мини|десно|Свети Павле, рад Ел Грека Свети апостол Павле (), рођен је као Јеврејин, а постао је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.Павлови списи чине 14 од 27 књига Новог завета
Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ првих хришћана који су такође били јеврејског порекла. Када се чудесно обратио у хришћанску веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Од свог оца, ученог фарисеја, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ће му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.
У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26).
После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1.18.20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44, одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Свети Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.
На прво путовање од 45—48. године ишли су преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија), а затим у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску). (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом одлази у Јерусалим на Апостолски сабор.
Друго (49/50-52/53)
На друго путовање 49.-53., Павле је ишао са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију, Киликију, Фригију, Галатију, Македонију.
Треће Павлово путовање се збило у периоду од 53.-58. године. Кренуо је из Антиохије, кроз Галатију и Фригију и стигао у Ефес. Тамо је проповедао у синагоги, након чега је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода - продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитнице Артемиде (Дијане) и њеног храма. Након тога одлази у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). За време ове треће посете 58. године, одавде пише посланицу Римљанима (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит.
У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога је протеран у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58—60), у Фесту, га је саслушао јудејски цар Агрипа II. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему - обраћење (Дап 23,12-26,32).
Након тога Павле, у пратњи римске страже, плови у град Мир у Ликији, а одатле на Крит, па ка Малти, где се његова лађа насукала на спруд. Године 61. одлази у Рим где је проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15).
Из Рима одлази у Шпанију (63/64), затим у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог епископа Ефеса (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита поставио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру. 66. године, поново је затворен у Риму (2 Тим 4,16-18).https://sr.wikisource.org/sr/Историја_Новог_завјета_(Р._Доброта)_4 Радослав Доброта, ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА, V. дио, IV. ДИО ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ, Апостол Павле
Пострадао је мученички, 65. године. Посечен је мачем као римски грађанин.
Православна црква га прославља 29. јуна по јулијанском календару.
„Добар рат изратовах, веру сачувах.“
Биографија Павле се родио и живео, бар у првим годинама свог живота, у Тарсу киликијском (у данашњој Турској, тада у Римском царству). Тарс, седиште познатог универзитета у то време,. Biblijski rečnik - Radomir Rakić, Zlatousti. и центар стоичке филозофије, предњачио је у Павлово време по хеленском образовању, чак и у односу на Атину и Александрију. Павле је био јеврејски студент фарисеја. Основ и центар његовог образовања била је свакако, као и за све јудејске младиће, синагога са изучавањем Торе и јудејске побожности. Чињеница да Павле познаје Стари завет и да га у својим посланицама употребљава по грчком преводу. Изучио је занат за израђивача шатора.
Мрзео је хришћане, чак је помагао при убиству св. Стефана. Савле је гонио Цркву, упадао је у домове верујућих, хватао их и слао у затвор.Eusebije, Istorija crkve (scribd) На путу у Дамаск, да ухапси групу хришћана, доживео је своје преобраћење. Према сопственим речима, ослепио је од јаког небеског светла и чуо Исусове речи : ”Павле, зашто ме прогониш? ” То искуство је на њега тако утицало, да се преобратио на хришћанство, био је крштен и почео прокламовати Еванђеље. У Јерусалему, у почетку су били сумњичави према њему, док се нису уверили да се стварно преобратио. По преласку Павла у хришћанство Барнаба га је први увео међу апостоле и постао му добар пријатељ.
Прво путовање мини|250п|Варнава и Павле у Листри. Нови преобраћеник Павле и вођа антиохијских хришћана Варнава постају блиски сарадници у мисионарском раду. Први пријем „нејевреја“ у јеврејску хришћанску заједницу догодио се са сагласношћу вођства хришћанске заједнице у Јерусалиму пре 46–47. године, када су Павле и Варнава посетили Јерусалим да би донели помоћ заједнице у Антиохији за заједницу у Јерусалиму. Након прихватања првих "иновераца" у хришћанску заједницу, они чине даљи корак у тражењу „незнабожаца” мисионарском методом. Павле, заједно са Варнавом, представља можда иницијатора овог плана.
Варнава и Павле су кренули на прво мисионарско путовање (47–48) које почиње у Антиохији и обухвата Кипар, Пергу и Памфилију, Антиохију Писидијску, градове Ликаоније (северна Галатија), као Иконију, Листру и Дерве. Варнава је био веома утицајан међу хришћанима. У граду Листри, људи су прозвали Варнаву Зевсом (врховно божанство), док су за Павла одабрали име Хермес (гласник богова) (Дела 14:12). У свим овим градовима и областима Галатије осниване су заједнице које чине хришћани Јевреји и нејевреји, који у почетку живе хармонично без нарочитих проблема, као што је био случај у Антиохији.
Јерусалимски сабор
Прва озбиљна криза положаја „нејевреја“ у заједници настаје у Галатији и Антиохији 49. године, по питању обавезности обрезања хришћана. Међу хришћанима су се развиле две струје. Јудеохришћани су веровали у обавезност Мојсијевог закона, док је Павле говорио да су нејевреји слободни од њега. Павле је желео да укине обрезивање и остале законе којих су се они придржавали (Дела 21:21), због чега је сав Јерусалим био у пометњи (Дела 21:31). Варнава је веровао да људи неће заслужити спасење уколико се не обрежу по јеврејском обичају. Између њих двојице “...дође до заоштрености, тако да се расташе један од другога” (Дела 15:39).
Ради решавања спора, да ли је нејеврејима који су прихватили Исусово учење обавезан Мојсијев Закон, сазван је сабор раних хришћанских вођа у Јерусалиму око 49. године. Павле је био главни заступник става да нејевреје треба ослободити од поштовања јеврејског закона. У почетку се многи апостоли, укључујући и Петра, нису слагали са тим. Павле је на сабору поставио следеће питање Петру: „Када ти који си Јеврејин живиш незнабожачки а не јудејски, зашто присиљаваш незнабошце да живе јудејски?“ (Гал. 2, 14). Након тога, сабор је делимично подржао Павлово гледиште. Одлучено је да се нејевреји преобраћени на хришћанство не морају држати Мојсијевих закона, укључујући обрезивање мушке деце, али су задржане забране конзумације крви, крвавог меса, меса неправилно закланих животиња, блуда и идолатрије.
Друго путовање Друго Павлово мисионарско путовање (49–52. године) почиње у Антиохији у пратњи Силе — овај пут без Варнаве. После посете црквама Ликаоније и придруживању Тимотеја у Листри, одлази у Фригију и галатијску земљу и у наставку у Троаду, после које, након једне визије, иде у Македонију. Ту му се прикључује и Лука, који у Делима апостола од тада описује догађаје у првом лицу множине. У Филипима у Македонији се оснива прва Црква на тлу Европе. У наставку путовања Павле стиже преко Амфиполиса и Аполоније у Солун, који због прогона брзо напушта, те стиже до Бера — где из истих разлога остаје кратко — и одатле у Атину, где није имао успеха.
Дела апостолска наводе говор у Атини и наводи два имена, Дионисија Ареопагита и Дамару који су плод ове посете. Атињани су посматрали Павла са сумњом и ставом „да чујемо опет о томе“. Чини са да је, по Луки, проповед о васкрсењу мртвих, била главни камен спотицања за атинске филозофе. Следећа станица на путовању био је трговачки град Коринт, у коме Павле остаје годину и по дана у друштву Акиле и Прискиле и пише две посланице Солуњанима. Из Коринта, заједно са Акилом и Прискилом, одлази у Ефес, из кога посећује Кесарију у Палестини и можда закратко Јерусалим, да би се вратио у Антиохију, у којој не остаје дуго и напушта је једном за свагда.
Треће путовање мини|250п|Треће Павлово мисијско путовање
Треће мисионарско путовање (52–56. године) има за циљ Ефес, одакле Павле посећује Малу Азију и Грчку. Тада, највероватније у Ефесу, где је Павле заточен, настају све или неке од Посланица из сужањства (Филипљанима, Колошанима, Филимону, Ефесцима), иако их предање смешта у време касније Павловог сужањства у Риму. Од Павлових делатности током овог путовања издвајају се односи са Црквом у Коринту. Плод тог односа је неколико путовања тамо, као и сачувана преписка (1. и 2. Коринћанима), а можда и трећа посланица (по некима и четврта) које нису сачуване. Приликом треће посете Павла Коринту, настаје Посланица Римљанима, теолошки текст који ће између осталог открити и Павлов став о положају „незнабожаца“ у хришћанству.
Даља путовања