Константин VII Порфирогенит (; Цариград, 17/18. мај 905 — Цариград, 9. новембар 959) био је византијски цар (913—959) и аутократор (од 945. године). Такође се бавио и историографским радом. Као историчар, написао је четири знаменита дела, заједно са својим сарадницима: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.
Биографија мини|десно|Константин Порфирогенит и Роман II на византијском златнику (945-959)
Константин је рођен 905. године у Цариграду, као син византијског цара Лава VI Мудрог из његовог ванбрачног односа са Зојом Карбонопсином. Упркос томе, крштење царевог новорођеног, а такође и јединог сина обавио је 25. децембра 906. године цариградски патријарх Никола Мистик.
После смрти Лава VI (912) државом је као аутократор управљао његов брат, цар Александар I, али он је умро већ средином 913. године, након чега је малолетни Константин остао једини цар. Стварна власт је дата регенству, које је прво водио патријарх Никола Мистик, а после њега царица Зоја, мајка Константина VII. На крају је 920. године пуну власт узео Роман I Лакапин (ум. 944), као цар-савладар и таст Константинов. Константин успео је да преузме власт тек 945. године, а након тога је владао самостално, све до своје смрти 959. године.
Његова владавина је са политичког аспекта без већег значаја, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји. Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници. Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.
Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима. Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере. Обично се истиче да је дело настало 948-952. године.
Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.
Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.
Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.
Владавина стрица Александра мини|десно|Византијски цар Александар I (912-913)
Питање четвртог брака Лава VI дуго је узбуњивало византијски свет. Кад је маја месеца 912. Лав VI умро, законитост Константиновог положаја је опет дошла у питање. Од тада па за седам година, две непријатељске амбиције ће стајати једна према другој: Зое, ватрена у одбрани свога царског достојанства, свога брака и свога сина, и патријарх Никола, не мање ватрен у тражењу одмазде, трудећи се да победе начела која је он бранио и да оствари своју жељу за влашћу.
По обећању које је сенат дао василеусу на самрти, млади Константин VII би проглашен за цара. Али он је имао за друга и за тутора свога стрица Александра, а прва брига овога била је да сурово истера Зоју из двора и да на патријаршијску столицу врати Николу. Првосвештеник се вратио из прогонства вођен жељом за осветом; охолији у своме тријумфу и безочнији но икад, он је упорно ишао за тим да задовољи своју мржњу и сигуран да ће се тиме допасти василеусу Александру, чију је политику тако помагао, он није штедео ништа и никога. Пречасни Јефтимије добио је први ударац. Позван да изађе пред скупштину која се држала у палати Магнаур, био је не само збачен и анатемисан, него се Никола толико заборави да га је почео подло вређати, а слуге патријархове, јурнувши на несрећника, исцепаше његово свештеничко одело, оборише га на земљу, ишчупаше му браду, поломише зубе, и најпосле га толико изудараше ногама и песницама да је остао онесвешћен на месту и с тешком се муком спасао смрти.
То није било довољно да ублажи мржњу Николину. Он је хтео да се освети свима који су били узрок немилости у коју је пао и његовом прогонству, царици Зое, римском прелату, и самом покојном цару. У дугој представци коју је упутио папи Анастасију, он је изложио са свога гледишта цео ток четврте женидбе, износећи са увредљивом строгошћу понашање василеусово, кудећи са понижавајућим сажаљењем слабост Сергија III кога су преварили легати, дајући поуке Латинима, захтевајући нарочито неодложно да се поправе учињене саблазни. Он у четвртој женидби царевој није хтео да види ништа друго до разврат, нечисту везу, достојну једнога скота и стидну за људску природу; и ако је пристајао да се опрости мртвима, он је у накнаду тражио да се кривци који су још у животу, Зое и њен син, строго осуде. Цар Александар радио је у Риму у истом смислу. Он је мрзео сина свога брата, чији му је живот затварао путеве ка највишој власти; он је страсно желео да његово рођење огласи за незаконито; чак је помишљао, кажу, да се ослободи тога детета, које му је сметало, начинивши га евнухом; и с тешком муком су успели; ла га одврате од те свирепе намере. Срећом по младога Константина, Александар умре јуна месеца 913. ; али пре но што ће умрети, постарао се да за председника намесничког савета одреди патријарха Николу. Знао је да може рачунати на првосвештеника да ће продужити његову политику и задовољити његову мржњу.
Док се Александар борио с душом, Зоја, увек; енергична, покушала је један смео испад; она се појавила у Светој Палати, изјавивши да хоће да види; свога сина, и да се разговара за самртником; мислила је да се тако дочепа власти. Никола нареди да је сурово отерају. Затим, да би се коначно ослободио те могуће супарнице, свемоћни намесник, највиши господар државе, издао је један указ којим забрањује царици приступ у царски стан, и одузима јој чак и титулу василисе; мало доцније, он је чак примора да уђе у манастир, и мислио је да ће тако убудуће бити мртва за свет. Али Зоја је била противница достојна патријарха. Из дна манастира где су је преко њене воље били затворили, она је само чекала прилику да упропасти свога супарника. И убрзо је нађе. Строгост са којом су намесници угушили побуну Константина Дуке, изазвала је велика незадовољства против њих; с друге стране, у двору, млади цар је тражио своју мајку. Требало се решити да је поврате: то је било у октобру 913.
За то време Симеон је појачао нападе против Византије, искоришћавајући у Цариграду готово уобичајене кризе око наследства. Византија је, осећајући велику опасност, напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. Цариградска дипломатија постала је веома активна тражећи на све стране савезнике. У невољи обратила се и Србима. Драчки заповедник Лав Рабдух дошао је лично у неретвански крај, који је тад био под влашћу Петровом, с мисијом да придобије Србе против Бугара, у вези с Мађарима. Захумски жупан Микајло Вишевић, кога је Петар потиснуо из Захумља на суседна острва, обавести о тим преговорима Бугаре. Он је уопште био пришао бугарској политици, надајући се да ће њиховом помоћу сузбити Петра, који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Михајло је још 912. год. ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија, кад се из Цариграда враћао у Млетке, и послао га је Симеону.
Регентство царице Зоје мини|десно|Смрт цара Александра
Вративши се тако на место, она се тиме користи да своје људе понамешта на важне положаје; она удаљи љубимце покојнога цара Александра, које је он наместио у намеснички савет, затим, дрско, нападе на патријарха. Смела жена, као што је била, она је сасвим просто мислила да га да убити; Никола успе да умакне убицама, и склони се у Свету Софију и двадесет и два дана није смео да остави то неприкосновено склониште. Зоја је ликовала. Већ је помишљала да првосвештеника свргне и нудила је његово место Јефтимију; али се овај уклањао; Никола је, уосталом, још био моћан; ступише дакле у преговоре. Патријарх обећа да ће се убудуће бавити само црквеним пословима, да ће се одрећи владе у држави, да се више неће појављивати у двору док не буде позван; обавеже се да ће помињати Зое у званичним молитвама поред василеуса њеног сина, да ће је свечано прогласити за Августу. По ту цену он је добио потпуно помиловање за прошлост и право да задржи своје црквено достојанство. У тој борби за круну која се водила између Зоје и Николе, свештеник је био коначно побеђен (фебруара 914. ).
мини|десно|Новчић на коме је приказана Зоја са сином Константином.
Политика бугарског поглавара Симеона била је јасна: он је, да пресече све те опасне везе против себе, погодио најпре најјачег противника. У бици код Анхијала, 917. године, он је страховито потукао Грке. Одмах за тим, док је једну војску упутио на Цариград, кренуо је другу на Србе, да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића, унука Мутимирова. Али је Петар био јак; одржао се с успехом против свих дотадашњих нападаја; и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. Стога Бугари смислише превару. Они га, под заклетвом, позваше на договор. Кад је он поверовао заклетви и дошао, они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. Владу у Србији преузе бугарски штићеник Павле Брановић, признавши Симеонову врховну власт. После тих својих победа Симеон се 918. год. крунисао за цара, створивши у исто време и бугарску патријаршију.
Неуспеси византијски доведоше у Цариграду до великих промена. Зоја, поставши регенткиња, показа се заиста неспособна да се одупре сплеткама које су је окружавале. Царица је одавно имала једнога љубимца, Константина, за кога је, још за живота Лава VI, била осумњичена да има нешто више него благонаклоности. Тај човек, који је пао у немилост заједно са царицом, вратио се, наравно, с њом на власт и вршио је свемоћни утицај на владаркин дух. Успело се да се због тога пробуди сумња младога цара; њему блиски људи представише му љубимца како се спрема да га збаци и помишља да на престо доведе свога сопственог зета Лава Фоку. Склопи се завера. Против Константина и његовог рођака тражили су помоћи од флоте, и велики адмирал Роман Лакапен доби од василеуса писмену заповест и прими налог да затвори љубимца. Тај је ударац био уперен право на царицу. Очајна, она јурну на терасу Буколеона, питајући свога сина, своје пријатеље, шта значи та побуна. Одговорише јој да је њена влада свршена, да власт прелази у друге руке; и одмах сутрадан хтели су да је отерају с двора. Тада, сва у сузама, бацивши се у наручја свога сина, она се позва на своја материнска права и преклињаше да је задрже. Млади Константин, дирнут, попусти и рече:
Али ако је остала на двору, она је изгубила највишу власт. То је било 918.
Патријарх Никола као регент У овим критичним околностима само је један човек изгледао способан да узме власт у своје руке. То је био патријарх Никола, који док је био у немилости није ништа изгубио од своје енергије и од своје амбиције. Њему се и сама Зоја у тренутку револуције, кад је њен љубимац подлегао, била обратила, као једином ослонцу који је могла наћи; њему је василеус поверио звање првога министра. Он је био на том месту кад се, марта месеца 919. подигао Роман Лекапен, заповедник флоте, а касније и таст цара Константина, дочепао се двора и владареве личности, очекујући блиски дан кад ће се придружити престолу, први од онога низа насилника који су више пута у току X века владали византијском монархијом под именом законитих василеуса.