Енрике Гранадос и Кампиња (, ; Љеида, 27. јул 1867 — Ламанш, 24. март 1916), познатији као Енрике Гранадос, био је шпански композитор и пијаниста, један од најзначајнијих представника шпанског музичког национализма с краја 19. века. Данас је најпознатији по својим евокативним комадима за соло клавир..
Још у детињству је испољио музички таленат. Након што се породица преселила у Барселону, похађао је часове клавира код Хурнета. Касније је студирао клавир код Пујола и композицију код Педреља. У 16. години је дебитовао као пијаниста. Године 1887, отишао је у Париз где је студирао клавир код Бериоа.
По повратку у Барселону потврдио се као један од водећих пијаниста, а његове Шпанске игре су стекле огромну популарност. Његова прва опера, Марија дел Кармен, постављена је на сцену 1898. Три године касније основао је Академију Гранадос, музичку институцију која је дала значајна имена пијанизма као што су Френк Маршал и Алисија де Лароча.
Почетком 20. века компоновао је многобројна дела за клавир у романтичарском стилу. Његово ремек-дело, клавирска свита Гојеске (1911–1913), инспирисано је сликама и таписеријама Франсиска Гоје. Прерађено је у истоимену оперу која је премијерно изведена у њујоршкој Метрополитен опери почетком 1916. године. Враћајући се из САД, утопио се у водама Ламанша након што је брод којим је путовао торпедовала немачка подморница.
Биографија Младост Енрике Гранадос је рођен 27. јула 1867. године у Љеиди. Његова мајка, Енрикета Елвира Кампиња, била је родом из Сантандера. Његов отац, Каликсто Гранадос Арментерос (армијски капетан у војсци Наваре), рођен је на Куби, тада још увек шпанској колонији. Након кратког службовања у Љеиди, постављен је за војног гувернера у Санта Крузу де Тенерифеу. Породица се 1874. преселила у Барселону. Ту је млади Гранадос, који је рано показао таленат за музику, почео да учи солфеђо и клавир са очевим пријатељем и музичким аматером Хосеом Хункедом. Године 1879, почео је да студира клавир у музичкој школи Есколанија де ла Мерсе код Франсиска Хурнета.
Студије у Барселони Године 1880, кренуо је на часове клавира код Жоана Баптиста Пујола, који је у то доба сматран најбољим професором клавира у граду. Дипломац Париског конзерваторијума и један од оснивача каталонске пијанистичке школе, Пујол је био творац новог метода у свирању клавира () по ком је учила генерација каталонских пијаниста којој су, поред Гранадоса, припадали Исак Албениз, Карлес Видијела и Жоаким Малатс.
Гранадос је 1883. године на Конкурсу Пујол освојио прво место за извођење Шуманове Сонате у г-молу и читање с листа дела нарученог од Мартинеза-Имберта. Гранадосов каснији коментар да је Шуманова соната „прво ваљано дело“ које је проучавао даје слику о нивоу његове претходне обуке. Поред Албениза, одлуку о награди донео је и други члан жирија – Фелипе Педрељ. То је био Гранадосов први сусрет са овим значајним шпанским музикологом, критичарем, педагогом и композитором. Наредне године код њега је започео студије хармоније и композиције.
мини|Енрике Гранадос (Рамон Касас, Национални музеј каталонске уметности) мини|120п|лево|Фелипе Педрељ, отац шпанског музичког национализма Иако су ове студије поставиле темељ за Гранадосов зрели музички стил, нејасан је Педрељов утицај на младог композитора. У значајној мери самоук, Педрељ је критикован због неуспеха да својим ученицима пружи чврсту техничку основу. Уобичајена критика упућена Гранадосу, а која се може приписати Педрељовом утицају, односи се на одсуство суптилног приступа већим музичким формама. Са друге стране, Педрељу се с правом приписује започињање шпанске музичке ренесансе у 19. веку, пре свега записивањем стотина шпанских народних мелодија и жељом да своје студенте изложи тој богатој баштини. Охрабривао их је да на свој начин пригрле шпански музички национализам, о чему сведоче заокружене музичке личности попут Албениза, Фаље и самог Гранадоса. Он је, међутим, показивао мању склоност ка националистичким тенденцијама свог учитеља и остао је везан за средњоевропске моделе. И поред свих разлика у оријентацији, Гранадос је увек био спреман да призна Педрељов утицај на свој уметнички и филозофски развој, а упркос једном јавном сукобу 1907. године, били су у срдачним односима.
Пијаниста у кафанама Гранадос је морао да прекине студије код Педреља због финансијских тешкоћа након очеве смрти. Како би могао да издржава многочлану породицу, почетком 1886. године почео је да ради као пијаниста у једној од најбољих кафана у Барселони – Café de las Delicias. Услед уметничких неслагања са управом кафане, која је нагињала ка оперским пастишима са јефтиним пијанистичким украсима, убрзо је напустио ово радно место. Каталонски предузетник Едуард Конде, који је већ покривао део трошкова Гранадосових студија, запослио га је да подучава његову децу. Гранадос је у то време одржао прве полујавне наступе, укључујући и онај у Атенеуму у Барселони 9. априла 1886.
И поред тога што је био најбоље плаћени учитељ клавира у Барселони, Гранадос је схватио да је немогуће стећи потпуно музичко образовање у Шпанији, па је уз подршку Кондеа одучио да студије настави у Паризу. Како би прикупио део новца за трошкове, поново се запослио у кафани, овог пута у Café Filipino, где је провео два месеца импровизујући на народне мелодије и пратећи муштерије сумњивог музичког талента. У септембру 1887. коначно је могао да оде у Париз.
Студије у Паризу Гранадосов циљ је био да се упише на Париски конзерваторијум, али га је напад тифусне грознице приковао за кревет три месеца и осујетио његову намеру да полаже пријемни испит. Када се опоравио, прекорачио је максималан узраст за упис.. После тога је одлучио да приватно студира клавир код чувеног француског педагога Шарла Вилфрида де Бериоа. Остали студенти у његовој класи били су Морис Равел и Рикардо Вињес, такође из Љеиде, са којим је Гранадос делио хотелски смештај у Улици Тревис. Будући пионир модерне клавирске музике, Вињес ће изводити Гранадосова најважнија дела, поред оних Дебисија, Равела, Фаље и Албениза, који је у то време такође боравио у Паризу.
мини|150п|лево|Енрике Гранадос Као студент клавира у Паризу, Гранадос је био изложен Бериоовом инсистирању на изразитој рафинираности у производњи тонова и нагласку на импровизацији, а његово занимање за технику педала такође се може приписати учитељевом утицају.
Није јасно у којој мери је боравак у Паризу утицао на младог композитора. Француска музика је у то доба била на прекретници. Утицај француско-белгијске школе Сезара Франка и Венсана Д'Ендија био је у опадању, а импресионизам још увек није представљао значајну музичку снагу. Гранадос је пришао конзервативнијим музичком круговима, као што је Д'Ендијева Schola cantorum. Међутим, иако је одржавао везе са Паризом током целе каријере, њега никада није привлачио модерни француски израз као што је то био случај са Албенизом. Гранадосов зрели стил одражава позноромантичарску тенденцију ка меандрирајућем хроматизму, изливима виртуозности и тематским реминисценцијама. Упркос томе, његово преклапање модалног и тоналног начина компоновања и употреба појачаних тријада може се приписати француском утицају. Биограф Анри Коле сматра да је Гранадос у Паризу започео већину својих композиција које ће бити познате под називом Шпанске игре.
Након двогодишњег боравка у иностранству и неколико неуспешних покушаја да заинтересује париске издаваче за своју музику, вратио се у Барселону 14. јула 1889. године.
Између Барселоне и Мадрида
По повратку у Барселону Гранадос је преговарао о објављивању Шпанских игара са издавачем Casa Dotesio. Објављене засебно почетком 90-их година 19. века, то су била прва дела којима је стекао међународно признање, а похвале су стизале од Грига, Кјуиа, Сен-Санса и Маснеа, који га је назвао „шпанским Григом“. HagaseLaMúsica. Приступљено 15. 8. 2015. Гранадос је 20. априла 1890. године дебитовао у Лирском театру у Барселони, премијерно извевши неколико оригиналних комада (одабране Шпанске игре и данас изгубљену Шпанску серенаду) и дела Сен-Санса, Бизеа, Менделсона, Шопена, Бетовена, Моцарта и Шуберта. Штампа је са ентузијазмом поздравила Гранадосове композиције, истичући нову дубину стила коју је развио у Паризу. Шпанске игре су постале једно од Гранадосових најпопуларнијих дела.
Одушевљење каталонским језиком и књижевношћу, које је почело да се шири средином 19. века у оквиру покрета Renaixença (катал. препород), пренело се и на музички живот. Барселонски композитори су почели да изражавају каталонистичка осећања кроз нове аранжмане традиционалних народних песама. У таквој културној атмосфери Гранадос је 1891. године учествовао у оснивању једног од најважнијих музичких симбола Барселоне – хора Каталонски Орфеј. Међутим, хор је убрзо попримио политички призвук који је Гранадосу био одбојан. Упркос томе, целог живота је одржавао срдачне односе са Каталонским Орфејем и његовим оснивачима. Иако је компоновао оригиналну музику на бројне каталонске текстове, изгледа да га аранжман традиционалних народних песама није привлачио као друге композиторе из Барселоне.
Између 1892. и 1895. године његово име престаје да се појављује у документима о барселонском музичком животу. Овај трогодишњи период који неки биографи називају „дуга тишина“ често се приписује удварању будућој супрузи Ампаро Гал и Љоберас, ћерки валенсијанског индустријалца Франсеска Гала, и заснивању породице. Венчали су се 1893. године у Цркви Ла Мерсе у Барселони. У јулу 1894. рођен је њихов први син Едуардо. Касније су добили још петоро деце: Солиту, Енрикеа, Виктора, Франсиска и Наталију. мини|лево|Енрике Гранадос и Пау Касалс Део 1894. и 1895. године провео је у Мадриду, где је покушавао да објави своју музику и добије место професора клавира на Мадридском конзерваторијуму. Међутим, догодило му се исто што и у Паризу: разболео се и није могао да се појави на јавним испитима (). Осим тога, један биограф тврди да је жири био на страни Пилар Фернандез де ла Мора, тадашње миљенице мадридске публике. Гранадос је такође одржао неколико концерата у Дворани Ромеро, на којима је извео нека од својих дела као што су Клавирски трио, Шпанске игре и Поетични валцери.
Вратио се у Барселону у октобру 1895. године. Наступила је интензивна концертна делатност. Извео је Албенизову Шпанску рапсодију14. новембра исте године, а између децембра 1896. и маја 1897. одржао је седам концерата камерне музике са Каталонским концертним друштвом и виолинистом Матјеом Крикбумом. Такође је извео и свој Импропту са хором Нова Каталонија.
Након распуштања Каталонског концертног друштва у лето 1897, Крикбум је основао Филхармонијско друштво са циљем промоције камерне музике у Барселони, која је била окренута опери. У наредних седам година Гранадос је са овим друштвом наступао преко двадесет пута, углавном са Крикбумом и Касалсом, и повремено је изводио нова дела из Француске (као што је Сен-Сансова Виолинска соната). Такође је наставио да компонује (мада ниједно његово камерно дело није било на програму друштва), а опробао се и као оркестарски композитор (његова дела Свита на гаљешке напеве и Марш побеђених изведена су 31. октобра 1899). Крајем исте године, 4. децембра, у Барселони су први пут изведени његови Поетични валцери, које је публика топло примила.
Средином 1898. Гранадос се вратио у Мадрид да представи своје прво сценско дело које је доживело огроман успех – оперу Марија дел Кармен. Иако је било одређених замерки на либрето, за њега је ова опера представљала велики комерцијални успех. Дуго је остала на репертоару и њена популарност је допрла до ушију краљице-регенткиње Марије Кристине, која је Гранадоса одликовала Орденом Карлоса III. Дело је такође постигло значајан успех у Барселони и Валенсији.
Организациона и педагошка делатност