мини|233п|Фолклорни плес. Фолклор је уопштено име за културу која, у устаљеним традиционалним облицима, живи у народу. Овај културни облик прелази од старијих на млађе. Дуг развојни и вековни пут утицао је на преношење оригиналности народних творевина. Као и све остало, народна уметност еволуира. Ово се у музици лако уочава на песмама са истим текстом које се на разним удаљеностима интерпретирају на разне начине. Исто се дешава и са народним играма: народна кола данас и она од пре педесет година, иако са истим именима и називима, разликују се. Народни дух, најснажнији покретач свих идеја у уметности, никада не мирује. Народ обавезно и увек ствара своју уметност, са својом етиком и посебном карактеристиком. Проучавајући фолклор научници реконструишу духовну вредност и културну прошлост народа. Музички фолклор преноси се предањем и помаже нам да упознамо народно стваралаштво прошлих епоха.
Порекло назива Термин фолклор први је употребио Енглез Џон Томас () 1846. године, где фолк значи народ, а лоре се односи на знање.
Српске народне игре Народне игре су важна карактеристика појединих народа или етничких група. Сваки народ или етничка група у својим играма има особености које је посебно обележавају. У српском језику изразом народна игра означавало се више појмова. Њиме су се означавале утакмице у скакању, трчању, бацању и дизању камена и других терета, укратко све оно сто би се данашњим језиком могло називати спортским играма.Зечевић, Слободан (1981),„Српске народне игре“, Етнографски музеј и „Вук Караџић“, Београд Истим термином су се означавале и остале игре (друштвене, забавне, игре на срећу и др.). О овим и орским играма пише познати етнолог Тихомир Ђорђевић. По његовом виђењу орске игре су игре у колу или ору, код којих се на ритмичкој основи нижу одређени покрети тела. Народне игре спадају у пластичне уметности, због тога што се естетска осећања изражавају покретом. Од најстаријих почетака до данашњих стања оне су прешле дуг развојни пут, којим су их водиле многе околности. Људски покрети зависили су првенствено од природне средине, односно тла. По равном земљишту лакше се кретало него по валовитом и планинском. Рељеф је диктирао организацију, усмеравао и устаљивао рад целокупне мускулатуре. Ход по земљи је несумњиво утицао и на покрете у игри, јер је и он сам ритмичко кретање у простору. У даљем развоју примитивног човека који још није рационално схватао узроке и редослед збивања у природи, јављају се и религијске представе. Људи су предузимали мађијске радње и вршили обреде како би стекли наклоност натприродних бића, за која су сматрали да управљају појавама у природи, на корист или штету људи. Саставни део ових обреда постаје игра, тј. она постаје средство којим су људи стицали наклоност натприродних бића или отклањали њихове штетне утицаје. Ово су само неки од чинилаца који су учествовали у наставку и допринели развоју српских народних игара.
Етнокореолошка подручја Као што језик једног народа није свуда уједначен, већ може имати дијалекатских варијаната, тако ни српске народне игре нису свуда уједначене, већ се могу изразити на више начина, иако је етнос исти.Зечевић, Слободан (1981),„Српске народне игре“, Етнографски музеј и „Вук Караџић“, Београд Иста игра се у различитим крајевима играла на различите начине, јер су сваки крај, а понекад и свако насеље имали своје игре. Игре су се преносиле и преузимале из краја у крај, нарочито у суседним крајевима, што је понекад доводило до њиховог уједначавања. На територији Србије може се разликовати неколико већих етнокореолошких подручја у којима се игра на сличан начин, али донекле различит у односу на остала подручја. У прегледу који долази биће описане игре различитих подручја које имају заједничке и посебне карактеристике.
Панонско подручје Од севера према југу, прво на разматрање долази панонско подручје. Панонска равница је пространа, отворена у свим правцима, те је због тога била мегдан сталних струјања становништва. Ту су се одигравале значајне етничке и културне промене, долазило је до узајамних утицаја и културних прожимања. У склопу ширег панонског подручја налази се Војводина у целини. Она има посебну етничку структуру, поред српског слоја, који је најбројнији и најстарији, живе и Мађари, Румуни и народи чије су матичне земље далеко. Пошто је Војводина равница, њене игре имају карактер равничарских и земљорадничких игара. Начин играња је ведар, а играло се лаким и ситним корацима, без много одвајања од земље. Ово долази до изражаја у игрању жена. Играње мушкараца не излази из општег стила, али се истиче многим украсним корацима и импровизацијама. Ово је било видљиво нарочито у надигравању. Играње је углавном било групно, док је код надигравања долазило до самосталних истицања. Горњи део тела играча био је миран, док су ноге импровизовале најразличитије покрете. Вешти играчи су играли са пуном чашом на глави. Српске народне игре у Војводини су се изводиле у разноврсним облицима, али је најраспрострањеније било коло. После кола би долазиле паровне, а затим игре у тројкама. Војвођанска кола су се играла претежно удесно, а суседна славонска улево. Једна од карактеристичних игара је мађарац, а поред њега било је и соло игара, претежно мушке, као што су нумера и шпанац. Што се тиче музичке пратње, преовлађује оркестарско свирање и то углавном тамбурашки оркестри.
Средишно подручје Ово подручје ограничено је: са севера Савом и Дунавом; са истока планинским развођем Мораве и Тимока; са запада Дрином, Маљеном и Повленом, а са југа Западном Моравом. подручје се састоји од ширих целина: Шумадија, Поморавље, Посавина, Подриње и Подунавље. Ово подручје такође представља зону мешања Динарске, косовско-ресавске, моравско-вардарске и других миграционих струја. Динарска струја или подручје чини прелаз између панонске равнице и зоне високих планина. Овде се играло опуштеног тела, са млитавим коленима и са благим таласањем, као што је уталасано и земљиште овог краја. Окосница средишног подручја су Шумадија и Поморавље. У Шумадији с нарочито ценила лаконогост у игри, играло се усправног тела, само су се колена савијала. Између два рата у Шумадији су биле најпопуларније следеће игре: влајиња, гружанка, ђурђевка, Жикино коло, кокоњеште, мачванка, тројанац, циганчица и шумадинка и др. У западним деловима према Дрини осећају се утицаји сремских, босанских и игара динарске зоне. Поред свега шумадијски стил преовлађује. Поскочице уз игру су сремска карактеристика. У пределима ближе Дрини, се као пратња игара помиње и шаргија (оријентални инструмент Босне). Основни облик играња је отворено коло. Мушкарци и жене су равноправни у игри, углавном је играо млађи свет, момци и девојке. Музичка пратња је свирка или песма, игре уз песму биле су лаганије, а уз свирку живље. Највише се играло поводом већих народних скупова - вашари, сеоске славе и заветине.
Динарско подручје 250p|мини|Тепсијање или окретање тепсије у извођењу чланова КУД Голија, за тепсијом Сташа Асовић и пева у тепсију Катарина Колашинац. Ово подручје се пружа југо-западно од средишног: простире се до Ибарског развођа према истоку, а западне и јужне границе прелазе и ван Србије. народне игре овог подручја су веома богате својом унутрашњом садржином и спољним облицима. Типичне игре овог краја биле су чарлама, шиматовац, суљавац, шумотрес, ужичанка, Ђоково коло, планинка и др. Карактеристика овог играња су ситни кораци који су се изводили тако да се не савијају колена, на целим стопалима. Сада тако играју само старији, а млађи све више прихватају стил карактеристичан за Шумадију. Облик играња - искључиво отворено коло. Обредне игре као најстарији слој овде су малобројне. Треба још напоменути да је на овој подлози игара могуће издвојити старију, новију и најновију играчку традицију овог подручја.
Подручје југа Србије У простор овог подручја може се условно одредити овако: са севера се граничи масивима Сврљишких планина и Јастрепца, са запада масивом Копаоника, са југа СР Македонијом, а са истока државном границом према Бугарској. Кичму овог подручја представља долина Јужне Мораве. Осим долина уз токове Нишаве, Власине, Јабланице, Топлице, остало земљиште је планинско што је и дало печат начину играња. Овај планински предео веома је богат народним орским играма, томе су допринели разноврсност рељефа и друштвено историјски фактори. Дуг период турске владавине се у приличној мери осети у играма. Треба истаћи да у овом подручју постоје изражене разлике између „селских“ и варошких игара. Овде су се углавном играле осампутка, босарка, катанка, клецка, пиперана, на два танца, тројанка, чачак, четворка, шарено коло, шесторка и др. Основни облик играња је кружни ланац међусобно повезаних играча са држањем за појас и почетним правцем кретања удесно. Држање за појас потиче из планинске зоне. Среће се и леса - низ играча повезаних у правој линији. Најраспрострањенији назив за игру је оро, а тако се називао и скуп на коме се играло. Оро је углавном отворено. Назив коло употребљавао се касније за донете игре (моравац или кокоњеште). У музичкој пратњи раније су с употребљавали искључиво пастирски инструменти - дудук и гајде. Игре уз песму све више нестају. Суво оро се називало оно које се играло уз песму и ту је било држање за руке.
Тимочко подручје Северна граница је Дунав на западу су Хомољске планине, Бељаница, Ртањ и Озрен, на југу Сврљишке планине, а од Бугарске га одваја Стара планина и Тимок. овај предео је од суседних крајева одвојен планинама и рекама, па представља географску целину. Типичне игре тимочког становништва су грозничаво коло, девла, дрдавка, Дудо, једностранка, катанка, кривка, ласкавац, руменка, паприкаш, џунџулејка, џуџино, а вероватно и лазарка, кесер, леса. Најтипичнија игра је руменка. Начин играња: чврста и неопуштена мускулатура, са ситним играњем не одвајајући се много од тла и минималним бочним померањем. Горњи део тела се током играња помера из појаса, а наизменичним истурањем напред час левог, час десног рамена. Такође је карактеристично ситно вибрирање тела (грозничаво коло). Власи данас насељавају приличан број села. Међу власима је веома распрострањена категорија имитативних игара, у којима се подражавају покрети животиња.
Народна ношња у Србији у XIX и XX веку О народној ношњи у Србији пре 19. века мало се шта може рећи. Услед дуготрајне и тешке турске окупације, средњовековна ношња је, по свој прилици, сведена на веома просто и једноставно одело.Јовановић, Милка (1979), Народна ношња у Србији у 19. веку, САНУ, Београд Време великих сеоба српског народа имало је велики значај у даљем развоју народне ношње у Србији. Велике миграције и нови додири са различитим етничким групама утицали у на промену тадашње ношње и истовремено формирали нове. У складу са привредом и животом уопште, народна ношња током целог 18. века имала је обележје скромне и оскудне одеће, која ће се задржати и у време устанака. Стварање нове Србије после 1815. године, а нарочито коначним ослобођењем од турског феудализма, створени су повољнији услови за бржи напредак Србије. У том општем напретку и народна ношња је доживљавала знатне промене, она је у другој половини века достигла врхунац у лепоти и декоративности. На почетку 20. века, услед нових друштвено-економских односа и развитка индустрије, она добија обележје полусеоске - полуградске ношње. Тако губи неке основне карактеристике народног одела, јер су јој фабрички материјал, крој и занатска израда умногоме одузели печат домаће радиности какав је имала у прошлом веку.