Dekompresiona bolest, aeroembolizam, disbarizam () je oboljenje koje nastaje posle nagle promene pritiska - dekompresije u atmosferi sniženog ili povišenog pritiska sredine, za vreme boravka u kesonima, u toku ronjenja i boravka na visini u avijaciji i astronautici.Dekompresiona bolest
Kada neka osoba boravi na nivou mora, njena krv i tkiva sadrže količinu inertnih gasova, pre svega azota koji je u njima rastvoren srazmerno parcijalnom pritisku gasa u udahnutom vazduhu, rastvorljivosti gasa u vodi, mastima u telu i temperaturi. Ako ta osoba naglo pređe u uslove znatno nižeg barometarskog pritiska, rastvaranje gasova odvija se sporo, pa inertni gasovi naglo izlaze iz rastvora izazivajući brojne simptome poznate kao dekompresiona bolest.
Zato možemo reći da su gasni mehurići (azota i drugih inertnih gasova), koji iz rastvorenog stanja u krvi i tkivima naglo prelaze u slobodne gasne mehuriće i nagomilavaju se u telesnim tečnostima i tkivima osnovni uzročnik dekompresione bolesti.Grupa autora, Medicinski leksikon, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.
Dekompresiona bolest kao rezultat dekompresije ili nagle promene pritiska može se javiti u uslovima povišenog pritiska pod vodom (u velikim dubinama mora) pa sve do visina svemira (u uslovima sniženog atmosferskog pritiska).D.Mićević, M.Rabrenović, Tretman visinske dekompresione bolesti-normobarični i hiperbarični kiseonik, Sažeci,10 Simpozijum iz vazd. med.i psihologije, VMA Beograd. стр. 26.
Nastanak dekompresione bolesti zavisi od dekompresionog stresa (trajanja ekspozicije povećanog pritiska, brzine i veličine promena pritiska, sastava gasnih mešavina koje se dišu, itd). U zavisnosti od toga u kojim tkivima i organima je došlo do nakupljanja mehurića, zavisi i simptomatologija (klinička slika) poremećaja u dekompresionoj bolesti. Ti poremećaji mogu brzo preći u bolest (ponekad i sa smrtnim ishodom) ukoliko se odmah ne preduzmu adekvatne mere lečenja. Postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni (nelečeni) ili asimptomatski dekompresioni poremećaji mogu dovesti i do nepovratnog (trajnog) organskog i funkcionalnog oštećenja organizma.Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
Istorijat bolesti мини|Unutrašnjost kesona u kome je kod kesonskih radnika prvo otkrivena dekompresioana bolest i po njemu dobila naziv „kesonska bolest“ мини|U kesonima mosta -{Eads Bridge}- na reci Misisipi u Sent Luisu, za vreme njegove izgradnje 42 radnika obolelo je od DB мини|Ronilačka oprema iz 1935. мини|Jedna od prvih rekompresionih komora koja je korišćena za lečenje DB ronilaca
Iako prvi začeci ronjenja dosežu do 700. pre nove ere, veliki broj ronilaca mnoge nepoznanice tehnike ronjenja i nesavršenost ronilačke opreme platilo je glavom. Tek prva medicinska istraživanja dala su odgovor na mnoge probleme u ronjenju.
Najveći problem podvodne medicine jeste stvaranje gasnih mehurića u telesnim tečnostima i tkivima u uslovima brze promene okolnog pritiska. Tu pojavu je prvi put uočio je Robert Bojl (-{Robert Boyle}-) 1670. u oku zmije izlaganoj vakuumu.
Đovani Morganji (-{Giovanni Morgagni}-) prvi je 1769. opisao pojavu mehurića vazduha u krvnim sudovima mozga kod nastradalih ronilaca i posumnjao da je to uzrok smrti.
Mogućnost dovođenja komprimovanog vazduha pod vodu, 1770. omogućio je dalji razvoj ronilačke opreme i ronjenje na sve većim dubinama. Oko 1835. u hemiji je shvaćena apsorpcija CO2 i tada su inženjeri mogli usavršiti razne aparate za upotrebu u rudnicima i anesteziologiji, pa je ideja o aparatima poluzatvorenog i zatvorenog kruga disanja mogla biti ostvarena. Tako je od 1837. dalji razvoj ronjenja počeo je zavisiti od dva faktora:
konstrukcije ronilačke opreme i kompresora saznanjima o delovanju povišenog pritiska na ljudski organizam i razvoja podvodne fiziologije.
Dok se tehnički deo usavršavao naglo s industrijskom revolucijom, fiziologija je sporo napredovala.
Prvi slučaj dekompresione bolesti opisao je Trižer (-{Triger}-), francuski rudarski inženjer 1841. On je opisao simptome u vidu bola i mišićnih grčeva kod rudara pri radu u minerskim tunelima pod pritiskom.
Prvi naučni opis dekompresione bolesti potiče iz 1854. i dali su ga francuski lekari Pol i Vatele. Kako je ova bolest i njena simptomatologija prvo uočena kod kesonskih i tunelskih radnika, dugo se u praksi zadržava terminologija „kesonska bolest“ i „kompresivna vazdušna bolest“. Kako se kasnije uočava pojava dekompresione bolesti i kod drugih profesija izloženih sličnim uslovima, ona dobija naziv dekompresiona bolest.Mićević D. Čantrak.B, Postupci pri pojavi dekompresione bolesti u vazduhoplovstvu, 7.simpozijum vazduhoplovne medicine,Zbornik radova, Batajnica, (1989). стр. 217 do 219.
Pol Ber (-{Paul Bert}-), francuski fiziolog, izvršio je istraživanje dekompresione bolesti i 1878. i ustanovio da udisanje vazduha pod pritiskom oslobađa azot koji se širi po krvi i tkivima i može usloviti dekompresionu bolest koju su tadašnji ronioci povezivali sa kostoboljom. Bert je preporučio radnicima i roniocima da se sporo penju prema površini nakon čega je došlo do bitnog poboljšanja zdravlja i smanjenja broja nesreća. Tako su istraživanja Pola Bera dovela do uvođenja procedure profilaktičke dekompresije po principu sporog i kontinuiranog izronjavanja.
Pol Ber je takođe otkrio i da se uticaj dekompresione bolesti može otkloniti povećanim pritiskom. To otkriće je 1883. uslovilo konstrukciju prve dekompresione komore u Americi, koja je bila upotrebljavana pri probijanju tunela ispod reke Hadson između Njujorka i Nju Džerzija.
Engleski fiziolog J. S. Holdejn (-{J. S. Haldane}-), je između 1905. i 1907. izvršio niz eksperimenata sa roniocima Kraljevske mornarice i ustanovio je da je uzrok problema bila neprilagođena ventilacija ronilačkih kaciga što je izazivalo uvećanje količine ugljen-dioksida koji je postepeno trovao ronioca. Zato je preporučio povećani i ujednačeni dotok svežeg vazduha u kacigu ronioca zavisno o pritisku, a sastavio je i nekoliko ronilačkih tablica koje su pokazivale maksimalno vreme koje ronilac sme provesti na različitim dubinama, kao i metodu dekompresije kod izronjavanja. Zahvaljujući Holdejnovom otkriću dubina ronjenja na koje su se ronioci spuštali povećala se do nešto iznad 65 -{m}-, koja je ujedno bila i maksimalna dubina sa koje su ručne pumpe mogle izvlačiti vazduh.Rubicon Research Repository (). .3.1996. HOW SAFE IS PEARL DIVING?
Međutim na dubinama od oko 30 -{m}- ili većim, kod ronilaca se počelo manifestovati stanje u obliku euforije,. sindrom koji je poznat i kao „pijanstvo velikih dubina“, a danas se naziva i „narkoza (opijenost) azotom“. Pojava da u uslovima povišenog pritiska pojedini gasni elementi iz vazduha menjaju svoje fiziološke osobine, a inertni gasovi postaju aktivni, takođe je rano uočena.
Pronalazači kiseonika Pristli (-{Pristly}- 1733—1804) i Lavoazije (-{Lavoasier}-) 1743—1794), a kasnije Dima (-{Dumas}-) 1797. i Loren Smit (-{Loran Smith}-) 1899. su znali za toksične efekte kiseonika pod povišenim pritiskom, a narkotično delovanje azota na psihu čoveka u uslovima udisanja vazduha pod povišenim pritiskom opisuje (-{Junod}-) 1834.
Džandel i Henderson (-{Jandel and Handerson}-) su sa razvojem avijacije početkom 1917. uočili moguće pojave dekompresione bolesti i kod pilota. Mada se fizički uslovi za stvaranje mehurića u telu pilota stvaraju već na visini od 2.300 -{m}-, istraživanja su dokazala da se znaci dekompresione bolesti ne javljaju na visinama manjim od 7.500 -{m}-.
Nagli razvoj ratnog vazduhoplovstva, komercijalnog avio saobraćaja, letenja na sve većim visinama, česta izloženost vazduhoplova ratnim i terorističkim dejstvima i mogući otkazi sve složenije i obimnije opreme, stvorilo je mogućnost rashermetizacije kabinskog prostora vazduhoplova na velikim visinama i pojavu dekompresione bolesti i dekompresionih povreda kod pilota i putnika.
Sa razvojem astronautike u drugoj polovini 20. veka, pojava dekompresione bolesti, postaje problem i u kosmičkim letelicama. Ruska Svemirska stanica Saljut 1, lansiran 1971. u kosmos, pri povratku na Zemlju doživela je dekompresiju kapsule, a kosmonauti Georgi Dobrovoljski, Viktor Patsajev i Vladimir Volkov doživeli su dekompresionu bolest sa smrtnim ishodom. Za vreme povratka na Zemlju u Saljutu se prevremeno otvorio ventil za izjednačavanje pritiska u kapsuli i sav vazduh je „iscureo“, što je izazvalo dekompresiju. Kako kosmonauti nisu nosili svemirska odela katastrofa je bila neizbežna. Nakon nesreće misija je prekinuta i stanica je namerno zapaljena u atmosferi. Posle ove nesreće, uvedena je obaveza da kosmonauti upražnjavaju fizičke vežbe tokom dužeg boravaka u svemiru, i da u povratku na Zemlju nose svemirska odela. Space Stations,
Epidemiologija Iako sve ronilačke i pilotske aktivnosti, i lečenje bolesnika hiperbaričnom oksigenacijom nosi rizik pojave dekompresione bolesti, njegova incidencа je retkost. Prema proceni proizvođača, , od 3,2 miliona ronilaca u SAD, jednom godišnje dekompresionu bolest doživi najmanje jedan ronilac.-{Stephen A Pulley. "Decompression Sickness". Medscape.}- Preuzeto: 28. 4. 2009..
Godine 1999. organizacija Dajvers alert netvork (-{Divers Alert Network — DAN}-) stvorila je program za praćenje dekompresione bolesti () za prikupljanje podataka o profilima ronilačkih incidenata. Od 1998. do 2002. oni su zabeležili 50.150 urona od kojih je kod 28 bila potrebna rekompresija, što govori da se dekompresiona bolest javljala po stopi od 0,05%.
Tromesečno praćenje ronilaca koji su prijavili ronilačku nezgodu DAN-u 1987. pokazalo je u 14,3% od 268 ispitanih ronilaca znake i simptome dekompresione bolesti Tipa -{II}-, a kod 7% Tip -{I}- dekompresione bolesti.
Učestalost pojave dekompresione bolesti kod pilota raste na visinama iznad 8.000. metarа i do 11.000 metara dostiže 3-5%, a na visinama od 11.000 do 12.000 metara 25% do 48% u miru i čak 62% do 93% pri obavljanju fizičkog rada.
Međunarodna klasifikacija barotraumatskih poremećaja Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB) -{ICD-10}-, barotraumatske poremećaje razvrstava na sledeći način:
MKB10 Latinski naziv Naziv na srpskomT70.0 -{Barotrauma auris}- -{Aerotitis media}-Barotrauma uva Dejstva promene lokalnog atmosferskog pritiska ili vodenog pritiska na ušiT70.1 -{Barotrauma sinus}- -{Aerosinusitis}-Barotrauma sinusa Dejstva promene lokalnog atmosferskog pritiska na sinuseT70.2 -{Effectus altitudinis magnae alii, non specificati}- -{Anoxia propter altitudinem magnam}- -{Hypobaropathia}- -{Morbus alpinus}- -{Morbus montanus}- -{Trauma e compressione NOS}- Isključuje: polycythaemia propter altitudinem magnam (D75.19)Druga neoznačena dejstva boravka na visiniT70.3 -{Morbus capsicus}- -{Morbus propter aera compressum}- -{Paralysis mergentis}-Kesonska bolestT70.4 -{Effectus hypercompressionis in fluidis}- -{“Jet“ injectio traumatica (industrialis)}-Dejstva visokog pritiska u tečnostimaT70.8 -{Effectus pressionis atmosphaericae et aquae alii}- -{Syndroma undae destructivae traumatica}-Druga dejstva povišenog pritiska vazduha i vodeT70.9 -{Effectus pressionis atmosphaericae et aquae, non specificatus}-Dejstvo povišenog pritiska vazduha i vode, neoznačenoT79.0 -{Embolia aeria traumatica}-
Isključuje: -{embolia aeria}-: -{abortum sive gravidatem ectopicam et molarem complicans}- (O00-O07, O08.2) -{gravidatem, partum et puerperium complicans}- (O88.0) Vazdušna embolija uzrokovana povredomT79.7 -{Emphysema subcutaneum traumaticum}-
Isključuje: -{emphysema subcutaneum, consequentia procedurae}- (T81.8) Potkožni emfizem uzrokovan povredomM 90.3 -{Osteoradionecrosis in morbo capsico (T70.3+)}- Izumiranje kosti uzrokovano kesonskom bolešću Dekompresioni poremećaj