Невесиње је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Невесиње укупно је пописано 5.162 лица.Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013. Први пут се спомиње као жупа у 12. вијеку, а као град у 14. вијеку.

Географски положај мини|лево|Центар Невесиња Општина Невесиње је брдско-планински рејон са просјечном надморском висином од 860 метара, а карактерише је велико крашко поље укупне површине 18 хиљада хектара. Клима је континентална са дугим и хладним зимама и кратким и топлим љетима. Највише падавина је у касну јесен и прољеће.

Историја Најчешће се тврди да је Невесиње добило назив према латинским ријечима за сњежну пустињу () од кога су настали облици Netuisina и Netusina и коначно Невесиње, а постоји и друга верзија према којој је назив настао по љековитој биљци девесиљ (девет сила) која се и данас користи у неким словенским језицима и може се чути у варијантама девесињ, невесиљ и невесињ, према коме је могао настати назив Невесиње.

Љетопис попа Дукљанина спомиње Невесиње у 12. вијеку, као дио подгорских жупа.

Први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у коме се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа. У дубровачким изворима Невесиње се први пут помиње 1281. године. У дубровачким архивима похрањени су бројни уговори између занатлија и других даваоца услуга из данашњег Невесиња и Дубровачке републике. Највећи удио трговине између Дубровчана и Невесињаца потпадао је на трговину стоком и пољопривредним добрима.

Невесињски крај био је поприште бројних пљачки и разбојништва, што је више пута евидентирано у дубровачким архивима.

Жупско сједиште невесињске жупе и главни град био је Вјенчац – Винчац; касније и кнежевско сједиште. Град се налазио изнад садашњег градског насеља, локални назив Кнежаца, Кнежак или Град. Видљиви су и данас остаци војничког утврђења и градских зидина.

У првим деценијама 14. вијека Невесињем је владала породица Санковића, који су били утицајни и редовно су учествовали у зборовима босанских великаша као представници Хумске земље. Овај властелински род Невесиња, Загорја (област Калиновика) и проширених крајева: Дабар, Попово, Приморје и Конавли, био је политички веома активан у босанској држави (1330—1404).

Невесињем су Санковићи владали у другој половини 14. вијека и све до 1404. године, кад су их покорили Влатко Вуковић и Павле Раденовић, владари сусједних области, а Конавле, њихову територију између себе подијелили. То је било 1391. године.

У невесињском крају се налази велики број стећака. Свако село у невесињској општини садржи стећке, док село Крекова има највише средњовјековних некропола на подручју Босне и Херцеговине.

Присвајањем Захумља 1404. године у коме је било и Невесиње, војвода Сандаљ Хранић Косача – насљедник Влатка Вуковића, боравио је неко вријеме у Невесињу. Историјски извори забиљежили су да је 31. јула 1421. године војвода Сандаљ Хранић боравио у Невесињу и примио дубровачке посланике, као и 12. септембра 1430. године. Да су Косаче често боравиле и столовале у Невесињу, говори и податак да је 10. октобра 1435. године херцег Стефан издао повељу „Под градом Вјенчацем на Невесињу“. У римско доба кроз Невесиње је ишао пут из долине Неретве на Биоград и Заборане, за сарајевско поље, што говори о значају овог простора и у томе времену.

Године 1463. турски штаб је био успостављен у околини Невесиња. Кроз неколико година освојили су и ставили под своју управу читаву жупу. Управо тим старим римским и средњовјековним путем, на Заборане из правца Сарајева у прољеће 1465. године дошли су Турци и успоставили свој логор у невесињском пољу одакле су даље кренули у освајање Гацка, Билеће и Требиња.

Већ од 12. јуна 1469. године у Невесињу се помиње војвода турског поријекла. Прво столовање Турака било је у Жиљеву — четири километра од Невесиња.

Турским освајањима су погодовале несугласице између локалних господара.

мини|лево|Сахат кула у Невесињу Дубровчани су по обичају новом господару Невесиња – војводи Хусеину послали дар у августу 1470. године. Невесиње има и кадију од исте године, дакле успостављена је потпуна власт. Доласком Турака у град Виначац-Вјенчац почиње да стагнира, а данас су на томе мјесту видљиви бедеми и зидине војничке куле. Срушена кула, зарасли и порушени бедеми још увијек подсјећају на некадашњи значај овога града у коме су столовали жупани и кнежеви, као и на бурну историју овог града и његовог народа.

Под турском влашћу раније жупно уређење се претвара у нахију.

Турци су извршили попис становништва по селима прво 1468-1469 и потом 1475-1477. Већина села која се спомињу у средњем вијеку садржала су до данас исте називе. У доступним дефтерима примјећен је и прелазак дијела становништва на Ислам, највероватније због високих даџбина и намета.

Историја ових простора (посебно турски период), протекла је у супротстављању зулуму, самовољи и феудалном кулуку, трпљењу и борби за самоодржање, освајање слободе, очување националног и духовног идентитета, етичких и културних вриједности.

Период 19. и 20. вијека испуњен је ратовима за слободу и уједињење. Најзначајнији догађај овог периода је, несумњиво, Невесињска пушка, испаљена 23. јуна 1875. године у Бишини, на Четној пољани из руку невесињског хајдука и харамбаше Пера Тунгуза и његове чете. Овај устанак дао је сигнал читавој бунтовној Херцеговини да се дигне на устанак да би врло брзо прерастао у велику источну кризу — питање даљег опстанка турске царевине на Балкану, као и подјелу њених територија на томе простору. Због тога је овај устанак врло брзо изгубио локални значај, што су биле раније буне, и добио европски значај, као ниједан догађај друге половине 19. вијека у земљама под турском влашћу. Овај устанак који је почео у Невесињу, познат је у историји као Невесињска пушка уврстио је овај град (Невесиње) у уџбенике опште историје свих земаља свијета.

мини|Црква Светог Вазнесења Христовог у Невесињу Најчешћи почетак буна и устанака био је одговор на неподношљиви терор да би се дошло до слободе. Ниједан успјех на томе путу није се могао постићи без великих жртава, и та борба увијек је била са противницима много јачим од себе. Бунама и устанцима обично је претходио сабор и договор главара код манастира и цркава који су имали снагу закона и упутство за борбу. Тако је било и пред почетак Невесињске пушке 1875. године. На Малу Госпојину – 8. септембра 1874. године код цркве у селу Биоград, Невесиње, сазван је збор народних првака Невесиња на коме су вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић одлучили да се крене са устанком у прољеће наредне године.

Бројни су узроци овом устанку, али је непосредан повод био напад чете харамбаше Пера Тунгуза на турски караван у Бишини (пут Мостар-Невесиње), на Четној пољани, дана 23. јуна (по новом – 5. јула) 1875. године и убио седам турских кириџија. Кроз два дана у цркви у Кифину Селу 25. јуна – (7. јула), донесена је одлука да се акција за устанак убрза и у осталим срезовима Херцеговине. Устаничке чете већ 27. јуна (9. јула) у селу Крекови су отпочеле прву борбу. То је прерасло у општеевропску кризу. Устаници који су кренули у тај устанак нису ни слутили такав његов исход Берлинским конгресом. Вјеровали су да крв дају за велико дјело – народну слободу и народно уједињење. Умјесто тога вољом великих сила, овом народу и овом простору једно ропство замијењено је другим (умјесто Турске ове просторе окупирала је Аустроугарска). Ове одлуке разочарале су вође и народ, али и отријезниле у борби до коначног циља, ослобођења и уједињења 1918. године.

Да је незадовољно новом аустроугарском влашћу Невесиње је врло брзо показало (опет први у окупираној БиХ), устанком 1882. године у Улогу (Невесиње)

Слободарски дух Невесиња се исказао и кроз добровољачки покрет (у Балканским ратовима и кроз солунске добровољце — њих око 1.000). Невесиње је вјечно каљено у отпору, па ни покрет Млада Босна није могао без невесињског надахнућа — жртвом Богдана Жерајића – члана ове организације.

Невесиње је било и љетовалиште, 1936. је проглашено за ваздушну бању.„Политика”, 3. јул 1936

Своје слободарско опредјељење Невесиње је показало и у организовању демонстрација 27. марта 1941. године (што је учинило мало градова) и тиме јасно ставили до знања шта мисле о новој власти и на што су спремни. То су потврдили потпуним одзивом у Априлском рату 1941. године.

Јунски устанак (општи и први у окупираној Југославији) био је трећа Невесињска пушка у посљедњих 70 година. Овај устанак је по свом значају и далекосежним посљедицама у многом надмашио све претходне буне и устанке, чак и онај из 1875. године, јер је дигнут против најмоћније војне алијансе Трећег рајха у дотадашњој свјетској историји под чијом се окупацијом налазила готово читава Европа. Невесињски јунски устанак почео је 3. јуна 1941. године и био је први организовани оружани устанак у поробљеној Европи. Да је био први устанак још званично није признат, али нико га није оспорио, већ га је само игнорисао, јер његовим признавањем и стављањем на мјесто које му у националној и општој историји припада, не би се уклапао у политички договорене датуме почетка оружаних устанака 1941. године у појединим републикама Југославије.

Невесиње је и током рата у БиХ било на удару освајача, али су борци Невесињске бригаде успјешно одбранили град од далеко бројнијег непријатеља и заштитили свој народ и територију. Најпознатије су борбе у Првој митровданској офанзиви 1992. и Другој 1994.

Спомен-костурница У Невесињу се налази спомен костурница у којој се чувају тијела Срба који су нестали на подручју Херцеговине у периоду од 1992. до 1995.

Привреда мини|Фонтана код Градске пијаце На подручју општине Невесиње под високим економским шумама четинара и лишћара налази се 6.658 хектара и највећим дијелом се користе за потребе дрвопрерађивачке индустрије. Под пољопривредним земљиштем обрадивог типа налази се 10.820 хектара. Планински пашњак Морине обухвата површину од 2.040 хектара и идеалан је простор за узгој ситне стоке. Код индивидуалних пољопривредних произвођача (фармера) налази се 7.500 говеда, 30.000 оваца и 4.000 свиња у товној сезони. Од руда, утврђена су налазишта боксита и угља чија економска валоризација није утврђена. Невесиње пружа велике могућности у производњи житарица, воћа, поврћа и меса и конкурише као средина на ширем подручју за производњу здраве хране.

Болница Године 2014. године отворена је савремена Болница у Невесињу уз велику помоћ Фондације Михајло Лабало.

Спорт Невесиње је сједиште великог броја спортских колектива. Најстарије је Српско соколско друштво „Невесињска пушка“, а издвајају се и фудбалски клуб Вележ, рукометни клуб Херцеговина и клуб малог фудбала Невесиње.

Становништво

Националност 2013. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. Срби 5.125 3.260 2.622 2.268 1.625 917 Муслимани 5 631 593 641 260 Југословени ― 104 304 25 323 Хрвати 6 39 59 91 109 48 Црногорци 13 12 9 Словенци 4 3 2 Албанци 6 4 4 Македонци 7 остали и непознато 26 41 4 10 10 30 Укупно 5.162 4.075 3.605 3.055 2.349 1.615

Види још Општина Невесиње Источна Херцеговина Црква Светог Вазнесења Христовог у Невесињу Народна библиотека Невесиње Сахат-кула у Невесињу

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Презентација општине Невесиње Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)