Арамејски језик (империјални арамејски, библијски арамејски) је језик или група језика који припадају семитској подскупини афразијске језичне породици. Тачније, он је део северозападне групе семитских језика која укључује и канаанске језике као што су хебрејски и феничански. Арамејска азбука усвојена је као основа за многе друге језике и претеча је хебрејском, сиријском и арапском писму.
Арамејски језик припада групи семитских језика који су говорили Арамејци већ у 12. веку п. н. е.. Данас се сматра угроженим језиком.
Говори се у неким деловима Блиског истока, углавном код старије популације. Његова историја је дуга око 3.100 година и служио је као језик администрације многих царстава и као језик религије, те као говорни језик неколицине семитских народа с Блиског истока. Био је важан језик у време стварања Старог и Новог завета, као и Талмуда и Зохара. Био је то главни језик Јевреја у периоду Другога храма (539. п. н. е. до 70. после Христа). Језик је битан код археолошких проналазака на Блиском истоку.
Арамејски језик је био језик Исуса Христа. лево|мини|Папирус на арамејском 449. п. н. е.
Развој језика
Историјски и по пореклу, арамејски језик је био језик Арамејаца, народа региона који говори језиком који припада семитској групи језика а насељавали су подручје између северног Леванта и северне долине Тигриса. До око 1000 године п. н. е., Арамејци су имали низ краљевстава у ономе што је сада део Сирије, Либана, Јордана, Турске и ивица јужне Месопотамије (Ирак). Арамејски језик се уздигао до угледа под Нео-асиријским царством (911–605 година п. н. е.), под чијим утицајем је Арамејски језик постао престижни језик након што је усвојен као лингуа франка империје од стране асиријских краљева, а његова употреба је раширена по Целој Месопотамији, Леванту и деловима Мале Азије, на Арабијско полуострво и Древни Иран под асирској владавини. Арамејски језик се, на врхунцу свог утицаја, говорио у ономе што је сада Ирак, Сирија, Либан, Израел, Јордан, Кувајт, делови југоисточне и јужне централне Турске, северни делови Арабијског полуострва и делови северозападног Ирана, као и јужни Кавкаски, пошто је постепено заменио неколико других сродних семтичких језика.
Према вавилонском Талмуду (Санхедрин 38б), језик којим је говорио Адам — први човек у Библији — био је арамејски.
Арамејски је био Исусов језик („Јешуа Мхеета“, Јешу, Ешу, Ешо, Ишо на арамејским дијалектима), који је током своје јавне службе говорио галилејским дијалектом, као и језиком неколико делови хебрејске Библије, укључујући делове књига Данила и Језре, као и језик Таргума, арамејског превода хебрејске Библије. То је такође језик Јерусалимског Талмуда, Вавилонског Талмуда и Зохара.
Писци новоасирске бирократије су такође користили арамејски језик, а ову праксу је касније наследило ново-вавилонско царство (605–539. п. н. е.), а касније и Ахеменидско царство (539–330. п. н. е.). Уз посредовање писара који су били обучени у овом језику, високо стандардизовани писани арамејски (који су научници назвали царским арамејским) постепено је такође постао лингуа франца јавног живота, трговине и трговине широм Ахеменидских територија. Широка употреба писаног арамејског је касније довела до усвајања арамејског алфабета и (као логограма) неког арамејског речника у пахлави писмима, које је користило неколико средњоиранских језика (укључујући партски, средњоперсијски, согдијски и хваразмијски).
Неке варијанте арамејског су такође задржане као свети језици од стране одређених верских заједница. Најистакнутији међу њима је класични сиријски, литургијски језик сиријског хришћанства. Користи га неколико заједница, укључујући Асирску цркву Истока, Древну цркву Истока, Халдејску католичку цркву, Сиријску православну цркву, Сиријску католичку цркву, Маронитску цркву, као и хришћане Светог Томе (домаћи хришћани ) и сиријски хришћани (К[К]наиа) из Керале, Индија. Један од арамејских литургијских дијалеката био је мандајски, који је осим што је постао народни језик (неомандајски) остао и литургијски језик мандеизма. Сиријски је такође био литургијски језик неколико сада изумрлих гностичких вера, као што је манихеизам. Неоарамејски језици се и даље говоре у 21. веку као први језик у многим заједницама Асираца, Јевреја Мизрахи (посебно Јевреја Курдистана/Ирачких Јевреја) и Мандејаца са Блиског истока, и са бројем говорника који течно говори у распону од 1 до 2 милиона, при чему су главни неоарамејски језици међу Асирцима/Сирцима суретски (~240.000 говорника) и туројо (~250.000 говорника); поред западног неоарамејског (~3.000) која постоји у само два села у региону Антилибанских планина у западној Сирији. Они су задржали употребу некада доминантног лингуа франца упркос каснијим језичким променама које су доживеле широм Блиског истока.
Име језика Везу између халдејског, сиријског и самарићанског као „арамејску“ први пут је идентификовао немачки теолог Јохан Вилхелм Хилигер 1679. године. Године 1819-1821. Улрих Фридрих Коп је објавио своју књигу „Слике и натписи прошлости“ (оригинални назив на немачком језику Bilder und Schriften der Vorzeit), у којој је поставио основу палеографског развоја северозападносемитских писама. Коп је критиковао Жан-Жака Бартелемија и друге научнике који су све тада познате натписе и новчиће окарактерисали као феничанске, са „све је остало Феничанима, а ништа Арамејцима, као да уопште нису могли писати“. Коп је приметио да неке речи на Карпентрас стели одговарају арамејском у Књизи Данила и Књизи о Рути.
Јосиф и Страбон (потоњи цитира Посидонија) обојица су изјавили да су „Сирци“ себе називали „Арамејцима“.Josephus, Antiquities of the Jews, 1.144: "Aram had the Aramites, which the Greeks called Syrians" (Strabo, Geographica, 1.2.34: "But it would seem that the view of Poseidonius is best, for here he derives an etymology of the words from the kinship of the peoples and their common characteristics. For the nation of the Armenians and that of the Syrians and Arabians betray a close affinity, not only in their language, but in their mode of life and in their bodily build, and particularly wherever they live as close neighbours. Mesopotamia, which is inhabited by these three nations, gives proof of this, for in the case of these nations the similarity is particularly noticeable. And if, comparing the differences of latitude, there does exist a greater difference between the northern and the southern people of Mesopotamia than between these two peoples and the Syrians in the centre, still the common characteristics prevail. And, too, the Assyrians, the Arians, and the Aramaeans display a certain likeness both to those just mentioned and to each other. Indeed, Poseidonius conjectures that the names of these nations also are akin; for, says he, the people whom we call Syrians are by the Syrians themselves called Arimaeans and Arammaeans; and there is a resemblance between this name and those of the Armenians, the Arabians and the Erembians, since perhaps the ancient Greeks gave the name of Erembians to the Arabians, and since the very etymology of the word "Erembian" contributes to this result".Strabo, Geographica, 16.4.27: "Poseidonius says that the Arabians consist of three tribes, that they are situated in succession, one after another, and that this indicates that they are homogeneous with one another, and that for this reason they were called by similar names – one tribe "Armenians," another "Arameans," and another "Arambians." And just as one may suppose that the Arabians were divided into three tribes, according to the differences in the latitudes, which ever vary more and more, so also one may suppose that they used several names instead of one. Neither are those who write "Eremni" plausible; for that name is more peculiarly applicable to the Aethiopians. The poet also mentions "Arimi,"by which, according to Poseidonius, we should interpret the poet as meaning, not some place in Syria or in Cilicia or in some other land, but Syria itself; for the people in Syria are Arameans, though perhaps the Greeks called them Arimaeans or Arimi". Септуагинта, најранија сачувана потпуна копија хебрејске Библије, грчки превод, користила је термине Сирија и Сиријац, где масоретски текст, најранија сачувана хебрејска копија Библије, користи термине арамејски и арамејски; бројне касније библије пратиле су употребу Септуагинте, укључујући верзију краља Џејмса. О овој вези између имена сиријски и арамејски расправљао је 1835. Етјен Марк Кватремер.
У историјским изворима, арамејски језик означавају две посебне групе појмова, од којих је прва представљена ендонимским (домаћим) именима, а друга је представљена разним егзонимским (страног порекла) називима. Изворни (ендонимски) термини за арамејски језик изведени су из истог корена речи као и име његових изворних говорника, старих Арамејаца. Ендонимски облици су такође усвојени у неким другим језицима, попут старог хебрејског. У Тори (хебрејској Библији), „Арам“ се користи као право име за неколико људи, укључујући потомке Шема, Нахора и Јакова. Древни Арам, који се граничио са северним Израелом и оним што се данас зове Сирија, сматра се лингвистичким центром арамејског, језика Арамејаца који су населили ову област током бронзаног доба око 3500. п. н. е. Често се погрешно сматра да је језик настао у Асирији (Ирак). У ствари, Арамејци су свој језик и писмо пренели у Месопотамију добровољном миграцијом, присилним изгнанством освајачких војски и инвазијама номадских Халдеја на Вавилон у периоду од 1200. до 1000. п. н. е.
За разлику од хебрејског, ознаке за арамејски језик у неким другим древним језицима биле су углавном егзонимске. У старогрчком, арамејски језик је најчешће био познат као „сиријски језик“,Nöldeke, 1871, p. 115: "Die Griechen haben den Namen "Aramäer" nie eigentlich gekannt; ausser Posidonius (dem Strabo folgt) nennt ihn uns nur noch ein andrer Orientale, Josephus (Ant. 1, 6, 4). Dass Homer bei den 'Ερεμβοι oder in den Worten eiv 'Αρίμοις an sie dächte, ist sehr unwahrscheinlich. Die Griechen nannten das Volk "Syrer"". у односу на домородачке (не-грчке) становнике историјског региона Сирије. Пошто се само име Сирије појавило као варијанта Асирије, и акадског Ашуруа, створен је сложен скуп семантичких феномена који су постали предмет интересовања и међу древним писци и савремени научници.
Реч Εβραιστι (Хебраисти) из Коине (грчког) језика је преведена као „арамејски“ у неким верзијама хришћанског Новог завета, пошто је арамејски у то време био језик којим су обично говорили Јевреји. Међутим, Εβραιστι се у овом тренутку доследно користи у грчком језику Коине да значи хебрејски, а Συριστι (Сиристи) се користи да значи арамејски. У библијском учењу, термин „Халдејац“ се годинама користио као синоним за арамејски, због његове употребе у књизи Данила и каснијег Јеронимовог тумачења.
Географска распрострањеност употребе арамејског језика
Током Новоасирског и Нововавилонског царства, Арамејци, изворни говорници арамејског, почели су да се насељавају у већем броју, у почетку у Вавилонији, а касније у срцу Асирије, познатом и као „троугао Арбела“ (Асур, Нинивех и Арбела).https://www.ucl.ac.uk/sargon/essentials/countries/centralassyria/,"… The heartland of Assyria is demarcated by the city of Assur (modern Qala'at Sherqat) in the south, by Nineveh (modern Mosul with the ruin mounds Kuyunjik and Nebi Yunus) in the north and by Arbela (modern Erbil) in the east.“ Прилив је на крају довео до тога да је Неоасирско царство (911–605. п. н. е.) усвојило царски арамејски под утицајем Акадије као лингуа франца свог царства. Ову политику су наставили краткотрајно Ново-Вавилонско царство и Медији, и сва три царства су постала оперативно двојезична у писаним изворима, уз арамејски коришћен уз акадски. Ахеменидско царство (539–323. п. н. е.) наставило је ову традицију, а велики утицај ових империја довео је до тога да је арамејски постепено постао лингуа франца већине западне Азије, Анадолије, Кавказа и Египта.