МилорадовићиДубрава, Херцеговина Љубич, Мала Русија, Дубровачка република, Русија центар|безоквира Држава Краљевина Срба, Босне, Приморја и Западних страна, Османско царство, Хабзбуршка монархија Руска Империја Звања војвода, плем, гроф руске империје Оснивач породице војвода Стјепан Милорадовић Еноблирањестарије племство (1416, помиње се војвода Стјепан), берати отоманских султана спахије-тимарници у турским пописним дефтерима (1468-1469 и 1477), потврда о старијем племству у Илирском грбовнику (1584-1594), фојнички препис (1675-1688), потврда о старијем племству Сената дубровачке републике (1749, Јефтимије Милорадовић) аустријско признање старијег племства и предикат од Храбреновића и Дубраве (13.9.1760, Јефтимије Милорадовић), руско племство малоруског дворјанства (1711, Михаило Милорадовић) признање старијег племства (1763, Јефтимије Милорадовић), титула грофа руске империје за заслуге у рату против Наполеона (Михаил Милорадович, дарована 1. 05. 1813 - угашена 15. 12. 1825)Титула грофа Руске Империје 1. 05. 1813. за девизу на грбу изабрао је: «Прямота моя меня поддерживает». Грб Рабреновића (према фојничком препису Илирског грбовника) у основи има на штиту два полумесеца окренута надоле. Грб грофова Милорадовића регистрован у Русији у основи је исти, само што је проширен грофовском круном и др. детаљима. На њиховом грбу чувари грба су Црногорац и Херцеговац. Вид. Грб Ррабреновића према Илирском грбовнику и грб грофова Милорадовића са почасном аугментацијом из 1873. у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 434. титула грофа Руске Империје за овековечење сећања на заслуге грофа Михаила Милорадовича (Григорије А. Милорадовић, 2. пут дарована 19. 3. 1873 - угашена 2. 1. 1952)Император Александар II дозволио му је да носи грофовску титулу («в увековечение памяти о заслугах гр. М. А. Милорадовича») с тем, чтобы в нисходящем его потомстве титул этот переходил лишь к старшему в роде). Порекло Дубрава код Стоца, Херцеговина, Националност Српска, касније руска српског пореклаДанашњи потомци Милорадовићи у Русији и на западу)|}
Милорадовићи (Милорадовићи од Храбреновића и Дубраве, грофови Милорадовићи, Милорадовичи) су породица српског порекла из Херцеговине, потомци војводе Стјепана Милорадовића (живео на прелазу из 14. у 15. век) и његових наследника, власника имања у Дубрави код Стоца, дубровачких грађана, ктитора српских православних цркава Светог Петра и Павла у Ошанићима код Стоца (војвода Радосав, пре 1505)Вид. Одлуку Комисије за очување националних споменика да се градитељска целина Црква Св. Петра и Павла (у власништу СПЦ), са гробљем, судачким столицама, двориштем и зидом у Ошанићима проглашава националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 29/05., Светог Николе у Тријебњу (војвода Радоје Храбрен"Србско-далматински магазин", Карловац 1861. године 1534)Одлуком Комисије за очување националних споменика историјска зграда православне цркве Светог Николе у Тријебњу код Столца, проглашена је за национално благо, 08.2-6-38/03-4; 08.2-6-38/03-7, Преображења Христовог у Клепцима код Пребиловаца и Чапљине (спахија Милисав, друга половина XVI века, обновио руски пешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић, 1811)Вид. Одлуку Комисије за очување националих споменика из 2003. да се Подручје и остаци градитељске цјелине - Црква Преображења Христовог са зградом школе и гробљем н Клепцима проглашавају националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 12/04., и српског православног манастира Житомислић (спахија Милисав Храбрен 1563, Михаило и Гаврило доносе дарове Петра Великог, 1707, даривао генерал-лајтнант гроф Григорије, 1883). Једна грана Милорадовића се из Херцеговине иселила у Русију (Михаило, Гаврило и Александар), а друга је, пре пресељења у Русију, једно време живела у Хабзбуршкој монархији (Јефтимије-Јероним и Мојсије). Од браће Михаила, Гаврила и Александра Милорадовића воде порекло три гране Милорадовића у Русији. Потомци војводе Стјепана Милорадовића су пуковник Михаило И. Милорадовић, козачки старешина, који је заједно са владиком Данилом Петровићем Његошем подигао 1711. устанак против Турака на подручју Старе Херцеговине, пуковник Јефтимије (Јероним) Милорадовић од Храбреновића и Дубраве (ожењен Јелисаветом, кћерком пуковника кнеза Атанасија Рашковића), генерал-мајор Петар Степановић Милорадовић, генерал-поручник Андреј Степановић Милорадовић губернатор Мале Русије (Украјине), генерал гроф Михаил Андрејевић Милорадовић, командант руске Дунавске војске која је однела велике победе над Турцима и заузела Букурешт 1806, генерал-лајтнант гроф Григорије А. Милорадовић, који је 1883. посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића и пуковник Александар М. Милорадовић, добровољац - командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату 1876. године.
Порекло
Милорадовићи имали су своје поседе и седиште у регији столачких Дубрава у Црнићима, Пјешивцу, Тријебњу, Житомислићу, Драчеву, Свитави, Габели.В. Богичевић, Михајло и Јероним Милорадовић, у Слово Горчина 79, стр. 50. Столац и део некадашњих поседа Милорадовића са културно историјским споменицима и православном црквом Светог Петра и Павла, задужбином Милорадовића у Ошанићима у општини Столац у Федерацији БиХ.
Војвода Стјепан Милорадовић (око 1390-1470)
Војвода Стјепан Милорадовић борио против Сандаља Хранића, који је био одговоран за убиство кнеза Павла Раденовића. Синови кнеза Павла Раденовића, Петар и Радослав Павловић Павловићи тражили су заштиту од Турака, који су већ пружали војну помоћ њиховим противницима. Заједно са Турцима у јесен 1415. браћа Петар и Радослав Павловић напали су Сандаља уз помоћ Стјепана Милорадовића, «главе једне породице, која ће доцније постати једна од најпопуларнијих у Херцеговини».Владимир Ћоровић, Историја српског народа, поглавље Босански раздори, Београд 2001
Војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. у једном документу у вези са једним сукобом са Дубровником када је у заједници са кнезом Петром Радиновићем-Павловићем извршио напад на Дубровчане у доњој Неретви код Сливна.М. Вего, Културни карактер некрополе Радимље код Стоца, зборник са симпозијума «Средњовековна Босна и европска култура», Зеница, 1973, стр. 329.
Војвода Стјепан Милорадовић имао је синове Петра, Радоја и Вукића. Њихова имена помињу се у турским пописним дефтерима 1468-1469 и 1477, као спахије-тимарници, а између 1470. и 1477. повељом је признато дубровачко грађанство.
На једној сачуваној судијској каменој столици поред цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима записано је «Асе сто војеводе Стипана Милорадовића, а понови га војевода Петар син му».
Војвода Стјепан умро је око 1470.
У Ошанићима је постојало насеље породице Милорадовић.
Радоје Милорадовић
Радоје Храбрен Милорадовић, син војводе Стјепана и брат војводе Петра, сахрањен је под стећком у Радимљи, где је уклесано: «асе лежи добри Радоје син војеводе Стјепана на својој баштини на Батногах. Сии билиг постави на ме брат мој војевода Петар.Службени гласник БиХ, број 29/05.
Војвода Петар Милорадовић
Војвода Петар Милорадовић, син Стјепана Милорадовића био је главар у Хуму, старешина катуна Храбрена, и имао вазалну обавезу да ратује за турску државу као коњаник-оклопник У оквиру његовог Тимара помиње се и село Житомислић. Војводи Петру је турска администрација потврдила право на закуп лађа од Почитеља до мора. Војвода Петар Милорадовић имао је сина Радосава.
Радосав Храбрен-Милорадовић (? -1505)
Радосав Храбрен-Милорадовић, син војводе Петра Милорадовића и унук војводе Стјепана Милорадовића сахрањен испред своје задужбине (у припрати) православне цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима 1505. године. Њега је наследио син (или брат) Радоје Храбрен.
Војвода Радоје Храбрен-Милорадовић (-{XVI}- век, прва половина)
Војвода Радоје Храбрен Милорадовић, наследио је Радосава. Њега документи спомињу 1521. као војводу Доњих Влаха.<ref>Б. Храбак, О херцеговачким влашким катунима према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића, ГЗМ, н. с. св. 11, Историја и етнографија, 29-39, 1956, стр. 34.</ref>
Војвода Радоје обновио је 1534. као своју задужбину српску православну цркву Св. Николе у Тријебњу, неколико километара северно од друге задужбине Милорадовића, српског православног манастир Житомислић.
Михаило Милорадовић (-{XVI}- век, средина)
Михаило Милорадовић имао је сина Милисава.
Спахија Милисав М. Храбрен-Милорадовић (-{XVI}- век, друга половина)
Милисав или Милосав (у руским изворима Милослав)Изгледа да је предање код Милорадовића у Русији помешало генерација Милорадовића из Херцеговине, па се спомиње Милисав (Милослав) као стари брат Радослава (Родослав) и Љубисава (Љобослава): "-{Из трёх братьев Милорадовичей старший Милослав построил в 1585 г-. монастырь Житомысличи, Родослав церковь Св. Николая Чудотворца в селе Требнея, Любослав - церковь Св. Петра и Павла в Ошеничах, сын Милослава Михаил - церковь Св. Луки в селе Клепцах. Однако Милорадовичи оказались единственными православными в этих местах, а потому, спасаясь от гнёта турок и мусульман, переселились в Россию}-". Милорадовић, син Михаилов, спахија, потомак војводе Стјепана Милорадовића подигао је цркву Преображења Господњег у Клепцима код ЧапљинеВид. Одлуку Комисије за очување националих споменика из 2003. да се Подручје и остаци градитељске цјелине - Црква Преображења Христовог са зградом школе и гробљем у Клепцима проглашавају националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 12/04. и обновио манастир Житомислић 1563. године. Могуће је да је црква првобитно била посвећена Светом Луки. Руски пешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић је 1811. послао новац за поправку задужбине Милорадовића. Преображења Господњег у Клепцима била је обновљена и 1857. године. За време Други светски ратДругог светског рата 1942. спаљени су иконостас, фреске, иконе, богослужбени предмети, црквене и матичне књиге и архив а црква је била разорена. После рата 1947. обновљена, да би 1992. и цркве и школа потпуно срушене. У црквеној згради северно од цркве 1857. почела је са радом прва српска школа у овом крају. 1919. дозидан је спрат на згради школе, а 1930. у њој почиње са радом народна основна школа.Вид. Службени гласник БиХ, број 12/04.
Михаило М. Милорадовић
Михаило М. Милорадовић, син Милисава (Милосава) Милорадовића, такође даривао цркву Преображења Господњег у Клепцима.
Н. Милорадовић
Пуковник Јефтимије (Јероним) Милорадовић од Храбреновића и Дубраве (-{XVIII}- век, средина)
Пуковник Јефтимије Јероним Милорадовић одселио се у Русију где је био генерал (или пуковник) руске војске. Као аустријском официру Марија Терезија је Јефтимију Јерониму Милорадовићу, у то време генадирском пешадијском капетану градишћанског пука, заједно са његовим братом Мојсијем Милорадовићем, доделила грб 13. 9. 1760. године у ком се на златним пољима штита налази по један пропети црни пас са златном огрлицом, и дала предикат од Храбреновића и Дубраве (-{Milloradovich, von Hrabrenovich und Dubrave}-)Johann Georg Megerle von Müehlfeld, Österreichisches Adels-lexikon des achtzehnten U. Neunzehnten Jahrhunderts enthaltend alle von 1701 bis 1820 von den Souveranen Österreichs... In die verschiedenen Grade, des Deutsch-erbländischen oder Reichs-adels, erhobenen Personen: Zunächst zum Gebrauche des österreichischen Adels selbst und ..., Mörschner und Jasper, 1822, 229, дигитализовано 10 сеп 2007..
Када је отишао у Русију поднео је молбу Херолдији, институту за доделу и потврде грбова у Русији, Јефтимије је приложио 1763. године и документ Дубровачке републике на италијанском језику од 1749. године, у коме се потврђује породично порекло и старији грб уписан у Илирском грбовнику.Вид. Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 456-457.
Пуковник Јефтимије Милорадовић био је ожењен кћерком пуковника Александра А. Рашковића, Јелисаветом Рашковић.
Мојсије Милорадовић од Рабреновића и Дубраве