За чланак о опери погледајте Јованка Орлеанка (опера).
Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (, ; Домремију, данас Домреми ла Писел, 1412 — Руан, 30. мај 1431)Модерни биографски прегледи обично наводе као њен датум рођења 6. јануар, што је базирано на писму Лорда Перцевал де Буленвиље дана 21. јула 1429. (погледајте Перноудову књигу: -{Joan of Arc By Herself and Her Witnesses. стр. 98: "Boulainvilliers tells of her birth in Domrémy, and it is he who gives us an exact date, which may be the true one, saying that she was born on the night of Epiphany, 6 January").}- национална је јунакиња Француске због своје улоге у ланкастерској фази Стогодишњег рата.
Родитељи Јованке Орлеанке су Жак Орлеан и Изабел Роме. Она потиче из сеоске пoродице из Домремија на североистоку Француске. Јованка је тврдила да је имала визију у којој су јој архангел Михаил, Света Марина и Света Екатерина Александријска наложили да подржи Шарла -{VII}- и ослободи Француску из енглеске доминације крајем Стогодишњег рата. Некрунисани краљ Шарл -{VII}- је послао Јованку у опсаду Орлеана као део појачања. Она је добила на значају након што је опсада прекинута само девет дана након њеног доласка. Неколико додатних одлучних победа омогућило је крунисање Шарла -{VII}- у Ремсу. Тај дуго очекивани догађај је подигао француски морал и поплочао пут за крајњу француску победу.
Дана 23. маја 1430, Бургундска фракција је заробила Јованку код Компјења. Та фракција је сарађивала са Енглезима. Она је изручена ЕнглезимаLe Procès de Jeanne d'Arc, in Série "Les grands procès de l'histoire", Ministère de la Justice (France), 6 July 2012: http://www.justice.gouv.fr/histoire-et-patrimoine-10050/proces-historiques-10411/le-proces-de-jeanne-darc-24376.html и суђено јој је у процесу који је предводио про-енглески бискуп од Бове Пјер Кошон за низ оптужби. Након што ју је Кошон прогласио кривом, она је спаљена на ломачи дана 30. маја 1431, у својој деветнаестој години живота.
Године 1456, инквизиторски суд који је овластио Папа Калист -{III}-, испитао је суђење, раскринкао оптужбе против ње, утврдио да је невина, и прогласио је мучеником.Andrew Ward (2005) У 16. веку она је постала симбол Католичке лиге, а 1803. године Наполеон Бонапарта ју је прогласио националним симболом Француске. Она је беатификована 1909. и канонизована 1920. године. Јованка Орлеанка је један од девет секундарних светаца заштитника Француске, заједно са Светим Денисом, Светим Мартином од Тура, Светим Лујем, Светим Михаилом, Светим Ремигијем, Светим Петронилом, Светим Радегундом и Светом Терезом из Лизјеа.
Јованка Орлеанка је остала популарна фигура у књижевности, сликарству, скулптури, и другим културним радовима од времена њене смрти, и многи познати писци, режисери и композитори су створили радове о њој. Културни прикази Јованке Орлеанке се настављају у филмовима, позоришту, телевизији, видео играма, музици и наступима до данас.
Биографија Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима. Потицала је из врло сиромашне породице. Мајка Изабел Роме је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре, који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.
Као млада девојка била је пастирка и свакога дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда.
Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали говорили су да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме. Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој.
Већ 1428, како ће то касније на суђењу изјавити, добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберу Бадрикуру и француском дофену (регенту) Шарлу VII Победнику у бици код Вокулера. То је мало месташце које се налазило свега неколико километара од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.
У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала. Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције.Sackville-West, Vita. Saint Joan of Arc.
Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вокулер. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помогне Французима да отерају Енглезе, да се Шарлу VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:
И поред тога што су је Французи исмевали, Јованка је остала у Орлеану. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза.
лево|мини|Кућа у којој је рођена Јованка Орлеанка у Домреми-ла-Писелу
Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Шарлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље.
200п|мини|Стање у Стогодишњем рату на почетку авантура Јованке Орлеанке. Париз је представљен као тачка на територији коју су контролисали Енглези и Бургунди. Ренс је североисточно.
На ноћној вечери у замку феудалца Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница.
Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из Француске.
Да би француска аристократија била сигурна да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје, где су је прегледали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заиста девица, враћа се у Шинон и припрема се за рат.
Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек француској војсци.
Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којом је стално понављала молитву упућеној Девици Марији.
Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.
Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати.
Дана 30. априла је узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града.
После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патеу.
Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску.
Град Пате је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ремс. У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ремсу где је 17. јула 1429. Шарл VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена. Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу. Популарност Јованке Орлеанке нису нимало лепо прихватили горњи слојеви француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба. Нарочито је било интересантно занимање краља Шарла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.
Суђење и смрт Дана 24. маја 1430. учествовала је у одбрани Компјења од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флави је направио велику грешку када је наредио да се затворе врата пред француским војницима који су се повлачили према тврђави. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.
мини|Торањ у ком је била затворена Јованка Орлеанка Док је трајала опсада Компјења, покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је спасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрију VI. Краљ Шарл VII Победник није ништа учинио да би је ослободио. Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран бискуп Бовеа Пјер Кошон (фра. -{Cauchon}- - Свиња). Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.
Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. године. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника.
Кошон је покушао да следи исправну инквизиторску процедуру, али је суђење имало много неправилности. Јованка је требало да буде у рукама цркве током суђења и да је чувају жене, али уместо тога су је затворили Енглези и чували су је мушки војници под командом војводе од Бедфорда. Супротно канонском праву, Кошон није утврдио Јованкину срамоту пре него што је наставио са суђењем. Јованки Орлеанки није прочитана оптужбе против ње све док није почела њена испитивања. Процедуре су биле испод инквизиторских стандарда, подвргавајући Јованку дугим испитивањима без правног саветника. Један од свештеника на суђењу је одступио јер је сматрао да је сведочење изнуђено и да је његова намера била да зароби Џоан; други је оспорио Кошоново право да суди суђењу и био је у затвору. Постоје докази да су записници са суђења фалсификовани.
Током суђења, Јованка је показала одличну самоконтролу. Она је навела своје иследнике да постављају питања узастопно, а не истовремено, да се по потреби враћају на своје записе и завршавају излагања када је она захтевала. Сведоци на суђењу били су импресионирани њеном опрезношћу када је одговарала на питања. На пример, у једној размени су је питали да ли зна да је у Божјој милости. Питање је било замишљено као научна замка, јер је црквена доктрина сматрала да нико не може бити сигуран да је у Божијој милости. Да је одговорила позитивно, била би оптужена за јерес; да је негативно, признала би сопствену кривицу. Јованка је избегла замку тако што је изјавила да се, ако није у Божијој милости, нада да ће је Бог тамо ставити, а ако је у Божјој милости онда се надала да ће тако и остати. Један од судских бележника на њеном суђењу касније је сведочио да су испитивачи били запањени њеним одговором. Да би је убедили да се покори, показали су јој инструменте за мучење. Када је одбила да буде застрашена, Кошон се састала са десетак процењивача (поротника) да гласају о томе да ли треба да буде мучена. Већина се одлучила против тога.