Карло V Хабзбуршки (Гент, 24. фебруар 1500 — манастир Јусте, 21. септембар 1558), познат и као Карлос I од Шпаније, био је један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург. Захваљујући уједињавању династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама, добио је у наследство огромно подручје.Драгољуб Р. Живојиновић. Успон Европе (1450—1789). Службени лист СРЈ, Београд, 1995.
Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране, од којих је наследио Холандију, Аустрију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона (династија Трастамара), од којих је наследио кастиљански и арагонски престо, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у то доба звале карипске колоније).
Карло V је био последњи немачки цар који је гајио средњовековни сан о универзалној монархији. Овој његовој амбицији су се супротставили француски владари Франсоа I и Анри II, продор Османског царства у централну Европу, али и верски потреси који су погодили Европу 1517, са појавом Реформације. Уморан и обесхрабрен, одрекао се својих владарских прерогатива и повукао у манастир.
Иако је био рођен и одгајан у Фландрији, више времена је проводио у Шпанији, док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фернанду, у чију ће корист 1556. абдицирати. Тако ће Фернандо или Фердинанд Хабзбуршки постати Фердинанд I, цар Светог римског царства.
Велико пространство којим је владао и стална потреба за далеким путовањима, учинили су да је царство из практичних разлога подељено на Хабзбуршку Шпанију и Хабзбуршку Аустрију.
Хронологија 1506 — Са само шест година, Карло наследио је територије од своје бабе, Марије од Бургундије и постао холандски владар, под туторством прво свог деде, Максимилијана -{I}-, и касније своје тетке, Маргарите од Аустрије. 1517 — Након смрти Изабеле Католичке, Карло је наследио круну Кастиље. Заправо, права наследница је била његова мајка, Хуана -{I}- од Кастиље, али пошто је била ментално неспособна, Карло је формално делио круну са њом све до њене смрти 1555, али је практично он владао. 1518 — Две године након смрти свог деде с мајчине стране, Фернанда II од Арагона, Карло је такође наследио и арагонски престо. 1519 — Након смрти деде с очеве стране, Максимилијана -{I}-, Карло I од Шпаније такође постаје и Карло -{V}-, цар Светог римског царства.
Детињство и младост у Фландрији
мини|лево|200п|Максимилијан I са својом женом, Маријом од Бургундије и сином Филипом Лепим, и унуцима Карлом V и Фердинандом I, и усвојеним сином, угарским принцем Лајошем II.
Карлов отац Филип желео је да Карлу што раније обезбеди учитеље који би од њега направили доброг и мудрог владара краљевина Католичких краљева, па је тако још одмалена поверио Карлово образовање познатим и признатим учењацима. Филип је имао ваљан разлог за то: преране смрти принца Хуана, а убрзо и Изабеле, двоје најстарије деце Изабеле Католичке, наследника кастиљанског трона, а нешто касније и принца Мигела, (имао је само две године кад је умро), сина покојне принцезе Изабеле, аутоматски су претворили Хуану у принцезу од Астурије тј. кастиљанску престолонаследницу, што је значило да после смрти Изабеле Католичке, Карло аутоматски постаје наследник кастиљанске круне.
Након смрти Изабеле Католичке 1504, Карлови родитељи, Хуана и Филип, морали су у више наврата да путују у Кастиљу. Последњи пут ће кренути на путовање 1505. године кад је требало да буду крунисани као краљеви Кастиље. То је уједно био и последњи пут кад је Карло видео свог оца, будући да је Филип ненадано умро у Бургосу наредне године. Карло је, са своје три сестре, Леонор, Изабелом и Маријом, остао у Фландрији, под туторством своје тетке Маргарите од Аустрије, која ће се побринути за образовање будућег владара царства познатом као "царство у ком никад сунце не залази". -{El rey del imperio en el que nunca se ponía el sol}-
Двор у Мехелену (; ) је био право место за хуманистичко образовање и развој Карла и његове три сестре. Француски језик је био језик који се говорио на двору, али фламански је преовлађивао међу обичним светом, тако да су све четворо убрзо постали двојезични. Карло ће касније показати изузетну лакоћу у учењу језика, јер ће стићи да с већом или мањом течношћу говори пет језика — француски, фламански, немачки, шпански и италијански. На двору у Мехелну Карло је имао прилике да упозна личности калибра великог мислиоца Еразма Ротердамског, као и фламанских сликара попут Рохира ван дер Вејдена, Ханса Мемлинга или браће Ван Ајк (Јан ван Ајк и Хуберт ван Ајк).
Године 1511, Маргарита од Аустрије је поверила образовање тада већ младог грофа од Фландрије прво младом свештенику, следбенику Еразмовог учења, Хадријану из Утрехта, (постаће папа 1522) који је као верни Еразмов ученик умео да усади будућем цару осећај за толеранцију и слободу духа као и велики осећај за одговорност.
С друге стране, Маргарита је вероватно желела да на тај начин умањи или барем ублажи утицај који је могао да има на младог Карла свеприсутни Гијом де Крој, „парадигма корумпираног политичара“. Управо је Гијом де Крој наговорио Карловог деду Максимилијана -{I}- да Карлово пунолетство прогласи нешто пре времена. По закону, Карло је са пуних 16 година требало да буде проглашен господарем Холандије, међутим, Гијом де Крој је добио позамашну суму новца од холандског парламента у замену да наговори Максимилијана да убрза проглашење Карловог пунолетства, јер су се надали да ће им Карлова младост дозволити да га претворе у послушну марионету. Међутим, убрзо су увидели да су се горко преварили. Гијом де Крој је научио Карла како да буде вешт и мудар политичар, и младић је још одмалена био навикнут да присуствује састанцима Савета претходно се информишући о садржају и темама које су биле на дневном реду. Своју политичку зрелост доказао је на свечаности свог проглашења владарем Холандије 5. јануара 1515. У салону Краљевске палате Карло ће изговорити речи које су укратко описале срж његове целокупне владавинеQuieralt del Hierro MP. Dossier: Carlos de Gante. Hisotria y Vida, Nº.:
То што је обећао као младић од 16 година, касније је и испунио, али додуше далеко од земље у којој је дао обећање. Године 1517, Карло ће кренути на пут ка Иберијском полуострву: краљевине Кастиља и Арагон су чекале на долазак свог будућег краља.
Краљ Шпаније
Карло је у Бриселу проглашен краљем Шпаније као Карло -{I}-, међутим, било је неопходно да лично отпутује у Шпанију како би га скупштине (Кортеси) сваке шпанске краљевине понаособ признале за врховног владара, а он свечано положио заклетву да ће поштовати законе сваке краљевине понаособ.Биографија Карла -{V}- на www.diomedes.com-{Carlos como gobernador de los Países Bajos}- Године 1517, Карло је по одлуци својих саветника кренуо пут Шпаније. Свита је бројала неких 40 бродова и више од 1000 људи. Принца је на путу пратила његова сестра, Леонор. Брат и сестра су се запутили у земљу у којој никада раније нису били, и чији језик нису познавали. Тамо их је чекала мајка, Хуана Луда, затворена у дворцу у Тордесиљасу, и млађи брат и сестра, Фернандо и Каталина, обоје рођени у Кастиљи. Фернандо је живео у Арагону са својим дедом, Фернандом II од Арагона, а Каталина је била са својом мајком у Тордесиљасу. Како је 1516. године Фернандо Католички умро, Кастиљом је управљао кардинал Сиснерос, а Арагоном Алфонсо од АрагонаCabot JT. Dossier: Encuentro con España. Hisotria y Vida, Nº, ванбрачни Фернандов син који је био рођен пре његовог брака са Изабелом.
Први сусрет са Шпанијом мини|лево|200п|Попрсје Карла V које се налази у музеју Прадо у Мадриду Флота која је долазила из Фландрије након великих олуја и перипетија коначно је пристала на обалу Астурије 19. септембра 1517, и одатле се упутила ка Ваљадолиду, седишту Кортеса. У Тордесиљас су стигли 4. новембра. Хуана је прво примила изасланика свог сина, Шевреа, који је на веома дипломатски начин успео не само да убеди Хуану да прими своју децу (била је доста сумњичава у погледу идентитета своје деце коју није видела веома дуго), него и да Хуана потпише документ којим опуномоћује свог сина Карла да у њено име влада свим хиспанским земљама међу којима су се такође налазиле и новооткривене територије на америчком континенту.
Неколико дана касније, у селу Мохадос () Карло и Леонор су се састали и са својим братом Фернандом који је дошао у друштву свог ујака, Алфонса од Арагона, регента Арагона и надбискупа од Сарагосе.
У кастиљанску престоницу, Ваљадолид, стижу 18. новембра, где су већ биле многе важне личности које су чекале да поздраве будућег краља, између осталих, Хадријан из Утрехта, будући папа и млада удовица Карловог деде Фернанда, Жермен де Фоа.
Кастиљанци нису благонаклоно гледали на Карлову свиту састављену од странаца, и на краља који је такође био странац и није знао ни једну једину реч кастиљанског. Чак ће у једном моменту у кастиљанском Кортесу бити тражено од младог, новопеченог владара да им се обраћа на шпанском. Међутим, на крају је Кортес Кастиље, () ипак признао Карла за краља и заклео му се на верност децембра 1518. године. Процес је потрајао јер је савет одуговлачио са одобрењем финансијске помоћи коју је Карло био тражио, што је био обичај тог времена у таквим ситуацијама. Међутим, на крају, Карлос је добио 600.000 дуката, Кортес је распуштен а краљ је могао да настави свој пут ка Арагону и Каталонији.
Априла 1518. године пошто се опростио од свог брата Фернанда који је одлазио за Холандију, Карло је кренуо пут Арагона. По савету Шивреа, Фернандо је био послат у Холандију како би се избегло ривалство између браће око шпанског престола јер је Фернандо, рођен у Кастиљи, имао много присталица у Шпанији и народ га је сматрао својим, за разлику од Карла кога су видели као странца.
Дана 9. маја 1518. године, Карло је у пратњи своје сестре Леонор и удовице свог деде, Фернанда Католичког, ушао у Сарагосу, престоницу Круне Арагона. Већ 20. маја почело је заседање Кортеса, али Карло је ипак морао да се задржи у Арагону до почетка наредне године, јер је тек тада дошло до свечане церемоније полагања заклетви и одобрења концесије од 200.000 дуката од стране арагонског Кортеса.
Дана 15. фебруарa 1519. године Карло је свечано ушао у престоницу каталонске кнежевине, Барселону. Нешто раније, стигла је вест о смрти Карловог деде, Максимилијана, што је представљало додатни проблем за младог краља: добијање титуле цара Светог римског царства, која није била наследна, него се наследник одлучивао путем избора. То је значило да му је било потребно још новца којим би могао да подмити кнежеве изборнике.. Најозбиљнији противник му је био француски краљ, Франсоа I, који је такође био веома заинтересован да добије титулу.
Каталонски Кортес је одмах отворио заседање, али изасланици нису могли да се сложе око суме коју је требало дати новопеченом владару. Дана 6. јула 1519. године у Барселону је стигла и вест о избору Карла за цара Светог римског царства, а месец дана касније, стигла је и свечана делегација царских изасланика који су лично дошли да званично обавесте новог цара о избору. Сви ови догађаји су изазвали задовољство и понос код Каталонаца, који су се осећали почаствованима и поноснима што су били сведоци једног тако значајног међународног догађаја. Међутим, Кортеси нису могли да закључе заседање до јануара 1520. године јер никако нису могли да се договоре о количини новца коју је требало да дају краљу. На крају, коначно су одлучили да то буде 250.000 дуката, нешто мало више од количине коју је добио у Арагону, и што је било довољно само за пут. Међутим, имао је среће јер је управо у то време у Барселону стигао први брод натоварен златом из Америке који је послао Ернан КортесБиографија Карла -{V}- на www.diomedes.com. -{La Lucha por el Imperio}-.
Карло полако упознаје своје шпанске поданике