Пистаћ () је дрво високо до 10 метара коме је природно станиште југозападна Азија (Иран).
Историја Дрво пистаћа је поријеклом из региона централне Азије, укључујући данашњи Иран и Авганистан.
лево|100п|мини|печени плод пистаћа
Археологија показује да је семе пистаћа била свакодневна храна још 6750. године пре нове ере. До сада, најранији докази о конзумирању пистаћа датирају из средње Азије бронзаног доба и потичу из модерног Узбекистана.
Дрвеће писаћа су из Азије у Европу унели Римљани у 1. веку нове ере. Узгајају се широм јужне Европе и северне Африке.Davidson (1999)
Појављује се у Диоскоридовим списима као пистакиа (πιστακια), препознатљива као П. вера и по поређењу са боровим орасима.James Strong, ed.
Плиније Старији да су пистаћи „добро позната међу нама“ као и да су били једно од дрвећа јединствених за Сирију, и да је семе у Италију унео римски проконзул у Сирији Луције Вителије Старији (на функцији 35 године) и у исто време у Хиспанију од стране Цицерона.Pliny's Natural History, xiii.10.5, xv.22.
Наводи се да су Висећи вртови Вавилона садржали стабла пистаћа током владавине краља Меродах-Баладана око 700. године пре нове ере.
У 19. веку, пистаћ се комерцијално гајио у деловима енглеског говорног подручја, као што је Аустралија и Нови Мексико New Mexico State University, Cooperative Extension Service, Circular 532 и Калифорнија где је уведен 1854. као баштенско дрво.Introduction to Fruit Crops (Published Online), Mark Rieger, Rieger asserts that pistachios began to be commercially harvested in the 1970s. 2006
Референце
Категорија:Пистаћ Категорија:Воће