Историја Српске православне цркве

мини|200п|Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Жичке архиепископије (1219) мини|десно|200п|Печат српског кнеза Стројимира из 9. века, са представом крста: материјално сведочанство о покрштавању Срба

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је православна црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, након чега су се јавили и први покушаји обнове, која је коначно извршена 1557. године.

Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Покрштавање Срба мини|200п|Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, древно средиште Рашке епархије мини|200п|Српски православни Манастир Жича, првопрестолни манастир Жичке архиепископије (1219)

Приликом досељавања на просторе југоисточне Европе, током 6. и 7. века, многобожачка јужнословенска племена су се сусрела са остацима ранохришћанског наслеђа на просторима разорених позноримских (рановизантијских) провинција. Процес христијанизације Јужних Словена је текао постепено и одвијао се у неколико фаза. Покрштавање Срба је започело током 7. и 8. века, а највећим делом је довршено током 9. и 10. века. Успешним покрштавањем Срба, постављен је темељ за настанак и развој српског хришћанства, оличеног у виду Српске православне цркве.

Од доласка на Балканско полуострво Срби су били изложени јаком утицају хришћанства. Примање хришћанства је био изузетно дуготрајан процес, како потврђују и подаци о покрштавању српских племена из 7. века и из друге половине 9. века.

Изучавање овог питања са собом носи један велики проблем, а то је недостатак извора. Главни, а готово и једини извори који се баве овим питањем су: Спис о народима, Панегирик Василију Првом и тактика Цара Лава Шестог. Спис о Народима, дело Константина VII Порфирогенита, сматра се за изузетно значајно дело, извор за изучавање историје досељења Срба на Балканско полуострво. Порфирогенит пише како је Ираклије послао у Србију свештенике из Рима, што представља један од најранијих додира Срба и хришћанства. Поред ових извора, значајна су и три писма која сведоче и дају најосновније податке о Србима и њиховом покрштавању из овог периода. То су: Писмо папе Агатона цару Константину IV из 680. године, Писмо папе Јована X упућено далматинском епископу и Писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру из 873. године.

Доласком на Балканско полуострво, Срби су били многобошци. Веровали су у своје Богове, те се тек од 6. века може говорити и почецима христијанизације Срба и Словена, под утицајем Византије. Део Срба који је прелазио у хришћанство у том периоду већином су били они који су привремено прелазили у службу Византије, или су живели под влашћу цара Ромеја. Христијанизација је приметнија у 8. веку. О размерама христијанизације из тог периода говори и податак да је 766. године за васељенског патријарха у Цариграду изабран Словен Никита. Први податак који говори о томе да је неки старешина Срба примио хришћанство потиче из прве половине 9. века.

Према подацима које је оставио Порфирогенит, Цар Ираклије је населио Србе на територију коју је раније опустошио од Авара, а затим их је покрстио тако што је довео свештенике из Рима. Ово није оставило дубљи историјски траг, сумња се да је могуће да су неки Срби тада формално покрштени од стране римских свештеника, али да они нису трајно нити искрено примили хришћанство. То је био само први покушај покрштења Срба.

О масовном покрштењу се може говорити тек након покрштавања владарске породице. Како је већ речено, први податак да је неки старешина Срба примио хришћанство потиче из прве половине 9. века. До коначног покрштавања је дошло за време владавине Мутимира и његове браће, у другој половини 9. века. Тада се први пут међу Србима јављају хришћанска имена, и то синови кнеза Мутимира, Петар Гојниковић и Стефан.

Само покрштавање у Србији догодило се када је Мутимир са својом браћом одлучио да склопи споразум са Василијем Првим.Цар је од њих тражио да приме веру у Христа и послао латинске свештенике да обаве свечано покрштавање. Српски владари су позвали своје поданике да дођу на обалу реке и у њеној води буду коначно покрштени,а они који одбију овај позив, и остану верни својим старим боговима сматраће се непријатељима кнежевине.

Српска архиепископија (1219—1346) мини|200п|Српски манастир Грачаница из прве половине 14. века

До формирања српске Пећке архиепископије Срби су били подељени у више црквених хијерархија: Сирмијумска митрополија, Салонска архиепископија, Јустинијана Прима, Аквилејски патријаршија и Охридској архиепископији која је имала три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци.Григорије Микић, ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ, II део, ПРВИ ДЕО — Од крштавања Срба до Светога Саве

Стефан Немања је у 12. веку успео да уједини већину тадашњих српских територија. За овај период српске православне историје изузетно је значајна личност Светог Саве. Као најмлађи син Стефана Немање, на рођењу је добио име Растко. Још од малих ногу је показао изразиту жељу за знањем и љубав према хришћанству. Са свега 16 година, против жеље својих родитеља, Растко је отишао на Свету гору, где се и замонашио, поставши монах Сава. Пример свог најмлађег сина пратио је његов већ остарели отац Стефан Немања, убрзо се и он замонашио. добивши име Симеон. На Светој гори подигнут је српски манастир Хиландар, који је обновљен 1198. године. Ради измиривања своје браће, а и како би пренео тело свог оца у Студеницу, Свети Сава се 1208. године врача у Србију. Овај период боравка Светог Саве се сматра за најплодоноснији, из овог периода потичу све приче које се и дан данас о њему причају. Он је обилазио српске градове, учио народ о православљу, штитио писменост и побожност. До појаве Светог Саве србија је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Свети Сава је одлучио да припреми свештенике, монахе и епископе и да потпуно осамостали Цркву у Србији.

1217. године, Сава поново напушта Србију и упућује се у манастир Хиландар. Он, одатле, уз пратњу, одлази у Никеју, где се налазио Византијски Цар Теодор Ласкарис и цариградски патријарх Манојло Сарантена.Свети Сава их моли за самосталност српске Цркве. Његова молба је прихваћена и Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља" Тако је Србија, коначно издејствовала аутокефалност своје цркве. Сава се након овога враћа у Србију. Поред већ постојеће три епархије, Сава оснива још осам епископија ( Жичку, Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Моравичку, Будимљанску и Дабарску). Седиште сваке се налазио у манастиру, а Манастир Жича је проглашен за седиште Архиепископије. Наравно, овако велики подухват, није могао да прође без икаквих потешкоћа. Тако се овоме противила Охридска Архиепископија, са Димитријем Хомитијаном на челу, који је Светом Сави упутио протестно писмо. То писмо, међутим, није имало већег значаја за опстанак и развој српске архиепископије.

Наследници Светог Саве ће наставити рад на јачању црквене организације, а немалу улогу у томе су имали чланови владајуће династије Немањића који су подизали манастире—задужбине и богато их обдаривали земљиштем са људима и имунитетним правима. Сваки од немањићких краљева подигао је један или више манастира. Најважнији међу њима био је манастир Хиландар на Светој гори, основан од Стефана Немање, а обновљен и увећан од краља Милутина.

Црквено осамостаљивање је на идејном плану дошло до изражаја у култу Стефана Немање — Светог Симеона Мироточивог, који је проглашен за светитеља и слављен у биографијама које су написали његови синови Сава и Стефан. Доцније се култу Симеона Мироточивог придружио и култ Светог Саве, који је такође проглашен за светитеља.

Српска патријаршија (1346—1463) мини|200п|Српски манастир Високи Дечани из прве половине 14. века мини|200п|Милешевски Бели анђео, врхунско дело српског средњовековног црквеног сликарства

У развитку српске цркве нови период отпочиње стварањем Српског царства за време владавине краља, а потом цара Стефана Душана, али и Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског. У оквиру припрема за царско крунисање, извршено је уздизање српске цркве на ранг патријаршије 1346. године, у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, српских епископа и светогорског монаштва. Византија је била ослабљена, што је ишло у прилог Душану, који је за план имао идеју да његово српско-византијско замени ослабљену Византију. Он је себе сматрао царем Срба и Грка, а како би то виђење имало легитимитет, требало је Архиепископију уздигнути на степен Патријаршије. То се и догодило на празник Цвети 1346. године у Скопљу. На сабору је Архиепископија проглашена за Патријаршију, а први српски патријарх био је Јоаникије I. Он је носио титулу " Патријарх српских и поморских земаља". Седам дана касније, на Васкрс је патријарх крунисао Душана за цара, а његовог сина за краља. Зетска, Призренска, Скопљанска и Рашка епископија су уздигнуте на ниво митрополије. Првостепена је била Скопљанска, како је цар ту и крунисан. Охридска архиепископија је имала почасно место, одмах након српске патријаршије.