Јак-3 је совјетски једномоторни ловачки авион из периода краја Другог светског рата. Развијен је и произвођен под руководством опитно конструкторског бироа ОКБ Јаковљев (), као наследником авиона Јак-1.
Јак-3 је реализован 1943. године, развијен је од Јак-1 са првобитним називом Јак-1М. Пројектанти су добили задатак да повећају преживљавање, борбене карактеристике и ватрену моћ, у односу на Јак-1. Да би се то постигло морала се смањивати маса и повећавати снага погона, па и брзина лета.
Добијен је надмоћан ловац у ваздушном простору источног фронта. Многи га с разлогом сматрају најбољим ловачким авионом Другог светског рата.
У току 1944. и 1945. године је укупно произведено 4.848 примерака авиона Јак-3.
Био је у оперативној употреби у ратним ваздухопловствима неколико европских земаља.
По завршетку рата, Совјети су поклонили француском ваздухопловном ловачкој ескадрили Нормандија-Нимен () 41 примерак авиона Јак-3, с којима су они прелетели у своју земљу. Ти авиони су остали у наоружању француског ратног ваздухопловства, све до 1956. године.
Развој и пројекат Јак-3 је развијен од Јак-1, као његова замена и наследник. Побољшањем базног стандарда авиона Јак-1, надградњом и развојем у Јак-1М, настао је Јак-3. Авионима Јак-7 и Јак-9, такође су исто корени у стандарду Јак-1. Финализирањем стандарда Јак-3, према постављеним затевима, добијен је ловачки авион одличних карактеристика за преваст у ваздушном простору, у завршној борби Источног фронта, у Другом светском рату. Успешни развој Јак-3, отворио је перспективу масовне производње совјетског респективног ловца. Мањи и лакши, а са истим мотором, Јак-3 је бржи и окретнији од авиона Јак-9. Ловачки авион Јак-3, изложен у Музеју ваздухопловства у Београду.|десно|мини|350п Погон стајног трапа и закрилаца, при увлачењу и извлачењу, авиона Јак-3 је специфичан помоћу пнеуматског система. Тај систем се тада примењивао на ловачким авионима из породице Јаковљев, као једноставнији и јефтинији, у односу на хидраулички или електрични. При одређивању приоритета дата је предност једноставности, у односу на већу поузданост. Облик, положај, аеродинамичка форма, мали угао диједра и аеропрофил -{RAF-30}- релативне дебљине од 14% крила су задржани код целе фамилије ловаца типа Јак. ОКБ Јаковљев је био задовољан са карактеристикама крила авиона Јак-3, тако да га је задржао у варијанти градње од метала, и на пројектима школског авиона Јак-11 и на авиону с реактивним погоном Јак-15.
Труп, у интеграцији с мотором је био одлично аеродинамички обликован, пројектован је с једноставном структуром, израђиваном од материјалом који се сукцесивно замењивао у току серијске производње, све до потпуне примене метала. У току прототипског развоја, у односу на Јак-1, замењен је материјал за оплату задњег дела трупа са шперплочом дебљине 2 mm, модифицирани су хладњаци за воду и уље и интегрисан је колиматорски поузданији нишан.
Пробни пилоти су били задовољни са новим ловцем у току његовог испитивања у лету, тако да је Јак-3 усвојен за серијску производњу и увођење у оперативну употребу уз велику подршку.
Примењен је мотор ВК-105ПФ2 снаге 1.240 -{kW}-, с трокраком елисом ВИШ-105СВ-01, са аутоматском променом корака. У крилним резервоарима, Јак-3 је носио 370 литара горива.
Кабина је једноставна, греје се при нижим температурама с радијатором с течношћу из хладњака мотора. Инструментална табла је с најнужијим инструментима: часовник, компас, брзиномер, висиномер, термометар мотора и вариометар.
Прва два серијска лота Јак-3 (197 ком.), били су опремљени с топом ШВАК калибра 20 -{mm}- (уграђеним у крило) и с једним митраљезом са синхроним дејством између кракова елисе, калибра 7,62 -{mm}-. Постизана је ватра од 2,72 -{kg}- масе у секунди, разне врсте муниције. У току серијске производње су вариране комбинације ватреног оружја топова разног калибра, броја комада и величине БК (бојевог комплета) у комбинацији с митраљезима, све у циљу повећања ватрене моћи и ефикасности авиона Јак-3. С овим комбинацијама је повећавана ватрена моћ и за неколико пута у односу на авионе из почетне серијске производње.
Стајни трап је класичан, с главним ногама интегрисаним испод крила, а репни точак на завршном делу трупа.
Пилоти су имали једино замерке на малу количину горива коју носи Јак-3 и на слабу оплату крила. Последица тога је било кратко време остајања у ваздуху и појава оштећења структуре крила услед оптерећења при вађењу из обрушавања при максималној брзини лета. Без обзира на ове примедбе, авион Јак-3 је брзо постао миљеник пилота ловачке авијације. центар|700п Силуета авиона Јак-3, у три пројекције. Јубиларна поштанска марка Совјетског Савеза илуструје надмоћ Јак-3 у борби, у ваздушном простору.|десно|мини|250п
Оперативна употреба Авион у стандарду Јак-3, први пут је полетео 1943. године, а први из серијске производње, 1944. године, који је предат 91-ом ловачком ваздухопловном пуку Црвене армије, на оперативну употребу непосредно пред Лавовску операцију.
Производња Јак-3 је завршена 1946. године, укупно је произведено 4.848 примерка, а само је од њих 737 испоручено након рата. Они су наставили да се лете још неколико година у послијератном периоду у ваздухопловствима француске, Југославије, Албаније, и Пољске.
У летачком саставу тога пука, било је више од 40% младих пилота који уопште нису никада учествовали у борби у ваздушном простору. Они су само за 45 дана успешно направили 430 борбених летова, успешно реализовали пет групних ваздухопловних бици и уништили 23 противничка авиона. При томе су изгубили само своја два авиона Јак-3. Совјетски пилоти су користили предност Јак-3 над противничким авионима Месершмит Bf-109 и Fw-190, у хоризонталном и вертикалном маневру, све до висине лета од 5.000 -{m}-. Јак-3 На изложби, Бурже. Припадао је француском ваздухопловном ловачком пуку Нормандија-Нимен.|десно|мини|250п Јак-3 је имао мали радијус хоризонталног и вертикалног заокрета. Пун круг хоризонталног стационарног заокрета је правио за 18,6 -{sec}-. С њим се могло, у маневру, претворити бежање од непријатељског авиона у његову потеру и ухватити противнички авион у нишански захват и доћи у позицију за отварање ватре. Како пилоти у свом жаргону кажу: лако је авионом Јак-3 ослободити се од опасности и заменити са непријатељем ситуацију тренутне опасности у своју предност. То јест избећи противника, који му је у репу и заћи њему у реп и уништити га.
Посебно се памти ваздухопловна битка, која се одиграла 16. јула 1944. године, у којој су доказане могућности авиона Јак-3 да води борбу с бројнијим непријатељским авионима Месершмит Bf-109 и Fw-190.
По завршетку рата, Совјети су поклонили француском ваздухопловном ловачкој ескадрили Нормандија-Нимен () 41 примерак авиона Јак-3, с којима су они прелетели у своју земљу. Ти авиони су остали у наоружању француског ратног ваздухопловства, све до 1956. године.
Варијанте и карактеристике Варијанте модификација авиона Јак-3, углавном су базиране на сукцесивној замени материјала за градњу структуре, варијацијом побољшаних мотора који су били на располагању и на измени ватреног наоружања.
Ток и интензитет рата нису дозвољавали потребно време за детаљно и систематско истраживање, а Совјети нису имали напредну технологију погона, заостајали су у моторској индустрији и технологији, што је успоравало и ограничавало даљи развој ловачких авиона типа Јак. Чинили су се огромни напори да се то превазиђе и да се пронађу решења „у ходу“. Последично, су биле све модификоване варијанте оптерећене с тим проблемом. После сваког покушаја унапређења решења су се морали вратити на серијску производњу авиона Јак-3 с мотором ВК-105ПФ2, примењеном на авиону Јак-9, пошто им је лимитирајући фактор за усавршање авиона Јак-3 увек био погон. Јак-3 је назив за базну верзију. Јак-3 ВК-107А, је с мешовитом употребом материјала за градњу структуре. На овој варијанти авиона је уграђен мотор ВК-107А Климов (1.230 -{kW}-). Наоружање се састоји од 2 х Березин B-20 топа, калибра 20 -{mm}- с бојевим комплетом (БК) од 120 граната. У периоду 1945. и 1946. године, произведено је 48 примерака ових авиона. Пошто се на максималним режимима мотор ВК-107А прегревао, одлучено је да се серијска производња продужи с мотором ВК-105ПФ, с авиона Јак-9. Јак-3 ВК-107А, с металном структуром крила. Јак-3 ВК-107А, с металном укупном структуром Јак-3 ВК-108А, је претходна верзија прилагођена за уградњу мотора ВК-108. Постигнуте су одличне крајње перформансе, али се исто одустало од ове варијанте због прегревања мотора. Авион је испитан у варијантама уградње две опције ватреног наоружања. У првој је уграђен топ од 23 -{mm}-, а у другој од 20 -{mm}-. Јак-3К је предвиђен да носи контејнер с топом калибра 45 -{mm}-. После испитивања у лету, закључено је да је погоднији Јак-9К за такву опцију. Јак-3П је произвођен од априла 1945. године до средине 1946. године. Био је наоружан с три топа калибра 20 -{mm}-. Бојеви комлет је био 120 граната за средњи, а по 130 за сваки бочни топ. Специфична ватрена моћ авиона Јак-3 је с тиме подигнута с 2,72 -{kg}- на 11 -{kg}- масе разних врста граната у секунди. У току 1945. године, паралелно су произвођени стандардни Јак-3 и модификовани Јак-3П. Произведено је 596 примерака, у овој варијанти. Јак-3ПД је ловац пресретач на великим висинама, с мотором ВК-105ПД и са једним топом калибра 23 -{mm}- Нуделманов-Сурманов НС-23, БК од 60 граната. Достизао је висину лета до 13.300 -{m}-. Није ушао у серијску производњу због незадовољавајућих карактеристика мотора. Јак-3РД је експериментална варијанта, у циљу истраживања решења с додатним ракетним мотором с течним горивом за стварање предности у пресудним тренуцима ваздушне борбе. Мали ракетни мотор Глушко РД-1 потиска 2,9 -{kN}- је уграђен у модификовани реп. Ова варијанта експерименталног авиона је наоружана с једним топом калибра 23 -{mm}- с БК од 60 граната, полетео је 11. маја 1945. године. Као и код осталих покушаја побољшавања и овај је програм прекинут. Јак-3Т је носио подвесни контејнер с уграђеним топом калибра 37 -{mm}- Нуделман Н-37 с БК од 25 граната и два топа калибра 20 -{mm}- Березин Б-20 с БК, сваки по 100 граната. Произашло је, нужно померање кабине уназад за 400 -{mm}-, ради задржавања положаја тежишта према захтевима стабилности авиона. Без обзира што је био мотор из нове производње опет се испречио проблем његовог прегревања, тако да је и овај програм прекинут после производње и полетања прототипа. Јак-3Т-57 је опремљен с једним топом ОКБ-16-57 калибра 57 -{mm}-. Јак-3ТК је имао погон с мотором ВК-107А с турбокомпресором, с погоном са издувним гасовима. Јак-3У је покушај решавања проблема погона веће снаге, с уградњом звездастог мотора Швецов АШ-82ФН, снаге 1380 -{kW}-. То је био покушај да се превазиђе проблем прегревања ВК-107 и ВК-108, и да се пронађе решење за погон авиона Јак-3 с већом снагом. У томе програму је распон крила повећан за 20 -{cm}-, а исто је померено унапред за 22 -{cm}-, а кабина је подигнута ради очувања прегледности, за 8 -{cm}-. Јак-3У је наоружан с топом калибра 20 -{mm}- с БК од 120 граната. Програм је успео и ако је изискивао велике модификације и велику промену препознатљиве форме ловаца типа Јак. Серијску производњу је демотивисао завршетак рата и започето интензивно истраживање и развој погона с пропулзијом и аеродинамике великих брзина у крозвучној и надзвучној области. Јак-3УТИ је двосед, тренажно школска верзија, са звездастим мотором шверцов АШ-21. Овај прототип је постао стандард за школски авион Јак-11.
<div class="NavHead" style=" text-align:center;font-size:110%"> Упоредне карактеристике и спецификације варијанти авиона Јак-3ТипЈак-3Јак-3У ВК-107 АЈак-3 ВК-108Јак-3РДЈак-3УМотори ВК-105ПФ-2ВК-107 АВК-108ВК-105ПФ-2АШ-82ФНПогонска снага kW 9271.2501.324927 + 2 kN1.350ГеометријаРазмах, m 9,29,29,29,29,4Дужина, m 8,468,468,58,88,36Висина 2,422,422,423,02,42Површина крила, m² 14,8514,8514,8514,85ПерформансеБрзина, km/h на плафону лета595610620Брзина, km/h На висини, m 650 3.000720 6.000745 6.000780 5.000710 6.100Време лета до висине