мини|292x292п|Макс Шрек као гроф Орлок у филму Носферату из 1922. Критичар и историчар Ким Њуман прогласио га је филмом који је поставио шаблон за хорор филм. Хорор филмови су филмови који би требало да изазову страх, стрепњу и ужас код гледаоца.
Хорор филмови често истражују мрачне теме и могу се бавити трансгресивним темама. Тематика хорор филмова углавном је везана за смрт и мистичне догађаје. У скоро сваком хорор филму централни лик је негативац. Ранији хорор филмови су углавном били засновани на готској литератури са чудовиштима, као што су вампири, вукодлаци, духови и друго.
Хорор филмови постоје више од једног века. Ране инспирације пре развоја филма укључују фолклор, верска веровања и сујеверја различитих култура, као и готичку и хорор литературу аутора као што су Едгар Алан По, Брем Стокер и Мери Шели. Од порекла немих филмова и немачког експресионизма, хорор је постао кодификовани жанр тек након објављивања Дракуле (1931). Многи поджанрови су се појавили у наредним деценијама, укључујући хорор за тело, хорор комедије, еротски хорор, слешер филмове, сплатер филмове, натприродни хорор и психолошки хорор. Жанр се производи широм света, различит у садржају и стилу између региона. Хорор је посебно истакнут у кинематографији Јапана, Кореје и Тајланда.
Филмови овог жанра су испрва били углавном нискобуџетни, са експлицитним сценама насиља. После Другог светског рата јасно се издвајају поджанрови хорора и настају први квалитетни и цењени филмови овог типа. Упркос томе што су због своје тематике предмет друштвених и правних контроверзи, неки хорор филмови и франшизе су доживели велики комерцијални успех, утицали су на друштво и изнедрили неколико икона популарне културе.
Карактеристике Речник филмских студија дефинише хорор филм као „узнемирујућу и мрачну тему, која настоји да изазове реакције страха, терора, гађења, шока, неизвесности и, наравно, ужаса код својих гледалаца.“ У поглављу Америчка ноћна мора: хорор 70-их од Холивуда од Вијетнама до Регана (2002), филмски критичар Робин Вуд изјавио је да је заједничко хорор филмовима то што „чудовиште угрожава нормалност“. Ово је додатно проширено у The Philosophy of Horror, or Parodoxes of the Heart Ноела Керола, који је додао да „одбојност мора бити пријатна, о чему сведочи популарност жанра“.
Пре објављивања Дракуле (1931), историчар Гери Дон Роудс је објаснио да идеја и терминологија хорор филма још нису постојали као кодификовани жанр, иако су критичари користили термин „хорор“ да опишу филмове у рецензијама пре објављивања овог филма. „Хорор“ је био термин који се користио за описивање разних значења. Године 1913. Moving Picture World је дефинисао „хороре“ као приказивање „пругастих осуђеника, убојитих Индијанаца, насмејаних 'црноруких', пијаница убица.“ Неки наслови који сугеришу хорор као што је Рука хорора (1914) био је мелодрама о лопову који краде од сопствене сестре. Током неме ере, термин хорор се користио за описивање свега, од „сцена битака“ у ратним филмовима до прича о зависности од дроге. Роудс је закључио да се термин „хорор филм“ није користио у раној кинематографији.
Жанр мистерије био је у моди и филм о Дракули је промовисан као мистериозни филм, што је било уобичајено, упркос томе што су се роман, игра и прича филма ослањали на натприродно. Њуман је расправљао о жанру у Companion to Horror Британског филмског института где је приметио да је хорор филмове из 1930-их било лако идентификовати, али након те деценије, али да је временом постало теже. Њуман пише да "што су нејасније разлике, хорор постаје мање дискретан жанр него ефекат који може бити распоређен у било ком броју наративних поставки или наративних образаца”. Четрдесетих година 20. века хорор филм је гледан на различите начине. Критичар Зигфрид Кракауер уврстио је Изгубљени викенд међу „филмове терора“, заједно са Сенка сумње, Мрачни угао (1946), Плинска светлост (1944), Шок (1946), Спирално степениште (1946), Странац (1946), Зачаран (1945), док је две године раније Њујорк Тајмс описао нови циклус “хорор” продукције су укључивале Плинска светлост, Жена на прозору (1944), Тамне воде (1944), Лора и Госпођица фантом (1944). Марк Јанкович је написао у The Shifting Definitions of Genre: Essays on Labeling Films, Television Shows and Media (2008) да је термин практично синоним за мистерију и генерички термин, не ограничавајући се на филмове који се баве чудним и језивим. мини|Косплеј Фредија Кругера, главног зликовца из серије филмова Страва у Улици брестова. Разни списи о жанру од Алтмана, Лоренса Аловеја (Violent America: The Movies 1946-1964 (1971)) и Питера Хачингса (Approaches to Popular Film (1995)) имплицирају да је лакше гледати филмове као циклусе супротстављене жанровима, сугеришући да је слешер филм посматран као циклус, у смислу како је филмска индустрија била економски и продукцијски мудра, кадровски укључена у своје епохе, и како су се филмови пласирали, изложили и били дистрибуирани. Марк Јанкович је у једном есеју изјавио да „не постоји једноставно 'колективно уверење' о томе шта чини хорор жанр” између обожавалаца и критичара жанра. Јанкович је открио да постоје несугласице код публике која је хтела да се хорор истакне. Ово се кретало од љубитеља различитих жанрова који филм попут Осми путник (1979) сматрају да припада научној фантастици, до база обожаватеља хорора који га одбацују као да није аутентичан ни за један жанр. Даље дебате постоје међу љубитељима жанра са личним дефиницијама „правих“ хорор филмова, као што су обожаваоци који прихватају култне личности попут Фредија Кругера из серије Страва у Улици брестова, док се други одвајају од ликова и серија и фокусирају на жанровског аутора попут Дарија Арђента. Други фанови Арђентове филмове сматрали би превише мејнстрим, преферирајући више андерграунд филмове. Ендрју Тјудор је написао у Monsters and Mad Scientists: A Cultural History of the Horror Movie сугерише да је „Жанр оно што ми заједно верујемо да јесте“.
Поред ових перспектива, Роудс наглашава еволуцију хорор жанра кроз различите културне и историјске контексте. Он говори о утицају друштвено-политичких фактора на жанр, као што су утицај Првог и Другог светског рата, Велике депресије и Хладног рата, који су обликовали теме и наративе хорор филмова. На пример, страхови послератне ере манифестовани су у хорор филмовима као страх од инвазије, контаминације и непознатог, одражавајући колективну психу тог времена. Роудс такође истиче значај технолошког напретка, као што је појава звука у биоскопу, који је револуционисао хорор жанр тако што је побољшао његову способност изазивања страха и неизвесности путем слушних ефеката.
Штавише, флексибилност и прилагодљивост хорор жанра су кључне за његову трајну популарност. Како Роудс примећује, жанр се континуирано развија, уграђујући елементе из других жанрова и реагујући на савремене друштвене страхове и стрепње. Ова прилагодљивост је очигледна у различитим поджанровима који су се појавили током година, као што су психолошки хорор, хорор тела и хорор пронађених снимака, од којих се сваки бави различитим аспектима људског страха и непознатог.
Родс такође истражује улогу цензуре и регулативе у обликовању хорор жанра. Примена Хајсовог кодекса 1930-их и каснији системи оцењивања утицали су на приказ насиља и сексуалности у хорор филмовима. Ова регулатива је често гурала филмске ствараоце да пронађу креативне начине да имплицирају хорор елементе без експлицитног садржаја, што је довело до фокуса на атмосферу, сугестију и психолошки хорор. Попуштање цензуре крајем 20. века омогућило је више експлицитних хорора, што је допринело настанку поджанрова као што су сплатер филмови и порнографија мучења.
Филмске технике У студији Џејкоба Шелтона, детаљно је истражено много начина на које се публиком манипулише кроз хорор филмове. Негативни простор је један од таквих метода који може да игра улогу у изазивању реакције, узрокујући да се очи на даљину наслањају на било шта у кадру – зид или празну црну празнину у сенци. веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Woman-wearing-red-t-shirt-2898511.jpg|лево|мини|Огледала се често користе за стварање осећаја напетости у хорор филмовима. Џамп-скер () је троп хорор филма, где нагла промена слике праћена гласним звуком намерава да изненади гледаоца. Ово се такође може поништити да би се створила тензија, где би публика могла да осети више нелагоде и нелагодности предвиђањем страха од скока.
Огледала се често користе у хорор филмовима за стварање визуелне дубине и подизање напетости. Шелтон тврди да су огледала коришћена толико често у хорор филмовима да је публика постала условљена да их се плаши, а подметање очекивања публике да ће се уплашити у огледалу може додатно да подстакне напетост. Уско кадрирање и крупни планови се такође често користе; они могу изградити напетост и изазвати анксиозност тако што не дозвољавају гледаоцу да види даље од онога што је око протагонисте.
Интеракција између хорор филмова и њихове публике је још један значајан аспект о којем расправља Роудс. Он напомиње да хорор филмови често служе као сигуран простор за гледаоце да се суоче и процесуирају своје страхове. Ово катарзично искуство може пружити психолошко олакшање и осећај оснажења док се гледаоци суочавају и превазилазе своје анксиозности у контролисаном окружењу. Заједничко искуство гледања хорор филмова у биоскопима или дискусије о њима у заједницама обожавалаца такође игра кључну улогу у утицају и популарности жанра.
Музика
веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:John_Carpenter_Live_2016.jpg|мини|Редатељ и композитор Џон Карпентер, који је режирао и снимао бројне хорор филмове, наступио је 2016. Музика је кључна компонента хорор филмова. У филму Музика у хорор филму (2010), Лернер пише да „музика у хорор филму често чини да се осећамо угрожено и непријатно“ и намерава да појача атмосферу створену у сликама и темама. Дисонанца, атоналност и експерименти са тембром су типичне карактеристике које композитори користе у музици хорор филмова.
__САДРЖАЈ__ 1890 — 1960. Први филмови који се могу сматрати хорорима јесу нека нема, краткометражна остварења Жоржа Мелијеса из средине 1890-их, међу којима се као први хорор филм икада издваја Ђавоља кућа из 1896. године. Три године касније, појављују се први јапански филмови страве и ужаса, а 1910. и први хорор-блокбастер - Франкенштајн.
Први дугометражни филмови ове врсте се појављују са Квазимодом - првим дугометражним чудовиштем у историји филма, јунаком романа Звонар Богородичине цркве у Паризу Виктора Игоа. Двадесете године прошлог века су период када настају нека од најпознатијих имена из света филма: Доктор Џекил и Господин Хајд (1920), Фантомска кочија (1921), Носферату – Симфонија ужаса (1922) - прва адаптација Брам Стокеровог романа Дракула, Фантом из опере (1925). То је доба када стварају прве холивудске звезде хорор филма - Лон Чејни Старији, Бела Лугоши и Борис Карлоф. Године 1941. појављује се филм Вукодлак - не први те врсте, али свакако од највећег утицаја на режисере данашњих акционих хорора.
1950е године у жанр страве и ужаса доносе нове теме, као што су: инвазија ванземаљаца, напад зомбија, мутирање инсеката и рептила, али и човека услед нуклеарног загађења (Други светски рат). Тада се хорор први пут грана на два жанра: апокалиптични хорор (који данас спада у научну фантастику) и демонски хорор који је данас еволуирао у неколико врста. Кристофер Ли 1957. године глуми у Проклетству Франкенштајна, а прве савремене хорор филмове почиње да ствара Теренс Фишер.
1960 — 1980.