Принципом самоопредељења се назива право сваког народа и нација света да самостално одлучују о својој судбини. Под тим принципом се подразумевају следећа права: право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења. Право народа на самоопредељење кардинално је начело у савременом међународном праву (обично се сматра перемпторном нормом), које као такво обавезује Уједињене нације као ауторитативно тумачење норми Повеље.See: United Nations General Assembly Resolution 1514 in Wikisource states У њему се наводи да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања.See: Chapter I - Purposes and Principles of Charter of the United Nations
thumb|262x262px|Домородачки марш за права на самоопредељење Концепт је први пут изражен током 1860-их, а након тога се брзо проширио. Право на самоопредељење први пут је прокламовано у Француској буржоаској револуцији, а у међународној пракси се појављује у XX веку. Право на самоопредељење није апсолутно право народа. Тако схваћено водило би у хаос и анархију, јер данас између 5000 и 10000 група претендује на статус народа.Види у вези са нормом самоопредељења члан 1(став 2) и члан 55 Повеље Уједињених нација. Види и два основна Пакта о људским правима. Самоопредељење је ius cogens норма међународног праваInternational Covenant on Civil and Political Rights, Article 1International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights, Article 1. Према „хијерархији" норми која произилази из начела Повеље УН (члан 2), заштита територијалног интегритета постојећих држава има превагу над општом правом на самоопредељење народа. Државна територија је једна од основних елемената којим се дефинише државност и суштински елемент од значаја за принцип суверене једнакости држава.
Током и након Првог светског рата, овај принцип су подстицали и совјетски премијер Владимир Лењин и председник Сједињених Држава Вудро Вилсон. Објавивши својих четрнаест тачака 8. јануара 1918. године, дана 11. фебруара 1918. Вилсон је изјавио: „Националне тежње се морају поштовати; људима се сада може доминирати и управљати само по њиховом сопственом пристанку. 'Самоопредељење' није пука фраза; то је императивни принцип деловања.”
Током Другог светског рата, принцип је укључен у Атлантску повељу, коју су 14. августа 1941. прогласили Франклин Д. Рузвелт, председник Сједињених Држава и Винстон Черчил, премијер Велике Британије, који су обећали Повељу са осам главних тачака.See: Clause 3 of the Atlantic Charter reads: "Third, they respect the right of all people to choose the form of government under which they will live; and they wish to see sovereign rights and self government restored to those who have been forcibly deprived of them" then became one of the eight cardinal principal points of the Charter all people had a right to self-determination. Самоопредељење је признато као међународно правно начело након што је изричито наведено као право у Повељи УН.
Начело не наводи како се одлука доноси, нити какав би исход требао бити, било да се ради о независности, федерацији, заштити, неком облику аутономије или потпуној асимилацији. Нити се наводи шта би требало бити разграничење међу народима - нити шта чини народ. Постоје опречне дефиниције и правни критеријуми за одређивање које групе могу легитимно тражити право на самоопредељење.Betty Miller Unterberger, "Self-Determination", Encyclopedia of American Foreign Policy, 2002.
Уопштено говорећи, израз самоопредељење такође се односи на слободан избор сопствених дела без спољне принуде.
Историја
Пре 20. века
Почеци
Мајкл Хечер и Елизабет Борланд су утврдили да норма самоопредељења води порекло од америчке и француске револуције.
Царства thumb|right|250п|Мапа Османског царства 1683. године
Свет је имао неколико традиционалних, континенталних царстава као што су Османско, Руско, Аустријско/Хабсбуршко и Ћинг царство. Политички научници често дефинишу конкуренцију у Европи током модерне ере као равнотежу борбе за надмоћ, која је такође навела различите европске државе да теже колонијалним царствима, почевши од шпанског и португалског, а касније укључујући британско, француско, холандско и немачко. Током раног 19. века, конкуренција у Европи произвела је више ратова, а понајвише Наполеонових. Након овог сукоба, Британско царство је постало доминантно и ушло је у свој „империјални век“, док је национализам постао моћна политичка идеологија у Европи.
Отоманско царство, Аустријско царство, Руско царство, Ћинг царство и ново Јапанско царство одржавали су се, често се проширујући или уговарајући на рачун другог царства. Сви они су занемарили право самоопредељења знатног дела народа којима су управљали.
Побуне и појава национализма
Америчка револуција током 1770-их виђена је као прва потврда права на национално и демократско самоопредјељење, због изричитог позивања на природно право, природна права човека, као и на пристанак и суверенитет од стране народа којим се управља; ове идеје су биле посебно надахнуте просветитељским списима Џона Лока из претходног века. Томас Џеферсон је даље промовисао схватање да је воља народа врхунска, посебно кроз ауторство Декларације о независности Сједињених Држава која је инспирисала Европљане током целог 19. века. Француска револуција је на сличан начин мотивисана и легитимисала идеје самоопредељења на континенту Старог света.Chimène Keitner, Oxford University, . paper presented at International Studies Association Annual Meeting,.. New York Times, July 20, 1919, 69.
У оквиру Новог света почетком 19. века, већина нација Шпанске Америке остварила је независност од Шпаније. Сједињене Државе подржале су тај статус, као политику на хемисфери у односу на европски колонијализам, Монроовом доктрином. Америчка јавност, организоване асоциране групе и резолуције Конгреса, често су подржавали такве покрете, посебно Грчки рат за независност (1821–29) и захтеве мађарских револуционара 1848. Таква подршка, међутим, никада није постала званична политика владе, због балансирања других националних интереса. Након Америчког грађанског рата и са све већим способностима, влада Сједињених Држава није прихватила самоопредељење као основу током куповине Аљаске и покушаја куповине западноиндијских острва Сент Томас и Сент Џон током 1860-их, и њен растући утицај у Краљевини Хаваји резултирао је анексијом 1898. године. Победом у Шпанско-америчком рату 1899. године и све већим утицајем у свету, Сједињене Државе подржале су анексију бивших шпанских колонија Гвам, Порторико и Филипини, без сагласности њихових народа, а задржала је „квази сизеренство“ и над Кубом.
Карл Маркс је подржавао такав национализам, верујући да би то могао бити „претходеће услов” за друштвену реформу и међународне савезе. Године 1914. Владимир Лењин је написао: „Било би погрешно тумачити право на самоопредељење као било шта друго осим права на постојање као засебне државе.”
Референце
Литература
. . . USA, 2007. . Taylor & Francis, . Taylor & Francis, Valpy Fitzgerald, Frances Stewart, Rajesh Venugopal (eds) , Palgrave Macmillan, Joanne Barker (eds) , University of Nebraska Press, . Springer, , Collected Papers & Proceedings of the First International Conference on the Right to Self-Determination & the United Nations, Geneva 2000, Clarity Press, 2001. . 1999. , 1998. . University of Pennsylvania Press, 1996. , Oromia Quarterly, Vol. II, No. 2,
Спољашње везе
Thürer, Daniel, Burri, Thomas. Self-determination, Max Planck Encyclopedia of Public International Law The Liechtenstein Institute on Self-Determination, Princeton University United Nations General Assembly Resolution 1514(XV). "Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples" United Nations Charter. Text of International Covenant on Civil and Political Rights. Text of International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights. Self Determination in Focus, Foreign Policy In Focus self-determination papers site. . Journal of Libertarian Studies, Ludwig von Mises Institute, , pp. . . published in Hypatia: A Journal of Feminist Philosophy. "Winds of Change or Hot Air? Decolonization, Self-determination and the Salt Water Test, " Legal Frontiers International Law Blog The Right of Nations to Self-Determination Vladimir Lenin February – May 1914. Parliamentarians for National Self-Determination Unofficial page for London-based Parliamentary lobby group. Self Determination - International Law and Practise collated and sequenced by Nadesan Satyendra. The Center for World Indigenous Studies. . edited by Damien Helly, Report No. 6, November 2009, European Union Institute for Security Studies
Категорија:Политика Категорија:Сепаратизам Категорија:Суверенитет Категорија:Међународно право Категорија:Држава Категорија:Децентрализација Категорија:Деколонизација Категорија:Покрети за независност