Голдбергове варијације (), BWV 988, су музичка композиција за клавијатуру коју је компоновао Јохан Себастијан Бах, а састоји се од једне арије и сета од тридесет варијација. Први пут су објављене 1741. године, а назване су по Јохану Готлибу Голдбергу, који је можда био и први извођач овог дела.
Композиција Прича о томе како су варијације настале потиче из ране Бахове биографије коју је написао Јохан Николас Форкел:Превод из .
Форкел је своју биографију написао 1802. године, више од 60 година након наведених догађаја, и њена тачност је доведена у питање. Недостатак посвете на насловној страни такође чини причу о наруџбини мало вероватном. Голдбергова старост у време објављивања (14 година) такође је наведена као разлог за сумњу у Форкелову причу, иако се мора рећи да је био познат као врстан клавијатуриста и читач нота са листа. тврди да је Форкелова прича потпуно измишљена.
Арнолд Шеринг је сугерисао да арију на којој се заснивају варијације није написао Бах. Новија научна литература (попут издања Кристофа Волфа) сугерише да нема основа за такве сумње.
Публикација
Прилично неуобичајено за Бахова дела,Види Списак композиција Јохана Себастијана Баха штампаних током његовог живота Голдбергове варијације објављене су током његовог живота, 1741. године. Издавач је био Бахов пријатељ Балтазар Шмид из Нирнберга. Шмид је дело штампао правећи угравиране бакарне плоче (уместо коришћења покретних слова); стога су ноте првог издања у Шмидовом сопственом рукопису.
Насловна страна, приказана на слици изнад, на немачком гласи: {| |Clavier Ubung / bestehend / in einer ARIA / mit verschiedenen Verænderungen / vors Clavicimbal / mit 2 Manualen. / Denen Liebhabern zur Gemüths- / Ergetzung verfertiget von / Johann Sebastian Bach / Königl. Pohl. u. Churfl. Sæchs. Hoff- / Compositeur, Capellmeister, u. Directore / Chori Musici in Leipzig. / Nürnberg in Verlegung / Balthasar Schmids |style="padding-left:1em;"|Вежба за клавијатуру, која се састоји од АРИЈЕ са разним варијацијама за чембало са два мануала. Компоновано за познаваоце, за освежење њиховог духа, од Јохана Себастијана Баха, композитора за краљевски двор Пољске и изборни двор Саксоније, капелмајстора и директора хорске музике у Лајпцигу. Нирнберг, Балтазар Шмид, издавач. |} Термин „Clavier Ubung” (данас се пише „Klavierübung”) Бах је доделио неким својим претходним делима за клавијатуру. Први део клавирске вежбе било је шест партита, други део Италијански концерт и Француска увертира, а трећи део серија хоралних прелудијума за оргуље уоквирена прелудијумом и фугом у Ес-дуру. Иако је Бах и своје варијације назвао „Klavierübung”, није их изричито означио као четврте у овом низу.За дискусију види , који напомиње да Neue Bach-Ausgabe и Bach-Werke-Verzeichnis ипак упућују на варијације као на „Klavierübung IV”.
Деветнаест примерака првог издања преживело је до данас. Од њих је највреднији (Бахов лични примерак објављене партитуре), који је 1974. у Стразбуру открио француски музиколог Оливије Ален, а сада се чува у Националној библиотеци Француске у Паризу. Овај примерак укључује штампарске исправке које је унео композитор и додатну музику у виду четрнаест канона на Голдбергов основни бас (види испод). Деветнаест штампаних примерака пружају готово једине доступне информације за модерне уреднике који покушавају да реконструишу Бахову намеру, будући да аутографска (руком писана) партитура није сачувана. Руком писана копија само арије налази се у Свесци за Ану Магдалену Бах из 1725. године. Кристоф Волф сугерише на основу анализе рукописа да је Ана Магдалена Бах преписала арију из аутографске партитуре око 1740. године; појављује се на две странице које су претходно биле празне.
Инструментација На насловној страни Бах је назначио да је дело намењено за чембало. Данас се широко изводи на овом инструменту, мада постоји и велики број извођења на клавиру (види Дискографију испод). Клавир је био редак у Бахово време и нема индиција да би Бах одобрио или не одобрио извођење варијација на овом инструменту.
Бахова спецификација је, прецизније, чембало са два мануала, и у партитури је назначио које варијације треба свирати користећи једну руку на сваком мануалу: Варијације 8, 11, 13, 14, 17, 20, 23, 25, 26, 27 и 28 су предвиђене за два мануала, док су варијације 5, 7 и 29 означене као изводљиве са једним или два. Уз веће потешкоће, дело се ипак може одсвирати на чембалу са једним мануалом или на клавиру.
Форма Након излагања арије на почетку комада, следи тридесет варијација. Варијације не прате мелодију арије, већ користе њену бас линију () и хармонску прогресију. Бас линију је забележио чембалиста и музиколог Ралф Киркпатрик у свом извођачком издању на следећи начин.
Бројеви изнад нота означавају наведени акорд у систему шифрованог баса; где су бројеви одвојени зарезом (сложени вертикално у правилном шифрованом басу), они означавају септакорде у првом обртају.
Свака трећа варијација у низу од 30 је канон, пратећи узлазни образац. Тако је варијација 3 канон у унисону, варијација 6 је канон у секунди (други улазак почиње интервалом секунде изнад првог), варијација 9 је канон у терци, и тако даље све до варијације 27, која је канон у нони. Последња варијација, уместо да буде очекивани канон у децими, јесте кводлибет, о чему се говори у наставку.
Како је Киркпатрик истакао, варијације које се налазе између канона такође су распоређене по одређеном обрасцу. Ако оставимо по страни почетни и завршни материјал дела (конкретно, Арију, прве две варијације, Кводлибет и арију да капо), преостали материјал је организован на следећи начин. Варијације које се налазе одмах након сваког канона су жанровски комади разних типова, међу њима три барокна плеса (4, 7, 19); фугета (10); француска увертира (16); две украшене арије за десну руку (13, 25); и друге (22, 28). Варијације лоциране две иза сваког канона (5, 8, 11, 14, 17, 20, 23, 26 и 29) су оно што Киркпатрик назива „арабескама”; то су варијације у живом темпу са много укрштања руку. Овај тернарни образац — канон, жанровски комад, арабеска — понавља се укупно девет пута, док Кводлибет не прекине циклус.
Све варијације су у Ге-дуру, осим варијација 15, 21 и 25, које су у ге-молу.
На крају тридесет варијација, Бах пише Aria da Capo e fine, што значи да извођач треба да се врати на почетак („da capo”) и поново одсвира арију пре закључивања.
Арија Арија је сарабанда у такту, и одликује се снажно украшеном мелодијом:
Француски стил орнаментације сугерише да украси треба да буду део мелодије; међутим, неки извођачи (на пример Вилхелм Кемпф на клавиру) изостављају неке или све украсе и представљају арију неукрашену.
Вилијамс сматра да ово уопште није тема, већ заправо прва варијација (становиште које наглашава идеју дела као шаконе, а не као комада у правој форми варијације).
Варијација 1. а 1 Clav.
Ова живахна варијација упадљиво контрастира спором, контемплативном расположењу арије. Ритам у десној руци форсира нагласак на другом тактовом делу, што доводи до синкопе од такта 1 до 7. Руке се укрштају у 13. такту од горњег регистра ка доњем, враћајући ову синкопу на још два такта. У прва два такта Б дела, ритам осликава онај са почетка А дела, али након тога уводи се другачија идеја.
Вилијамс ово види као неку врсту полонезе. Карактеристичан ритам у левој руци такође се налази у Баховој Партити бр. 3 за соло виолину, у прелудијуму у Ас-дуру из прве свеске Добро темперованог клавира и у прелудијуму у де-молу из друге свеске. Хајнц Нимилер такође помиње карактер полонезе ове варијације.
Варијација 2. a 1 Clav.
Ово је једноставан троделни контрапунктски комад у такту; два гласа учествују у константној мотивској интеракцији преко непрекидне бас линије. Сваки део има алтернативни завршетак који се свира при првом и другом понављању.
Варијација 3. Canone all'Unisono. a 1 Clav.
Први од регуларних канона, ово је канон у унисону: пратилац почиње истом нотом као и вођа, такт касније. Као и код свих канона Голдбергових варијација (осим 27. варијације, канона у нони), постоји подржавајућа бас линија. Ознака такта и бројни сетови триола сугеришу неку врсту једноставног плеса.
Варијација 4. a 1 Clav.
Као и паспје, покрет барокног плеса, ова варијација је у такту са доминацијом ритмова осмина. Бах користи блиску, али не сасвим тачну имитацију: музички образац у једној деоници појављује се такт касније у другој (понекад у обртају).
Сваки поновљени део има алтернативне завршетке за први или други пут.
Варијација 5. a 1 ô vero 2 Clav.
Ово је прва дводелна варијација са укрштањем руку; наслов значи „за један или два мануала”.Италијанска употреба је донекле архаична; за детаље види унос на Викиречнику: Став је написан у такту. Брза мелодијска линија претежно у шеснаестинама праћена је другом мелодијом са дужим нотним вредностима, која карактерише веома широке скокове:
Овде се користи италијански тип укрштања руку какав се често налази у сонатама Доменика Скарлатија, при чему се једна рука константно креће напред-назад између високог и ниског регистра, док друга рука остаје на средини клавијатуре, свирајући брзе пасаже.
Варијација 6. Canone alla Seconda. a 1 Clav.
Шеста варијација је канон у секунди: пратилац почиње велику секунду више од вође. Комад се заснива на силазној скали и налази се у такту. Киркпатрик описује овај комад као да поседује „готово носталгичну нежност”. Сваки део има алтернативни завршетак који се свира при првом и другом понављању.
Варијација 7. a 1 ô vero 2 Clav. al tempo di Giga
Варијација је у метру, сугеришући неколико могућих барокних плесова. Године 1974, када су научници открили Бахову личну копију првог издања Голдбергових варијација, приметили су да је Бах изнад ове варијације додао наслов al tempo di Giga. Али импликације овог открића за модерно извођење показале су се мање јасним него што се првобитно претпостављало. У својој књизи The Keyboard Music of J. S. Bach, научник и клавијатуриста Дејвид Шуленберг напомиње да је ово откриће „изненадило коментаторе из двадесетог века који су претпостављали да су жиге увек брзе и лепршаве.” Међутим, „упркос италијанској терминологији [giga], ово је [мање брза] француска жига.” Заиста, напомиње он, пунктирани ритмички образац ове варијације (на слици) веома је сличан жиги из Бахове друге Француске свите и жиги из Француске увертире. Оваква врста жиге позната је као „Канарска”, заснована на ритму плеса који потиче са Канарских острва.
Он закључује: „Не мора да се свира брзо.” Штавише, Шуленберг додаје да „бројни кратки трилери и апођатуре” онемогућавају превише брз темпо.
Пијанисткиња Анџела Хјуит, у белешкама уз њен Hyperion снимак из 1999. године, тврди да је додавањем ознаке al tempo di giga Бах покушавао да упозори на превише спор темпо, који би плес претворио у форлану или сицилијану. Међутим, и она тврди, попут Шуленберга, да је ово француска gigue, а не италијанска giga и свира је у неужурбаном темпу.
Варијација 8. a 2 Clav.
Ово је још једна дводелна варијација са укрштањем руку, у такту. Примењен је француски стил укрштања руку какав се налази у клавирским делима Франсоа Купрена, где обе руке свирају на истом делу клавијатуре, једна изнад друге. Ово је релативно лако извести на чембалу са два мануала, али прилично тешко на клавиру.
Већина тактова садржи или карактеристичан образац од једанаест шеснаестина и шеснаестинске паузе, или десет шеснаестина и једну осмину. У мелодији се јављају велики скокови. Оба дела се завршавају силазним пасажима у тридесетинама.
Варијација 9. Canone alla Terza. a 1 Clav.
Ово је канон у терци, у такту. Подржавајућа бас линија је нешто активнија него у претходним канонима.
Варијација 10. Fughetta. a 1 Clav. Варијација 10 је четворогласна фугета, са темом од четири такта која је снажно декорисана украсима и донекле подсећа на мелодију почетне арије.