Милан Стојадиновић (Чачак, 4. август 1888 — Буенос Ајрес, 24. октобар 1961) био је српски политичар, дипломирани правник, доктор економских наука и професор универзитета. Био је министар финансија у три наврата, министар спољних послова и председник Владе Краљевине Југославије као и председник Југословенске радикалне заједнице.
Рођен је 1888. године у Чачку, од оца Михаила, судије и адвоката и мајке Милице рођене Павловић. Гимназију (1906) и студије права је завршио у Београду 1910. године, а усавршавао се три године у Немачкој, Француској и Уједињеном Краљевству. Као писар у Министарству финансија Краљевине Србије није подлегао војној обавези. Четири године Првог светског рата 1914-1918. провео је поред председника Николе Пашића, на Крфу и у Паризу. Из иностранства се вратио у нову краљевину, као генерални директор Државног рачуноводства у Министарству финансија. Убрзо након положеног доктората права, постаје са 32 године професор финансијских наука на Београдском универзитету. Већ 1919. године напушта државну службу и као "човек од поверења британског финансијског капитала" постаје директор Енглеске трговачке банке. На тој дужности остаје до 1922. године када улази у политички живот, као министар у влади Николе Пашића.Архив Југославије, Београд: Збирка Милана Стојадиновића 1914—1944. године
Био је министар финансија у три наврата (1922—1924, 1924-1925 и 1934-1935). Активан је био у Народној радикалној странци као члан Главног одбора. Кнез Павле му је дао мандат за формирање владе. Југословенску радикалну заједницу основао је 1935. године и у њу су ушли припадници његове бивше странке, Југословенска народна странка, Словенска људска странка Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе. Ова странка била је изразито десничарских опредељења. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност Југославије.
Стојадиновићева влада покушала је да потпише конкордат са Ватиканом 1937. године. То је изазвало жестоке протесте Српске православне цркве, па је потписивање споразума пропало. Стојадиновић је ипак успео да победи на следећим изборима. Кнез Павле га је сменио 1939. јер није успео да реши хрватско питање. На захтев Британаца Стојадиновић је прогнан из земље и интерниран на острво Маурицијус, где је провео Други светски рат. После рата му је био забрањен повратак у земљу, па је Стојадиновић остатак живота провео у Аргентини и другим јужноамеричким државама.
Југословенска комунистичка власт је остварила договор са њим са циљем да се Стојадиновић приближи усташком вођи Анти Павелићу, потврди да се и он налази у Аргентији и компромитује га пред хрватском емиграцијом, док би заузврат пустила Стојадиновићевог брата из затвора. Његово приближавање Павелићу било је делимично успешно, а заједно са њим је 1954. године потписао споразум са планом поделе Југославије, који је изазвао негативне реакције у хрватској и српскоj емиграцији.
Биографија Преко оца који је је био судија у Чачку, породица Стојадиновић ушла је први пут у редове интелигенције што је знатно одредило ток васпитања и образовања младог Милана: основна школа, месна гимназија, домаћи универзитет. Према положају оца одређена је и врста студија: права. Породица се због очевог посла преселила у Београд 1904. године. Ту је млађи Стојадиновић завршио гимназију. У младости је симпатисао Српску социјалдемократску партију. Ипак, касније је закључио да је национално ослобођење од Османског царства и Аустроугарске важније од класне борбе, па је ступио у Пашићеву Народну радикалну странку.
У лето 1906. Стојадиновић је послат у Аустроугарску да учи немачки језик као награду за успешан завршетак гимназије. Ту је потпао под утицај југословенских покрета и постао је присталица југословенског јединства. Живот студента права Стојадиновића био би га можда одвео уобичајеним путем са универзитета у једну добру адвокатску канцеларију или државну службу, да тадашњи министар финансија Стојан Протић није био упозорен на нарочиту обдареност младог правника за финансијску политику. Последица тога била је да је добио државну стипендију за иностранство, са којом је школске године 1910—1911. провео један семестар у Минхену, а 1911. летњи семестар у Берлину практично у главном пруском рачуноводству у Потсдаму и сакупио податке за своју докторску тезу о немачком буџету, са којом је идуће године био промовисан код доцнијег министра иностраних послова Нинчића за др. права. Докторат права отворио му је пут у вишу државну службу. Али Стојадиновић је желео да најпре прошири своје познавање Европе: 1912. отишао је у Париз, где је као хоспитант радио у Министарству финансија, а 1913 у Лондон. После тога постао је писар Министарства финансија у Београду.
Стојадиновићева стручност као економисте је постала очигледна током Балканских ратова 1912-1913. и Првог светског рата када је почео да ради у министарству финансија. Након повлачења српска војске кроз Албанију током зиме 1915. Стојадиновић се повукао са српском владом на грчко острво Крф. Тамо је остао од 1916. до 1918. и истакао се као финансијски стручњак који је помогао да се стабилизује српски динар.
мини|150п|Др Милан Стојадиновић, вицедиректор Енглеске Трговинске Банке, потпредседник Управе Београдске Берзе. Стојадиновић је своју будућу супругу Аугусту упознао док је боравио на Крфу. Пар се настанио у Београду после рата. Стојадиновић је 1919. постављен за генералног директора Државног рачуноводства новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је поднео оставку због сукоба са владом премијера Љубомира Давидовића и његове Демократске странке. Постављен је за директора локалног огранка Енглеске трговачке банке, где је остао до 1922. Истовремено је предавао привредне и финансијске науке на Универзитету у Београду од 1920. до 1921. али је брзо одустао од академске каријере.. Био је и уредник финансијског дела „Политике”."Политика", 19. дец. 1922
Политичка каријера Стојадиновић је постао министар финансија 1922. са само 34 године. Никола Пашић му је поверио задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација и јачање динара била је прво Стојадиновићево дело и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. У француским финансијским круговима је постао познат као једини министар финансија у балканским државама који током три године свог мандата није тражио зајам у иностранству. Да би остварио равнотежу буџета, без додатног задуживања у иностранству, Стојадиновић је прибегавао увођењу нових пореских обавеза, што је изазивало отпор не само опозиционих већ и владиних народних посланика. Ипак успео је да оствари први југословенски буџет без дефицита у току буџетске 1924/25. године. Почео је да пише за београдску Политику и недељник на енглеском језику Економист. Стојадиновић је смењен са положаја министра финансија 1926. године. Већ у то доба пратио га је глас великог корупционаша и коцкара, који има мали број искрених пријатеља. Остао је упамћен као превртљива и неискрена особа, али изузетно способан министар финансија. После министарског мандата, изабран је за директора Јадранско-Подунавске банке.
После проглашења краљеве диктатуре, придружио се радикалском крилу које се супротставило давању диктаторских овлашћења краљу Александру. Био је један од радикала који се на почетку нису отворено противили новом режиму, већ препоручивали за одређену врсту послова. Отворено иступа против шестојануарског режима и у корист враћања на стварни парламентарни режим, после доношења Септембарског устава 1931. године. Као представник радикалске опозиције, био је један од потписника писма тзв. "Три Милана" којим су фебруара 1932. радикали, демократе и земљорадници тражили доследно спровођење парламентарне владавине, искрено и трајно споразумевање Срба, Хрвата и Словенаца и обнову организације политичких странака. Као изасланик Аце Станојевића и Милоша Трифуновића учествовао је у разговорима за формирање опозиционог блока три српске политичке странке. Милан Стојадиновић је био један од посредника у преговорима српске опозиције са Сељачко-демократском коалицијом током 1933. године. Полиција је извршила лични претрес Стојадиновића, његове канцеларије у Српском бродарском друштву и његове виле, због сумње да је штампао летке опозиционе садржине, априла 1933. године. Учествовао је и у покушају да се озваничи поновно формирање странке под називом Југословенска народна радикална странка, августа 1933, свестан да су њихови симпатизери очекивали од руководства да се почне са организованим радом против режима. Средином 1934, Милан Стојадиновић је био један од посредника у разговорима вођеним између краља Александра и руководстава опозиционих странака у преговорима о формирању владе политичких представника Срба, Хрвата, Словенаца и муслимана. У једној мисији, коју му је поверио краљ Александар, Стојадиновић је отишао у САД. Кад се вратио ступио је у управне одборе неколико предузећа и постао председник Београдске берзе.
У децембру 1934, после атентата на краља Александра у Марсељу, а по жељи кнеза-намесника Павла Милан Стојадиновић је позван у владу Богољуба Јевтића, која је представљена као влада "нових људи". Стојадиновић је позван као финансијски стручњак и један од најактивнијих представника дотадашње српске опозиције. Потом је именован за сенатора, 8. јануара 1935. године. Кратко време после парламентарних избора од 16. маја 1935, који су показали опасан расцеп у Југославији јер је влада Богољуба Јевтића добила већину гласова али су у земљи постојала два фронта. У једном фронту скупили су се Хрвати, већина Словенаца, босански муслимани, као и велики део Срба. Претила је опасност, да ће се, ако буде настављена Јевтићева политика, настале супротности још продубити и проузроковати катастрофалне потресе у државном животу. Такав положај био је тим опаснији, што се земља још није опоравила од трагедије коју је претрпела трагичном смрћу краља Александра у Марсељу, 9. октобра 1934. године.
Стојадиновићева влада мини|Милан Стојадиновић говори у Народној скупштини, 1936. У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Привреда