Манично-депресивна психоза или биполарни афективни поремећај () је поремећај расположења карактерисан поновљеним епизодама повишеног расположења, повећане енергије и активности (манија или хипоманија) и депресије. Биполар је озбиљни здравствени поремећај са великим бројем оболелих, као и са високом стопом морталитета. Хроничан је и тежак поремећај када је реч о менталним поремећајима. Сматра се једним од већих здравствених проблема од јавног значаја из више разлога: Високе превалентности депресије (која је најчешћи поремећај у општој популацији). Тежине последица (у највећем броју случајева (67%) депресије али и маније (односно хипоманије) су рекурентне или хроничног тока. По правилу увек штети интерперсоналним односима, социјалним контактима и професионалном функционисању. Релативно често (код 10 до 15 процената пацијената са униполарном депресијом) се завршава суицидом (ако се на овај број дода и симптом униполарне маније па се добије чист биполар, ова бројка је готово дуплирана). Неретко се јавља удружено са другим менталним поремећајима и телесним болестима и повећава укупни морбидитет и морталитет.
Знаци и симптоми Касна адолесценција и рано одрасло доба су године врхунца за појаву биполарног поремећаја. Стање се карактерише повременим епизодама маније и/или депресије, са одсуством симптома између. Током ових епизода, људи са биполарним поремећајем показују поремећаје у нормалном расположењу, психомоторној активности (ниво физичке активности на који утиче расположење) – нпр. стално врпољење током маније или успорени покрети током депресије—циркадијални ритам и спознаја. Манија се може манифестовати различитим нивоима поремећаја расположења, у распону од еуфорије, која је повезана са „класичном манијом“, до дисфорије и раздражљивости. Психотични симптоми као што су заблуде или халуцинације могу се јавити иу маничним и у депресивним епизодама; њихов садржај и природа су у складу са преовлађујућим расположењем особе.
Према критеријумима ДСМ-5, манија се разликује од хипоманије по дужини: хипоманија је присутна ако симптоми повишеног расположења трају најмање четири узастопна дана, док је манија присутна ако такви симптоми трају дуже од недељу дана. За разлику од маније, хипоманија није увек повезана са оштећеним функционисањем. Биолошки механизми одговорни за прелазак са маничне или хипоманичне епизоде на депресивну епизоду, или обрнуто, остају слабо схваћени.
Манична епизода мини|Литографија у боји из 1892. која приказује жену са дијагнозом маније. Такође позната као манична епизода, манија је посебан период од најмање једне недеље повишеног или раздражљивог расположења, који може да варира од еуфорије до делиријума. Основни симптом маније укључује повећање енергије психомоторне активности. Манија се такође може манифестовати повећаним самопоштовањем или грандиозношћу, тркачким мислима, говором под притиском који је тешко прекинути, смањеном потребом за сном, дезинхибираним друштвеним понашањем, повећаним активностима усмереним на постизање циља и поремећеним расуђивањем, што може довести до испољавања понашања окарактерисана као импулсивна или високоризична, као што су хиперсексуалност или прекомерна потрошња. Да би се уклопили у дефиницију маничне епизоде, ова понашања морају нарушити способност појединца да се дружи или ради. Ако се не лечи, манична епизода обично траје три до шест месеци.
У тешким маничним епизодама, особа може да доживи психотичне симптоме, где на садржај мисли утиче и расположење. Они се могу осећати незаустављиво, или као да имају посебан однос са Богом, велику мисију коју треба да остваре, или друге грандиозне или обмањујуће идеје. Ово може довести до насилног понашања и, понекад, хоспитализације у стационарној психијатријској болници. Озбиљност маничних симптома може се измерити скалама оцењивања као што је скала за оцењивање младе маније, иако остају питања о поузданости ових скала.
Почетак маничне или депресивне епизоде често је наговештен поремећајем сна. Маничне особе често имају историју злоупотребе супстанци која се годинама развијала као облик „самолечења“.
Хипоманична епизода мини|Биполарне промене расположења. Хипоманија је блажи облик маније, који се дефинише као најмање четири дана истих критеријума као и манија, али који не изазива значајно смањење способности појединца да се дружи или ради, нема психотичне карактеристике као што су заблуде или халуцинације, и не захтева психијатријску хоспитализацију. Целокупно функционисање може заправо да се повећа током епизода хипоманије и неки сматрају да служи као одбрамбени механизам против депресије. Хипоманичне епизоде ретко напредују у пуне маничне епизоде. Неки људи који доживе хипоманију показују повећану креативност, док су други раздражљиви или показују лошу расуђивање.
Хипоманија се може осећати добро неким појединцима који је доживе, мада већина људи који доживе хипоманију наводе да је стрес због тог искуства веома болан. Људи са биполарним поремећајем који доживљавају хипоманију имају тенденцију да забораве ефекте својих акција на оне око себе. Чак и када породица и пријатељи препознају промене расположења, појединац ће често порицати да нешто није у реду. Ако нису праћене депресивним епизодама, хипоманичне епизоде се често не сматрају проблематичним осим ако су промене расположења неконтролисане или променљиве. Најчешће се симптоми настављају током периода од неколико недеља до неколико месеци.
Депресивне епизоде Симптоми депресивне фазе биполарног поремећаја укључују упорно осећање туге, раздражљивости или беса, губитак интересовања за активности у којима су претходно уживали, претерану или неприкладну кривицу, безнађе, спавање превише или недовољно, промене у апетиту и/или тежини, умор, проблеми са концентрацијом, гнушање према себи или осећај безвредности, и мисли о смрти или самоубиству. Иако су критеријуми ДСМ-5 за дијагнозу униполарних и биполарних епизода исти, неке клиничке карактеристике су чешће код ових других, укључујући повећан сан, изненадни почетак и повлачење симптома, значајно повећање или губитак тежине, и тешке епизоде након порођаја.
Што је раније доба почетка, већа је вероватноћа да ће првих неколико епизода бити депресивне. За већину људи са биполарним типовима 1 и 2, депресивне епизоде су много дуже од маничних или хипоманичних епизода. Пошто дијагноза биполарног поремећаја захтева маничне или хипоманичне епизоде, многим оболелим особама се у почетку погрешно дијагностикује тешка депресија и погрешно се лече прописаним антидепресивима.
Мешане афективне епизоде мини|Литографија из 1858. са натписом „Меланхолија прелази у манију“. Код биполарног поремећаја, мешовито стање је епизода током које се симптоми и маније и депресије јављају истовремено. Појединци који доживљавају мешовито стање могу имати маничне симптоме као што су грандиозне мисли док истовремено доживљавају симптоме депресије као што су претерана кривица или суицидне мисли. Сматра се да имају већи ризик од самоубилачког понашања јер су депресивне емоције попут безнађа често упарене са променама расположења или потешкоћама са контролом импулса. Анксиозни поремећаји се чешће јављају као коморбидитет у мешовитим биполарним епизодама него код немешовите биполарне депресије или маније. Злоупотреба супстанци (укључујући алкохол) такође прати овај тренд, чиме се чини да биполарне симптоме осликава само као последицу злоупотребе супстанци.
Коморбидни услови Људи са биполарним поремећајем често имају и друга психијатријска стања као што су анксиозност (присутна код око 71% људи са биполарним поремећајем), употреба супстанци (56%), поремећаји личности (36%) и поремећај пажње и хиперактивност (10—20%) што може повећати терет болести и погоршати прогнозу. Одређена медицинска стања су такође чешћа код људи са биполарним поремећајем у поређењу са општом популацијом. Ово укључује повећану стопу метаболичког синдрома (присутан код 37% људи са биполарним поремећајем), мигренске главобоље (35%), гојазност (21%) и дијабетес типа 2 (14%). Ово доприноси ризику од смрти који је два пута већи код особа са биполарним поремећајем у поређењу са општом популацијом.
Злоупотреба супстанци је чест коморбидитет код биполарног поремећаја; тема је широко разматрана.
Узроци Узроци биполарног поремећаја вероватно варирају између појединаца и тачан механизам који лежи у основи поремећаја остаје нејасан. Верује се да генетски утицаји представљају 73–93% ризика од развоја поремећаја који указује на јаку наследну компоненту. Укупна херитабилност биполарног спектра процењена је на 0,71. Студије близанаца су биле ограничене релативно малим величинама узорака, али су указале на значајан генетски допринос, као и утицај животне средине. За биполарни I поремећај, стопа по којој ће идентични близанци (исти гени) обоје имати биполарни I поремећај (конкорданција) је око 40%, у поређењу са око 5% код братских близанаца. Комбинација биполарног I, II и циклотимије је на сличан начин произвела стопе од 42% и 11% (идентичан и једнојајчани близанци). Стопе биполарних II комбинација без биполарног I су ниже—биполарни 2 на 23 и 17%, а биполарни 2 у комбинацији са циклотимијом на 33 и 14%—што може одражавати релативно већу генетску хетерогеност.
Узрок биполарних поремећаја се преклапа са великим депресивним поремећајем. Када се дефинише подударност као близанци који имају или биполарни поремећај или велику депресију, онда се стопа подударности повећава на 67% код једнојајчаних близанаца и 19% код једнојајчаних близанаца. Релативно ниска подударност између братских близанаца одгојених заједно сугерише да су заједнички породични утицаји на животну средину ограничени, иако је могућност њиховог откривања ограничена малим узорцима.
Средински утицаји Психосоцијални фактори играју значајну улогу у развоју и току биполарног поремећаја, а индивидуалне психосоцијалне варијабле могу да утичу на генетске диспозиције. Недавни животни догађаји и међуљудски односи вероватно доприносе настанку и понављању епизода биполарног расположења, баш као и код униполарне депресије. У анкетама, 30–50% одраслих са дијагнозом биполарног поремећаја пријавило је трауматска/насилна искуства у детињству, што је повезано са ранијим почетком, већом стопом покушаја самоубиства и више пратећих поремећаја као што је посттрауматски стресни поремећај. Број пријављених стресних догађаја у детињству је већи код оних са дијагнозом биполарног спектра код одраслих него код оних без, посебно догађаја који потичу из суровог окружења, а не из самог понашања детета. Акутно, манија може бити изазвана недостатком сна код око 30% људи са биполарним поремећајем.
Неуролошки утицаји Ређе, биполарни поремећај или поремећај сличан биполарном поремећају се може јавити као резултат или у вези са неуролошким стањем или повредом, укључујући мождани удар, трауматску повреду мозга, ХИВ инфекцију, мултиплу склерозу, порфирију и ретко епилепсију темпоралног режња.
Основне карактеристике Према 10. ревизији Међународне класификације болести (МКБ-10) биполар је означен као Ф31, а разликује се више његових облика (Ф31.0 - Ф31.9). Биполар је ментални поремећај хроничног тока са погоршањима и ремисијама симптома, који могу и често доводе до социјалне и радне онеспособљености, што га чини болешћу од великог јавно-здравственог значаја, јер представља оптерећење како за породицу пацијента, тако и за друштвену заједницу (између осталог и у економском погледу). Светска здравствена организација (СЗО) означила је биполар као једну од десет најчешћих болести које доприносе укупном оптерећењу болести светске популације (The Global Burden of Disease).