Манастир Витовница је православни манастир који припада Епархији браничевској Српске православне цркве. Он је део Кучаја"Београдске општинске новине", Београд 1899. године, ван граница старог Браничева. Манастирска црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Манастир је смештен на десној обали истоимене реке, десетак километара источно од Петровца на Млави. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Оснивање лево|мини|270п|<center>Манастир 1900. Према предању манастир је изградио српски краљ Стефан Милутин после победе над бугарским одметницима Дрманом и Куделином, између 1289. и 1291. године, који су били утврђени у свом седишту у Горњачком Ждрелу.Вазнесење: „Српски православни манастир, црква Успења Свете Богородице Витовница“ , 22. март 2013, приступ 20.8.2013
Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији” у коме каже: „Основатељ овог светог манастира био је Свјати Милутин, краљ серпски”Путешествије по Србији, аутор: Јоаким Вујић, Београд, 1901. године.
Митрополит Михајло у својој књизи „Српска црква у Краљевини Србији” издатој у Београду 1895. каже: „зидан је по предању од краља Милутина”Православна Српска Црква у Краљевини Србији, Митрополит Михајло, Београд, 1895. године.
Михаило Ризнић у Старинару Српског археолошког друштва издатом 1888. године пише: „Краљ Милутин је могао подигнути овај манастир после боја са Татарима 1291. Тада беху устали против северног српског краља Драгутина, Милутиновог брата, два одметника у Ждрелу браничевском, Дрман и Куделин. Милутин скупи силну војску и силно победи Татаре да је Млава потекла крвава”Манастир Витовница, аутор: Михаило Ст. Ризнић, Старинар Српског археолошког друштва, год. 5, 1888. године, бр. 1.
мини|десно|150п|Ктиторска фреска Светог краља Милутина у манастиру Витовници
Српски краљ Милутин Немањић владао је од 1282. до 1321. године. А манастир Витовница је једна од његових задужбина. Храм је подигнут после 1291. године када је Свети краљ Милутин победио великаше браћу Дрмана и Куделина који су управљали Браничевом из града Ждрела у Горњачкој клисури.
Дрман и Куделин су Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали краљ Драгутин и краљ Угарске Владислав. Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су у претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела (13 km југоисточно од Петровца), у коме су се њих двојица утврдили. После њих је и Драгутин покушао да их сузбије, али је и он тешко поражен. О тежини пораза сведоче и наводи да су бугарски великаши после тога кренули у освајачку контраофанзиву. Њихов продор приморао је Драгутина да позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Морави договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област која је ушла у састав Драгутинове државе.
Своју победу над одметницима Свети Милутин је потврдио изградњом своје задужбине манастира Витовнице.
Манастир у 16. и 17. веку Игуман Макарије се помиње 1557. године, у време после пада Смедерева 1459. године у најтежем данима за српски народ и монаштво.
Из овога доба и једно Јеванђеље, по тврђењу М. Драговића, које се налази у фрушкогорском манастиру Бешенову, а које је било својина манастира Витовнице. Ово Јеванђеље, као и печат манастира Витовнице из 1703. године у манастиру Крушедолу, помиње и Љуба Стојановић.
Игуман Нићифор помиње се 1619. године, Игуман Ананије помиње се 1622. године, Игуман Висарион. Помиње се 1661. године.
Псалтир повезан 1661. године у манастиру Витовнице, при игуману Висариону, несужљиво сведочи да је овај рад обављен у Витовници, односно да је манастир тада био жив, у коме се обављала и ова, тако честа делатност у нашим манастирима, повезивање и оков богослужбених књига.
8. јуна 1691. године пак, Даскал Стефан забележио је у Сент-Андреји, имена свих калуђера раваничких, који су у то доба сеобе под Арсенијем, избегли из Србије. Међу њима је поменуо и име Висариона, сабрата манастира Витовнице, који је, био са раваничким калуђерима тада у Сент-Андреји. Ово, пак, не мора да значи да је Висарион и један од братства витовничког који је пребегао у ондашњу Угарску. Овај је запис Даскал Стефан оставио на једном минеју који се чува у манастиру Врднику у Срему. Помињање у 1703. години односи се ан Висариона II игумана витовничког, а између 1713. и 1733. године. Осим њих помиње се и Данило, игуман витовнички. Макарије (1459—) Нићифор (1619.) Ананије (1622.) Данило (1713—) Висарион (1661. ) Висариона II (1713. и 1733.) Сава Лаповић Константин Вујић (1837—) Исаија Стојшић Стефан Михајловић, старешина манастира (1844—1851) Стефан Бојовић, старешина манастира (1851—1866) Методије Миловановић, старешина манастира (1896—1902) Никон Лазаревић, старешина манастира (1902—1903) Николај, старешина манастира (1903—1909) Дамаскин, старешнина манастира (1909—1911) Исаија Богдановић, старешина манастира (1911—1915) Пајсије Поповић, старешина манастира (1921—1923) Мојсије Бранковић, старешина манастира (1924—1927) Мелетије Раденковић, старешина манастира (1927—1928) Павле Панић, старешина манастира (1928—1931) Димитрије Хранисављевић, старешина манастира (1931—1934) Никанор Пујић, старешина манастира (1935—1941) Мардарије Здравковић, старешина манастира (1941—1944) Хризостом Пајић, старешина манастира (1946—1955) Теодор Арсић, старешина манастира (1959—1962, 1972—1980) Тадеј Штрбуловић, старешина манастира (1962—1972, 1980—1994, 1996—2003) Лазар Ранковић, старешина манастира (1994—1995, 2003—2007) Артемије Ранђеловић, старешина манастира (2007—2013) Пимен Дејановић, старешина манастира (2013—данас)
Писани извори Први писани помен о Витовници потиче из 1537. године из времена турске власти. Делио је судбину свог народа и ових простора, а то значи да је више пута рушен, спаљиван и поново из пепела подизан. Као и сви српски манастири налази се скрајнут са главних путева, у прелепој околини која омогућује духовни мир. Обновљен је 1856. године трудом игумана Хаџи Стефана Бојовића. Том приликом, браћа Иван и Милија Марковић извела су живопис и сликану декорацију иконостасне преграде."Српски сион", Карловци 1901. године Под је поплочан каменом, a дозидана је спољна припрата и звоник.
Архитектура манастирске цркве мини|Фреска у манастиру Витовница Успењска црква, грађена у стилу моравске архитектуре, малих и складних пропорција, сажете триконхалне основе, са конхама споља полигоналним, а изнутра полукружним и куполом коју носе пиластри. Накнадно су дозидане спољна припрата и кула-звоник. Дуж северне, источне и јужне фасаде, испод профилисаног кровног венца, тече фриз слепих аркада. Изнад северних врата налази се камена плоча из 1218. године са натписом на старојерменском и старословенском језику, пренета из цркве у Орешковици, познате као Јерменска. Црква је зидана од камена, гашеним кречним малтером, и са врло мало опеке, која није сложена у редове зида. Основа цркве је крст са израженим олтарским и певничким аспидама. У самој олтарској аспиди сачуван је живопис из 1856. године. Настајање дрвеног иконостаса се везује за 1831, 1854. и 1894. годину. Унутрашњост цркве се дели на припрату, наос цркве и олтар.
Монаси са Синаја-Синаити У току XIV и XV века, монаси са Синаја под притиском Турака муслимана са југа, бежећи са хришћанског Истока населили су се у Србију за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића. Ови монаси Синаити у народу познати као велики и самопожртвовани верници, скривеног молитвеног живљења, запамћени у народу, а њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у XIV и XV веку. На северном делу средишњег делу цркве био је сахрањен анонимни монах Синаита. Овај гроб сада стоји празан,Манастир Витовница: „Опис цркве и живопис светог манастира Витовнице“ , приступ 20.8.2013 јер су његове мошти однете у Бугарску током бугарске окупације 1915. године.
У непосредној близини поред саме цркве, постоје гробови монаха, и над њима су надгробни споменици са основним подацима о преминулом калуђеру. У манастирској порти постоји веће манастирско гробље, где се међу монасима сахрањена и једна монахиња, Марина-Милорадовић.
Историја Манастир у XVI веку Манастир се релативно често помиње тек од 16. века, и то и у српским и у турским изворима. По турском попису из 1527. године у манастиру живе двојица монаха. По турском попису из 1537. године у манастиру живе тројица монаха и манастир плаћа велики порез што значи да је вероватно и даље прилично добро стајао. По турском попису из 1578. године у манастиру живе шесторица монаха. Из XVI века сачувано је чувено Витовничко јеванђеље.
Манастир у XVII веку Манастир у XVII веку можемо да пратимо кроз записе на књигама витовничког манастира.Манастир Витовница, аутор: др Радомир М. Милошевић, 2013. године. Неке од њих су спаљење у Народној библиотеци у Другом светском рату. Једна књига написана пре 1620. године налази се у Кијевској библиотеци. Пише на њој: „ову књигу манастиру Витовница приложи јеромонах Никифор”.Записи и натписи, аутор: Љубомир Стојановић, 1079
После Аустријско-турског рата Витовница највероватније остаје пусти и монаси 1690. године одлазе преко Дунава, на разне стране, а већина монаха прелази у манастир Бешеново на Фрушкој гори. Благо Витовнице је пописано и издвојено из имовине манастира Бешеново. Из овог периода сачувана је такозвана Витовничка чаша.
Манастир у XVIII веку Када је 1753. године пописиван инвентар манастира Бешеново и даље се имовина Витовничка посебно водила, но у Витовницу се братија није вратила. Витовничко благо остаје у Бешенову до Другог светског рата када су га Хрвати попалили и опљачкали.
Монашко братство након Сеобе Срба 1690 одлази у Бешеново, а мањи део се прикључује раваничким монасима у Сентандреји. Након пар деценија и смиривања ситуације пар монаха се вратило у Витовницу. Изасланик карловачког митрополита посетио је 1733. године Витовницу и тада су у Витовници живела два монаха.Извештај ексарха Максима Ратковића из1733, гласник СУД књига 56, 1884. године. Када је 1739. године Аустрија поново изгубила рат манастир опет остаје пуст витовнички монаси поново одлазе у Бешеново. Наступају тешки дани за манастир. До Првог српског устанка више нема никаквих помена о Витовници и историјским изворима.
Манастиру у XIX веку - време обнове и процвата мини|мини|десно|150п|Гроб витовничког игумана Стефана Бојовића Јоаким Вујић помиње страдање манастира од Турака у Првом српском устанку. Манастир је сав порушен и попаљен, а то је турска освета за учешће Хомољаца у устаничким борбама. Након Другог српског устанка почиње обнова манастира Витовнице. Паул Матејић обнавља дрвену припрату, а Стеван Добрњац обнавља део конака и оспособљава две келије и кухињу (1837)."Гласник друштва србске словесности", Београд 1867. године
Половином XIX века заслугом витовничких монаха Стефана Михајловића, Симеона Николића и особито Хаџи Стефана Бојовића долази до великог успона светиње. Црква је изнова фрескописана 1851. године, подигнута су три конака и звоник. Игуман Стефан Бојовић упамћен је и данас као симбол обнове Витовнице у XIX веку. Сматра се да је око 1856. године обновљен комплетан манастирски комплекс.
Манастир је толико узнапредовао да је о свом трошку подигао 1861. године основну школу у селу Витовници. Године 1856. у септембру манастир је путем јавне лицитације издавао у закуп своју крчму и продавницу. Како се продаја одвијала у среској кући у месту Свињи, биће да су ту били ти локали."Шумадинка", Београд 1856. године У Свињи се издају у то време редовно на годину дана манастирска попаша, шуме и ливаде, те воде. Манастир се 1870. године налази у окружију Пожаревачком, срезу Млавском и епархији Београдској. У њему бораве четири калуђера, а манастирска слава је празник „Успење Богородице”."Географијско-статистични речник Кнежевине Србије", Београд 1870. године