја ометају не само распоређене снаге него и дубоки речни кањони. Тиме би снаге НОВЈ биле доведене у безизлазну ситуацију и уништене.

Први део операције „Шварц”

Разоружање четника Немачка 369. дивизија продрла је под борбом против јединица НОВЈ до Фоче 6. маја, ослободивши батаљон Аоста италијанске дивизије Тауринензе и око 1.000 четника, које су снаге НОВЈ 23 дана држале под опсадом. Четници су пуштени кућама.

Приликом наступања 7. СС дивизије и 118. ловачке дивизије кроз источну Херцеговину, немачке снаге сусреле су се са извесним степеном италијанске опструкције и са чаркама са четницима. Притом је више стотина четника разоружано.

Павле Ђуришић и његове снаге успоставиле су почетком маја контакт са наступајућим деловима 1. брдске дивизије. Немци су одлучили да прикрију своје стварне намере, па су прву групу разоружаних четника пустили кућама. Прихвативши комуникацију са четницима, постигли су да се велики број четника на челу са Ђуришићем концентрише у Колашину, где су већ биле распоређени и немачки борбени делови. Изненадним препадом 14. маја ујутро, Немци су похватали четнике на спавању, разоружали их, и око 1.600 интернирали у заробљеничке логоре у Грчкој и Пољској, а око 800 употребили за радне батаљоне. Извештај капетана Мирка Куклића, АВИИ — Војни архив, архивски фонд Д. М., ЦГ—П—101.

Укупно је разоружано око 4.000 четника, од којих је већина депортована у заробљеничке логоре. Крајем 1943. већина четника враћена је из интернације. Извештај Обавештајног одсека 1. брдске дивизије од 15. јуна 1943, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, II / 9, Прилози, документ 13.

Наступање са севера У утврђењима у Фочи још од 15. априла снаге НОВЈ држале су у блокади делове италијанске алпске дивизије „Тауринензе” и око 1.100 четника. Последњих дана априла, делови 369. легионарске дивизије наступили су из правца Горажда према Фочи. Потискујући Шесту источнобосанску и Петнаесту мајевичку бригаду, у Фочу су продрли 3. маја и деблокирали Италијане. Четнике су разоружали, али их нису интернирали.

Лево крило 369. легионарске дивизије наступило је из правца Прибоја према Пљевљима, и, не наишавши на отпор, спојило се са главнином дивизије „Тауринензе”.

Наступање са истока мини|200п|Усиљени марш преко Пештера, 2. равногорског корпуса под командом капетана Предрага Раковића и Расинског корпуса под командом мајора Драгутина Кесеровића, хита у помоћ Врховној команди ЈВуО ка планини Јадовник, почетком маја 1943. Пре него што ће кренути по операцијском плану ка уништењу четничке гериле, Вермахт је понудио преговоре генералу Михаиловићу, нудећи му власт у Југославији уколико се савезници евентуално искрцају на Јадрану и мирну евакуацију својих и бугарских трупа.

Михаиловић је све захтеве одбио и депешама у Лондону тражио да му се тачно каже датум савезничког искрцавања. У том циљу, четници су учврстили своје положаје широм целе Црне Горе и Херцеговине а на снази је и даље са Италијанима био договор о међусобном ненападању који су Енглези звали „-{accommodation}-” (прилагођавање, компромис).

Операција је са истока почела наступањем 1. брдске дивизије у Црну Гору из правца Пећ-Нови Пазар. Почетком маја Ђуришић је успоставио контакте са деловима (претходницом Ремолд) 1. брдске дивизије и 4. пуком Бранденбургhttp://www.znaci.org/00001/4_12_3_63.htm Предлог потпуковника Хајнца од 11. маја 1943. команданту Југоистока за ангажовање делова дивизије „Бранденбург” у Црној Гори и за сарадњу са четничким одредима Павла Ђуришића, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XII (немачки документи), књига 3, документ 63.

Средином маја 1943. главнина снага ЈВуО се налазила око града Колашина којег су преотели од партизанских снага још половином 1942.