мини|500п|десно|Татарин и суруџија, друга половина 19. века
Татарин је припадник татарског народа, али у Србији под тим термином се подразумева, претеча данашњих поштара. Дужност му је да, на коњу, носи пошту, важне документе, новац, вредности мањих димензија на одређеној релацији.
Први назив Поште у Србији 1835. када је основана је био „Татарска служба”.
Татари су јахали коње које су мењали у успутним мензуланама,„Поштански речник” — сајт Поште Србије ређе мезулана или мензиланама (претечама објеката поште). У Мензулани су поред свежег коња могли добити и храну и смештај (мензулана = -{menzil}- на турском ’коњ’ + хан — ’кућа, одмориште’).
Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Београд—Истанбул прелазили за 4 дана! Татари су били људи од угледа и поверења ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије (долази од турске речи -{surukçi}-).
Последњи татарин у Србији био је Риста Прендић.
Референце
Категорија:Стари занати