мини|200п|Највећа четинарска шишарица, шишарица бора (-{Pinus lambertiana}-) у поређењу са шишарицом белог бора. Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врстуГодишња чек-листа четинара 2007 , -{Catalogue of Life}-. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 -{cm}-) или дугачки и до 20–45 -{cm}-, као код дугоигличавог америчког бора (-{Pinus palustris}-). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.
Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 -{cm}- (-{Chamaecyparis pisifera}-) до 30 - 60 -{cm}- (-{Pinus lambertiana}-) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).
Разноврсност четинара У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.
Ред четинара (Pinales) Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.
По грађи се деле на: ниске, средње, високе, полегле и лоптасте. У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...
Бор
Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.
Борови у Србији У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова: Црни бор - , Бели бор или сребрни бор - , Бор кривуљ или планински бор - , Муника - и Молика - . thumb|right|300п|Бор на Тари Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.
Друге интересантне врсте борова 250px|мини|десно|Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол. Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина: Хималајски бор - , врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама, Вајмутов бор, боровац - , прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети, Пињол, пинија - , врста која осим изузетне лепоте има и јестиво семе, Алепски бор - , приморска врста изузетне лепоте и , врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.
Панчићева оморика Панчићева оморика (-{Picea omorika}-) је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта. Тара2|thumb|right|miniatur|300п|Панчићеве оморике на Тари Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.
Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа -{Picea omorikoides}-. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.
Јела Јела (, по латинском називу беле јеле.Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (-{Pinaceae}-). Обухвата 51 врстуEarle C.J. Abies . Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009. распрострањених у планинама северне хемисфереTatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи — -{Abies}- и -{Piceaster}-.
Врсте јела (по секцијама) -{Abies Sect. Abies}- Бела јела () Бугарска јела () Грчка јела () Киликијска јела () Сицилијанска јела () Кавкаска јела ()
-{Abies Sect. Amabilis}- Пацифичка јела () Мејрисова јела ()
-{Abies Sect. Balsamea}- Балсзамаста јела () Јела са Стеновитих планина () Тајванска јела () Америчка субалпијска јела () Сибирска јела () Фрејзерова јела () Корејска јела () Хинганска јела () Сахалинска јела () Вејчова јела ()
-{Abies Sect. Bracteata}-
-{Abies Sect. Grandis}- Дугоигличава или америчка бела јела () Дураншка јела () Халиска јела() Џиновска јела () Гватемалска јела () Мексичка јела ()
-{Abies Sect. Momi}- Моми јела () Шенси јела () Манџуријска јела () Западнохималајска јела ()
Нико јела () Мин јела ()
-{Abies Sect. Nobilis}- Величанствена јела () Црвена јела ()
-{Abies Sect. Oiamel}- Хикелова јела () Света јела () Вехарова јела ()
-{Abies Sect. Piceaster}- Алжирска јела () Шпанска јела ()
-{Abies Sect. Pseudopicea}-
Бутанска јела ()
Источнохималајска јела ()
Тара6|thumb|right|miniatur|300п|Четинарска шума на планини Тари
Употреба четинара Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)
Ред тисе (-{Taxales}-)
Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.
Европска тиса Европска тиса () је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (-{Taxales}-). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана. мини|Стабло тисе thumb|Семе тисе
Употреба тисе Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.
Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.
Референце
Литература
Ранђеловић, В.: Биологија, Београд, 2015. Енциклопедија Британика Ф-Ш, Политика, 2005.
Спољашње везе
-{tolweb.org , Conifers}- -{300 million-year-old conifer in Illinois - 4/2007}- -{World list of conifer species from Conifer Database by A. Farjon in the Catalogue of Life }- -{Tree browser for conifer families and genera via the Catalogue of Life }- -{Royal Horticultural Society Encyclopedia of Conifers: A Comprehensive Guide to Cultivars and Species.}- -{DendroPress: Conifers Around the World.}-
Категорија:Дендрологија Категорија:Хортикултура