Демократска странка (званично Југословенска демократска странка, позната и као Демократска заједница) је била центристичка грађанска политичка странка либерално демократске и социјалне оријентације у Југославији, једна од најјачих. Постојала је од 1919. до своје забране увођењем диктатуре 1929. године, па потајно обновљена у илегали од 1931. и враћа се у парламентаризам 1935. године. Своје политичко дејство привремено прекида 1941. године доласком Другог свјетског рата, а обнавља га његовим крајем 1945. године, противећи се комунистичком једностраначју и ради на отпору до 1948. године када се практично фактички и гаси. Потом постоји у емиграцији од 1948. до 1990. године окупљајући махом емигрантске демократе у Демократској алтернативи и иницијативом из 1989. године, бива обновљена у СФР Југославији. Своје политичко ангажовање ДС наставља од увођења вишестраначја 1990. године до данашњег дана у Србији.
Корени мини|десно|150п|Љубомир Давидовић први председник ДС-а Коријени Демократске странке леже у бројним политичким странкама и појединцима либералних и демократских опредјељења широм етничког простора Југословена, које су се од 15. до 17. фебруара 1919. године у Сарајеву на великом Оснивачком конгресу ујединиле у јединствену политичку странку.
Србија Најважнији носилац из Краљевине Србије је била Самостална радикална странка, чији је и предсједник постао предсједник новостворене странке. Њу је основала 1902. године група либералних чланова који су отишли из Народне радикалне странке 1901, не слажући се са политичком идеологијом руководства.
Друга странка која се ујединила је била Српска напредна странка.
Посљедња странка из Краљевине Србије је била Народна странка, основана 1904. године уједињењем обје Либералне странке и партије која је из ње раније настала, Либерално демократске странке, с циљем обједињавања бирачког тијела и јачања оригиналне идеје либералног капитализма. Народњаци су остали мања опозициона странка све до уједињења.
Бројни појединци су се прикључили новоствореној странци, међу њима виђенији људи либерал-демократске оријентације из Вардарске Македоније, из Војводине из Српске народне либералне странке и кикиндске демократе Васе Стајића и Тихомира Остојића, као и омладина униониста из Црне Горе, у првом реду некадашњи предсједник Народног одбора за уједињење Андрија Радовић.
Хрватска и Славонија и Далмација мини|десно|220п|Светозар Прибићевић Из простора Краљевства Хрватске и Славоније и Краљевства Далмације је дошла утицајна Хрватско-српска коалиција која је скоро неоспорно владала у тим крајевима, под вођством Светозара Прибићевића, основана 1903. године, чија је идеологија била потпуно народно јединство и једнакост двоименог народа Срба и Хрвата и стварање југословенске заједнице. Конкретно су биле у питању Српска народна самостална странка, водећа политичка странка српског народа у Хрватској створена још 1881. године на иницијативу војвођанских народњака, која је заступала умјерене идеје и Хрватска пучка напредна странка, која је, створена 1905, заступала идеологију напредњаштва у Хрватској, састављена из хрватско-славонских и далматинских напредњака, демократа и либерала. Хрватско-српска коалиција и С. Прибићевић су дали идеолошки печат националној политици новостворене странке.
Словенија Из Словеније је у ДС ушла Народно напредна странка, која је, формирана 1905. године из Народне странке за Крањску, заступала идеологију напредњаштва код Словенаца. И поједини други словеначки либерали су се придружили и постали чланови новостворене Демократске странке.
Босна и Херцеговина Из Босне и Херцеговине су у Демократску странку ушле скоро све српске групације, омладина Босанских Муслимана и симпатизери српско-хрватске сарадње из редова хрватског народа у БиХ.
Привремени период Прваци новоосноване странке су Светозар Прибићевић, Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић и Коста Кумануди, а први предсједник Љубомир Давидовић, угедни и поштовани дотадашњи предсједник СРС-a и бивши предсједник Народне Скупштине Краљевине Србије и Општине Београдске. У својој суштини, Демократска странка настаје као прва политичка групација која се залагала за интегрално југословенство, без икаквих подјела, која је била против икаквих племенских, историјских, вјерских и других подјела и за остваривање југословенског јединства, како би се постепено држава ујединила у једну стабилну и модерну грађанску нацију, тежња да се југословенска идеја и формално реализује. Друга тачка политике Демократске странке је била спровођење праведне аграрне реформе. Демократе су ушле у нову државу као једина детаљно и поптуно организована политичка странка, са искусним људима, поред радикала. Своје прво осипање југословенске демократе су доживјеле још те '19. године, Јаша Продановић се издваја и оснива Југословенску републиканску странку, на основу једине раздвојне тачке о државном уређењу. Демократе су формално признавале краљеву власт као реалност и имале врло широк програм, у намјери да и обухвати широко бирачко тијело, тако да су најтврдокорнији републиканци отишли већ тада у Републиканску странку, што је ипак додуше врло мало саму ДС ослабило.
У вријеме тзв. Привременог народног представништва Срба, Хрвата и Словенаца, Демократска странка добија значајан број формираних посланика у формира Демократски блок и другу владу државе, под Љ. Давидовићем, смјењујући дотадашњу транзициону владу Стојана Протића. Народни радикали, жестоки противници демократа и њихових идеала, постали су опозиција, у коалицији са Народним и Југословенским клубом. Ова нагла смјена је проузроковала прекид у реформама које су спровођене, што је значајно пореметило процес уједињавања, поготово на економском плану, јер без стабилне владе и са честим смјењивањима, како је и послије било, нема ни стабилности у држави. У вријеме Демократског блока, доносе се многобројни реформистички прописи с циљем уједињавања југословенских простора, држављанство, изједначавање календара, народне школе, усваја се привремени пословник, оснива се Универзитет у Љубљани, формализују се мировни споразуми са зараћеним странама, одабира се име државе да буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, што је било мало противно југоунитаристичким идеологијама, али се базирало на поштовању Прводецембарског акта и равноправности свих имена. Крајем 1919. и 1920. године ДС даје двије Давидовићеве владе, једну у којој сами учествују, а другу у коалицији са Социјал-демократама. Влада демократа и социјалдемократа се залагала за социјалне реформе, аграрну реформу и за централистичко-унитаристички програм државног уређења.
ДС је имала донекле подршку двора, који је хтио слабљење утицаја радикала. Крајем 1920. године мијења се значајно парламентарна структура и ствара се нова демократско-радикалска власт, у концентрационој влади др Миленка Веснића, која је остала до избора прве редовне владе почетком 1921. године. Демократе су нашле исти језик са радикалима на принципу централистичког унитаризма, који им је, иако из другачији разлога, био заједнички циљ, а угрожен значајним бројем представника који су се отворено залагали за федерализам. Послије овог транзиционог периода, радикали и демократе ће бити у жестоким сукобима до краја. За пословник је искориштен стари српски пословник, а коначно је и 3. септембра 1920. године усвојен Закон о изборима за Уставотворну скупштину, који оличава идеју народне суверености и демократске владавине. Једина контроверзна одлука је била тзв. Обзнана од 29. новембра 1920, којом су, по узору на остале државе, укинуте извјесне слободе комунистичком пропагирању, што су комунисти мјесецима оспоравали у Народној скупштини.
1920—1923. Изборе за Уставотворну скупштину су 20. новембра 1920. године спровели демократе заједно са радикалима, Хрватском заједницом и Словеначком народном странком. Како је у кампањи национално и државно питање било преовладавајуће, Демократска странка се поставила на плану да је југословенско национално јединство неупитно, а у осталим питањима, ДС се залагао да земља припада народу, тј. ономе ко је обрађује и да на таквом основу треба спровести аграрну реформу, у предизборним обећањима. По питању позиције према револуционарном комунистичком покрету, демократе нису истицале реакционаран став, већ потребу за значајним социјалним реформама, па да ће се тако природним путем класна борба и умањити. Циљ ДС-а је био да освоји што је више могуће бирачког тијела, повећавајући излазност, јер им је основна идеја била да разбију опозицију, тј. све мање странке, и оставе чисту слику, како би могли бити одлучујући фактор у доношењу устава, за што се ни радикали нису искључивали као потенцијални коалициони партнери, на бази и коалирања у транзиционом периоду и поклапања идеја о унитаризму, мада из других разлога и са извјесним одступањима - ДС је строго подржавала децентрализацију државе кроз локалну самоуправу.
Укупно је Демократска странка освојила 319.448 гласова или 19,87% укупно изашлих бирача, поставши прва и на дјелу показавши своју снагу као најјача партија. Добила је гласове из разних крајева, а припало јој је 92 од 415 мандата. Републиканци нису однијели пуно гласова, само 18.136 или 1,13%, узевши 3 мандата. Кључна разлика са републиканцима у кампањи је била што су Демократе унитаризам објашњавале потребом југословенског јединства, док су Републиканци истицали да је хомогена национална заједница потпуно спојена са неким аутономистичким или пак федералистичким уређењем, јер се базира на компромису и великој децентрализацији. Изборе једино нису прихватили Хрватска пучка сељачка странка и националистичка Хрватска странка права, главне хрватске странке, које су одбиле да пошаљу пуномоћја и учествују у раду, јер су тврдили да октроисани Пословник аутоматски предвиђа да се посланици морају заклети Краљу, па је дискусија о државном уређењу обесмишљена. По изборима је, због наведених идеја, формирана коалиција Демократске стране и Народне радикалне странке са Николом Пашићем као премијером, који је инсистирао да премијерско мјесто сачува (имао га је и у Краљ. Србији).