Клаудио Ђовани Антонио Монтеверди (; Кремона, крштен 15. маја 1567 — Венеција, 29. новембар 1643) био је италијански композитор, хоровођа и свирач на жичаним инструментима (виола да гамба). Као композитор световне и духовне музике, и као пионир у развоју опере, сматра се кључном фигуром у транзицији између ренесансног и барокног периода у историји музике.
Рођен у Кремони, где је започео своје прве музичке студије и композиције, Монтеверди је развио каријеру прво на двору у Мантови (око 1590—1613), а затим до своје смрти у Млетачкој републици, где је био маестро ди капела (капелмајстор) у Базилици Светог Марка. Његова сачувана писма пружају увид у живот професионалног музичара у Италији тог времена, укључујући проблеме са приходима, покровитељством и политиком.
Већи део Монтевердијевог опуса, укључујући многа сценска дела, је изгубљен. Његова сачувана музика обухвата девет књига мадригала, обимна религиозна дела као што је Вечерње блажене Девице (Vespro della Beata Vergine) из 1610. године, и три потпуне опере. Његова опера Орфеј (1607) најранија је опера која се и данас широко изводи. Пред крај живота написао је дела за Венецију, укључујући Повратак Одисеја у домовину и Крунисање Попеје.
Док је у великој мери радио у традицији раније ренесансне полифоније, о чему сведоче његови мадригали, предузео је велики развој у форми и мелодији и почео да користи технику баса континуа, карактеристичну за барок. Није био стран контроверзама; бранио је своје понекад нове технике као елементе секонде пратике (друге праксе), насупрот ортодокснијем ранијем стилу који је назвао прима пратика (прва пракса). Иако углавном заборављен током 18. и већег дела 19. века, његова дела су поново откривена почетком 20. века. Данас је етаблиран као значајан утицај у европској музичкој историји и као композитор чија се дела редовно изводе и снимају.
Живот
Кремона: 1567–1591. Монтеверди је крштен у цркви Светих Назара и Келса у Кремони 15. маја 1567. године. Регистар бележи његово име као „Клаудио Зуан Антонио”, син „Месер Балдасара Мондеверда”. Био је прво дете апотекара Балдасара Монтевердија и његове прве жене Мадалене (рођене Зињани); венчали су се почетком претходне године. Клаудиов брат Ђулио Чезаре Монтеверди (рођен 1573) такође је постао музичар; из Балдасаровог брака са Мадаленом и његовог каснијег брака 1576. или 1577. године било је још два брата и две сестре. Кремона је била близу границе Млетачке републике и недалеко од земаља под контролом Војводства Мантове, у којима ће Монтеверди касније градити своју каријеру.
мини|десно|Катедрала у Кремони, где је Монтевердијев учитељ Инђењери био маестро ди капела.
Не постоји јасан запис о Монтевердијевом раном музичком образовању, нити доказ да је (како се понекад тврди) био члан катедралног хора или да је студирао на Универзитету у Кремони. Монтевердијево прво објављено дело, скуп мотета Sacrae cantiunculae (Свете песмице) за три гласа, издато је у Венецији 1582. године, када је имао само петнаест година. У овом и другим почетним публикацијама, описује себе као ученика Маркантонија Инђењерија, који је од 1581. (а могуће и од 1576) до 1592. био маестро ди капела у Катедрали у Кремони. Музиколог Тим Картер закључује да му је Инђењери „дао чврсту основу у контрапункту и композицији”, те да је Монтеверди такође учио свирање на инструментима из породице виола и певање.
Монтевердијеве прве публикације такође сведоче о његовим везама изван Кремоне, чак и у раним годинама. Његово друго објављено дело, Madrigali spirituali (Духовни мадригали, 1583), штампано је у Бреши. Његова следећа дела (прве објављене световне композиције) биле су збирке петогласних мадригала. Према његовом биографу Паолу Фабрију, ово је био „неизбежан полигон за сваког композитора друге половине шеснаестог века... световни жанр par excellence”. Прва књига мадригала (Венеција, 1587) била је посвећена грофу Марку Верити из Вероне; друга књига мадригала (Венеција, 1590) била је посвећена председнику Сената Милана, Ђакому Рикардију, за кога је свирао виолу да брачо 1587. године.
Мантова: 1591–1613. Дворски музичар мини|десно|усправно|Војвода Винченцо I Гонзага у крунидбеној одори (1587).
У посвети своје друге књиге мадригала, Монтеверди је себе описао као свирача на вивуоли (што је могло значити или виолу да гамба или виолу да брачо).Виола да гамба (буквално „виола на нози”) држала се усправно између колена; виола да брачо („виола на руци”), попут модерне виолине, држала се испод браде. Видети: Године 1590. или 1591. ступио је у службу војводе Винченца I Гонзаге од Мантове. У посвети војводи у својој трећој књизи мадригала (Венеција, 1592), присетио се да му је „најплеменитије вежбање вивуоле отворило срећан пут у вашу службу”. У истој посвети он пореди своје инструментално свирање са „цвећем”, а своје композиције са „плодом” који, како сазрева, „може вам достојније и савршеније служити”, указујући на своје намере да се афирмише као композитор.
Војвода Винченцо је желео да успостави свој двор као музички центар и тражио је водеће музичаре. Када је Монтеверди стигао у Мантову, маестро ди капела на двору био је фламански музичар Жаке де Верт. Други значајни музичари на двору током овог периода били су композитор и виолиниста Саломоне Роси, Росијева сестра, певачица Мадама Европа, и Франческо Рази. Монтеверди се оженио дворском певачицом Клаудијом де Катанеис 1599. године; имали су троје деце: два сина (Франческо, рођ. 1601. и Масимилијано, рођ. 1604) и ћерку која је умрла убрзо по рођењу 1603. године. Монтевердијев брат Ђулио Чезаре придружио се дворским музичарима 1602. године.
Када је Верт умро 1596. године, његово место је добио Бенедето Палавичино, али је Монтеверди био високо цењен од стране Винченца и пратио га је у војним походима у Мађарској (1595) као и током посете Фландрији 1599. године. Наводно је у бањском граду Спа открио и донео у Италију canto alla francese (певање на француски начин). Значење овога је дискутабилно, али се може односити на поезију под француским утицајем Габријела Кјабрере, коју је Монтеверди користио у својим Музичким скерцима (Scherzi musicali), и која одступа од традиционалног италијанског стила стихова од 9 или 11 слогова.Vartolo, Sergio (n.d.), "About this recording" , liner notes, Monteverdi: Scherzi Musicali a Tre Voci, Naxos Records, Catalogue number 8.553317 Монтеверди је можда био члан Винченцове пратње у Фиренци 1600. године на венчању Марије де Медичи и Анрија IV, где је премијерно изведена опера Еуридика Јакопа Перија (најранија сачувана опера). Након смрти Палавичина 1601. године, Монтеверди је потврђен као нови маестро ди капела.
Спор са Артузијем и секонда пратика мини|усправно|Једини сигуран портрет Клаудија Монтевердија, са насловне стране Fiori poetici, књиге комеморативних песама за његову сахрану из 1644.Pamela Askew, "Fetti's 'Portrait of an Actor' Reconsidered", The Burlington Magazine, vol. 120, no. 899 (February 1978), pp. 59–65.
На прелазу у 17. век, Монтеверди се нашао на мети музичке полемике. Утицајни теоретичар из Болоње, Ђовани Марија Артузи, напао је Монтевердијеву музику (не именујући композитора) у свом делу L'Artusi, overo Delle imperfettioni della moderna musica (Артузи, или о несавршеностима модерне музике) из 1600. године, праћеном наставком из 1603. Артузи је цитирао одломке из Монтевердијевих тада још необјављених дела (касније делова четврте и пете књиге мадригала), осуђујући њихову употребу хармоније и иновације у коришћењу музичких модуса, у поређењу са ортодоксном полифоном праксом 16. века. Артузи је покушао да се дописује са Монтевердијем о овим питањима; композитор је одбио да одговори, али је нашао браниоца у псеудонимном присталици под именом „L'Ottuso Academico” (Тупи академик).
На крају је Монтеверди одговорио у предговору пете књиге мадригала, тврдећи да га дужности на двору спречавају да детаљно одговори, али је у белешци „студиозном читаоцу” тврдио да ће ускоро објавити одговор под насловом Seconda Pratica, overo Perfettione della Moderna Musica (Друга пракса, или савршенство модерне музике). Ово дело се никада није појавило, али је каснија публикација Клаудиовог брата Ђулија Чезареа појаснила да секонда пратика коју је Монтеверди бранио није виђена као радикална промена или његов сопствени изум, већ као еволуција претходних стилова (прима пратика) која их је допуњавала.
Ова дебата је, изгледа, у сваком случају подигла профил композитора, водећи до поновних штампања његових ранијих књига мадригала. Неки од његових мадригала објављени су у Копенхагену 1605. и 1606, а песник Томазо Стиљани (1573–1651) објавио је похвалу о њему у својој песми из 1605. године „О сирене река”. Композитор мадригалских комедија и теоретичар Адријано Банкјери написао је 1609: „Не смем занемарити да поменем најплеменитијег композитора, Монтевердија... његови експресивни квалитети су заиста вредни највише похвале, и у њима налазимо безброј примера неупоредиве декламације... побољшане упоредивим хармонијама”. Савремени историчар музике Масимо Оси ставио је питање Артузија у контекст Монтевердијевог уметничког развоја: „Ако се чини да контроверза дефинише Монтевердијеву историјску позицију, изгледа да се такође радило о стилским развојима које је Монтеверди до 1600. већ прерастао”.
Непојављивање Монтевердијевог обећаног трактата можда је био намеран потез, јер је до 1608. године, према Монтевердијевом рачунању, Артузи постао потпуно помирен са модерним трендовима у музици, а секонда пратика је тада била већ добро успостављена; Монтеверди није имао потребе да се поново бави тим питањем. С друге стране, писма Ђованију Батисти Донију из 1632. показују да је Монтеверди још увек припремао одбрану секонде пратике, у трактату под насловом Melodia; можда је још увек радио на томе у време своје смрти десет година касније.
Опера, сукоб и одлазак мини|усправно|лево|Војвода Франческо IV Гонзага, радионица Франса Пурбуса Млађег.
Године 1606. Винченцов наследник Франческо IV Гонзага наручио је од Монтевердија оперу Орфеј (L'Orfeo), на либрето Алесандра Стриђа, за сезону карневала 1607. године. Изведена је два пута у фебруару и марту 1607; певачи су укључивали, у насловној улози, Разија, који је певао у првом извођењу Еуридике којој је присуствовао Винченцо 1600. године. Овоме је 1608. следила опера Аријана (L'Arianna, либрето Отавија Ринучинија), намењена прослави венчања Франческа са Маргаритом од Савоје. Сва музика за ову оперу је изгубљена осим „Аријаниног ламента”, који је постао изузетно популаран.Чак 1932. године, композитор Франческо Малипјеро је коментарисао да од свих Монтевердијевих дела, „само нас је Аријанин ламент спречио да потпуно заборавимо најпознатијег композитора седамнаестог века.” Видети: Овом периоду припада и балет Il ballo delle ingrate.
Напор који је Монтеверди улагао у ове композиције био је погоршан личним трагедијама. Његова супруга је умрла у септембру 1607, а млада певачица Катерина Мартинели, намењена за насловну улогу Аријане, умрла је од великих богиња у марту 1608. Монтеверди је такође био незадовољан својим све лошијим финансијским третманом од стране Гонзага. Повукао се у Кремону 1608. да се опорави, и написао горко писмо Винченцовом министру Анибалу Кјепију у новембру те године тражећи (без успеха) „частан отпуст”. Иако је војвода повећао Монтевердијеву плату и пензију, и Монтеверди се вратил да настави рад на двору, почео је да тражи покровитељство на другом месту. Након објављивања својих Вечерњих (Vespro della Beata Vergine) 1610. године, које су биле посвећене папи Павлу V, посетио је Рим, наводно надајући се да ће сместити свог сина Франческа у семинар, али очигледно тражећи алтернативно запослење. Исте године је можда посетио и Венецију, где се штампала велика збирка његове црквене музике, са сличном намером.