Милован Ђилас Ђидо (Подбишће, код Мојковца, 12. јун 1911 — Београд, 20. април 1995) био је југословенски комуниста, па дисидент, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, и писац из Црне Горе.
Биографија Рођен је од оца Николе и мајке Василије Ваје, рођене Раденовић. Сам Ђилас пише да у његовом братству није било ни главара ни јунака. Братство Ђиласа се издвојило из Војиновића. Ђиласов предак био је добар скакач (архаично за скочити—ђиласнути), на основу чега је добио надимак Ђилас што је касније прерасло у презиме.
Ђиласов отац Никола је био официр Црногорске војске, а током 1917. године је био у заробљеништву. По успостављању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и Југословенске војске, признат му је чин мајора у оружаним снагама нове југословенске државе. Био је носилац Албанске споменице и Медаље Милоша Обилића. Никола Ђилас је прихватао комунистичку идеологију своје деце, са напоменом да једино не прихвата да Црногорци нису Срби, сматрајући да ако Црногорци нису Срби онда Срба нема. Није у блиском сродству са Драганом Ђиласом. По интервјуу који је Драган дао за портал Порекло, Ђиласи су пореклом из Истре, па су мигрирали у Босну, а део се одвојио и отишао у Црну Гору. Црногорски Ђиласи тврде да су сви заправо из Црне Горе.
Породица Ђилас бројала је седморо деце. Милован је имао старијег брата Алексу, као и два млађа, Миливоја и Акима. Имао је и три сестре — Добрану, Драгу и Милку. Основну школу Ђилас је завршио 1921. године у родном селу. Нижу гимназију је учио три године у Колашину, а потом 1924. отишао за Беране и тамо завршио гимназију, 1929. године. За време похађања гимназије активно се бавио писањем песама, запажених од стране ученика и наставника. У то доба прихвата и левичарске идеје.
После завршетка гимназије, 1929. године одлази у Београд. Уписује се на Филозофски факултет Београдског универзитета, где почиње да студира југословенску књижевност. Бавио се писањем и објављивао своје приче у београдским новинама и часописима, као и у публикацијама широм земље. Користио се својим именом, али је понекад користио и псеудоним Мило Николић. По доласку на студије, Ђилас се повезује са илегалном скојевском организацијом и врло брзо постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на штампању, писању и растурању пропагандног материјала. У међувремену се уписује и на Правни факултет у Београду, али студије није завршио.
Вршио је пропагандни рад по Универзитету и објашњавао студентима циљеве и задатке радничког покрета и илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због тога је неколико пута безуспешно избациван са студија. Крајем 1932. његову активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас октобра 1932. године примљен у КПЈ.
Први пут је ухапшен у фебруару 1933. године, када је услед недостатка доказа после шест дана пуштен. За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у априлу 1933. године, у стану у Далматинској улици.Политичка делатност Милована Ђиласа (1944—1954), докторска дисертација Александра В. Милетића, 2019 Милован Ђилас је пребачен у Главњачу, где су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен целу ноћ да без одеће лежи у својој ћелији. Сутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда, који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.
Робија у Сремској Митровици десно|мини|220п|Полицијски снимак Милована Ђиласа у сремскомитровачкој казнионици 1933.
За време свог боравка у Сремској Митровици, Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових приповедака, на два џака тоалет-папира, јер му није било дозвољено коришћење папира. Такође је превео и Милтонов „Изгубљени рај”, који ће касније наградити професор Милош Ђурић.
Иследници су га неколико пута затварали у самицу, тражили да открије партијску линију, али нису успели. Милован Ђилас је једне вечери био толико претучен, да ујутру није могао да стоји на ногама. Зато је решио да започне штрајк глађу. Сва јела која би му се сервирала просипао би и враћао. Крајем 1934. године имао је срчаних проблема, па су га на предлог лекара пребацили у удобнију ћелију и више није био у самицама.
Пуну казну није издржао. Помилован је и из затвора је изашао почетком 1936. године. По изласку из затвора, становао је код свог пријатеља са студија на периферији Београда. Наставио је да се бави комунистичком пропагандом.
Рад у Партији до почетка рата За Милована Ђиласа је чуо и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Он је тада пробао на све начине да се повеже с њим и да искористи његову способност на јачању Партије. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском саветовању у Загребу почетком 1938. године.
На састанку у Загребу, Милован Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање добровољаца за Шпанију. Исте године је био изабран у Централни комитет Комунистичке партије Југославије.
У мају 1939. учествује на Земаљској конференцији у Шмарној гори као делегат из Србије, а почетком 1940. године Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ.
Радио је у уређивању чланка „За чистоћу и бољшевизацију Партије“, коју је у наставцима писао Тито. Покретао је низ часописа који су фаворизовали КПЈ: „Наша Стварност“, „Содобност“, „Књижевни Савременик“, „Млада Култура“ итд.
За време приступања Тројном пакту и првих народних незадовољстaва, Тито шаље Ђиласа у Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. У Београду му се придружио и Раде Кончар.
Ђилас се уочи демонстрација састао са Драгољубом Јовановићем, вођом левих земљорадника и рекао му да ће се комунисти без обзира на демонстрације залагати за борбу. Након завршетка демонстрација, послао је своју жену да изнесе Титу рапорт. По доласку Тита у Београд, учествује на састанку Политбироа у Молеровој улици.
Првих дана после напада Немачке на Совјетски Савез учествује на састанку Агитпропа ЦК за Србију.
Народноослободилачка борба мини|220п|Иво Лола Рибар и Милован Ђилас мини|десно|220п|Ђилас за време Другог светског рата Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године, када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренесена ванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба.
Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организовао устанак и био је командант Привремене Врховне команде националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. После сплашњавања Тринаестојулског устанка и саветовања у Столицама, на његово место је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, где је имао задужење за пропагандни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу. Оптуживан је за злочине које су партизани починили у Црној Гори на почетку рата, такозвана Лева скретања, која је описао, али се и оградио са објашњењем да у то време није ни био у Црној Гори.Ђилас Милован, Револуционарни рат
Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију, коју је предводио капетан Бил Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.
Повлачио се заједно са Врховним штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налазио с Врховним штабом у Санџаку, где ради на прикупљању осталих партизанских јединица, које су се повлачиле после пада Ужичке републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе.
Тек у марту 1942. године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену распламсао партизанско-четнички грађански рат. Момчило Цемовић, који се највише бавио овим периодом Ђиласовог ратовања, сматра да су ЦК КПЈ и Врховни штаб послали Ђиласа да утврди стварно стање и смени одговорне руководиоце, што је он и учинио.
Радио је на уређивању партијског листа „Борба“, која је обновљена у Босанској крајини, у селу Дринићу. Радио је и на уређивању органа ЦК КПЈ „Пролетера“, израђивао је Билтене Врховног штаба, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“, на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.
За време операција „Вајс“ и „Шварц“, повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима, можда најконтроверзнијом епизодом НОР-а, под лажним именом Милош Марковић.
Према речима Владимира Дедијера, Јосип Броз Тито му је поверио да је Ђилас био један од кандидата за начелника Одељења за заштиту народа (ОЗН). Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из Совјетског Савеза, Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног совјета СССР. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед.
У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији, генералом Корњејевим.
Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и Совјетског Савеза.
У току Народноослободилачког рата (НОР), погинула су оба Ђиласова брата. Старији брат Алекса звани „Бећо“ (1906—1941), убијен је 2. новембра 1941. године у околини Бијелог Поља, а после рата је 1951. године проглашен за народног хероја Југославије. Млађи брат Миливоје звани „Мињо“ (1914—1942), стрељан је 5. марта 1942. године у Јајинцима, као заточеник логора на Бањици. Сестра Добрана (1924—1942) погинула је у борбама са четницима и Бугарима на југу Србије, док је отац Никола (1871—1943) био убијен од стране балиста у Србици, код Косовске Митровице.Милован Ђилас, Разговори са Стаљином
Борба са Информбироом На отварању Коминформа у граду Шкларска Поремба, у западној Пољској, у септембру 1947. године, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ. Дана 16. децембра 1947. године унапређен је у чин генерал-пуковника и убрзо преведен у резерву.
Почетком 1948. године, Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву, возом преко Румуније, заједно са тадашњим Начелником Политичке управе Генералштаба ЈА, Светозаром Вукмановићем Темпом и Начелником Генералштаба ЈА, генерал-пуковником Кочом Поповићем.
Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновим. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948. године, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ.
По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни комитет, јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Комунистичке партије Југославије. На ноћној седници у Белом двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.
За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника Савезне народне скупштине ФНРЈ.
Нова мисао Милован Ђилас је почео у „Борби“ од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“.