Љубомир Александровић (* 15. јун 1828. Српски Свети Мартин (Српски Семартон) Банат– 15. – 27. децембар 1887. Будимпешта ) је био српски сликар иконописац и портретиста. Његово најпознатије дело је романтичарска жанр-композиција „Берачица“ из 1878. године.

Живот и дело мини|289x289п|Свети апостол Тома, II пол. XIX века. Родио се 1828. године у Српском Семартону, у данашњој Румунији.Михаило Малетић: „Војводина – знаменитости и лепоте“, Београд 1968. Љубомир је 1846. године боравио у Араду. Записан је тада као пренумерант једне књиге, потписујући се као „ученик молераја“. Учио се он ту у радионици, код Николе Алексића потписаног „Портремалера“.Димитрије Давидовић: „Историја народа србског“, Београд 1846.

thumb|215px|Берачица (1878)Затим је прешао у Темишвар да би помагао у раду Константину Данилу. Учио је касније и у атељеу Константина Данила у Великом Бечкереку. Године 1849. похађао је Уметничку академију у Бечу.

Почетком шездесетих година се настанио у Темишвару, где је стално живео и дочекао старост. Јавља се 1869. године као „сликар у граду“ на списку бирача православне црквене општине у Темишвар-граду.Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: „Срби у Темишвару“, Темишвар 2011. Под старе дане је врло осиромашио и нервно оболео, па је смештен у „Завод за умоболне Леополдифелд“ код Будима, где је и умро. Сахрањен је 17/29. децембра 1887. године на новом будимском гробљу, отвореном на „Вучјем риту“.„Српски Сион“, Карловци 5. август 1901. године

После његове смрти продавале су се марта 1893. године у „Темишвару граду“, по датом огласу, при цркви његове преостале престоне и целивајуће иконе.„Српски Сион“, Карловци, 21. март 1893. године

Радио је много иконостаса на православним црквама, као и зидне иконе. Много је копирао и то нарочито по маниру Константина Данила. Поклонио је 1868. године читалишту у Чакову, свој рад, портрет Доситеја Обрадовића. Насликао је тако иконе у банатским местима Мартоношу, Немету, Ботошу и Фердину (1873—1876) и другим.„Време“, Београд 7. новембар 1925.

Радови Дињаш Претпоставља се да је на осликавању иконостаса Цркве Преноса моштију Светог Николе у Дињашу био заузет између 1856. и 1864. године. У том периоду задесиле су га две велике несреће: године 1856. у Дињашу му је умро двогодишњи син Јован, а само годину дана касније, такође у Дињашу, сахранио је двадесетогодишњу супругу Марију. Проф.др Миодраг Јовановић: „Заборављени сликар Љубомир Александровић“, РТС ТВ Београд 1991-94.

Немет У оближњем Немету, на рукавцима Старог Бегеја, на осликавању иконостаса нашао се са Душаном Алексићем. Највећи део од четрдесетак слика урадио је Алексић. Александровић је урадио само четири престоне иконе. Нови храм, посвећен Светом Георгију, управо је био завршен, а грађен је између 1857. и 1861. године. Ктитори су били чланови племићке породице Дамаскин. Иконе су сликане 1869. и 1870. године. Александровић је ауторство потврдио на икони Светог Георгија: Љубомир Александровић 1869.Проф.др Миодраг Јовановић: „Заборављени сликар Љубомир Александровић“, РТС ТВ Београд 1991-94.

Рудна Са малим радијусом кретања, увек у близини свог родног Српског Семартона, позван је у Рудна, очигледно са истоветном жељом мештана да и њихов иконостас личи на темишварски - Данилов. Овде се неприметније, стидљивије потписао на икони Јована Крститеља, негде доле у трави, иницијалима и годином 1871. Овде као да је показао мању спремност да амбициозно, као до тада, опонаша Данилове иконе. Још више од тога – осећају се у Рудни знаци тихог уметничког посустајања. Додуше, кроз 7 година ће насликати једну од својих најбољих слика, младу сетну берачицу са котарицом воћа и виногорјем на падинама Вршачког брега у даљини. Овде у Рудни делује један помало уморни сликар. Крили су се ту, вероватно, и знаци пољуљаног душевног здравља које је допринело гашењу недовољно исказаног дара. Када су 1873. умрли његови учитељи Никола Алексић и Константин Данил, поруџбина је било све мање, сиромаштво све извесније, несигурност у наступању. Било је у Рудни довољно посла. Требало је насликати око 40 икона на олтарској прегради и на троновима. Издвојено платно, насликано за друге потребе храма, или парохијског дома, понело је на себи Александровићев приказ сусрета Христа и Самарићанке на студенцу, сажевши врлине и недостатке, последице уметниковог непотпуног школовања. Проф.др Миодраг Јовановић: „Заборављени сликар Љубомир Александровић“, РТС ТВ Београд 1991-94.

Ипак, за све што је урадио као сликар, не само у Дињашу, Немету и Рудни, заслужује већу пажњу стручњака, па и њихове више оцене. У своје време, сигурно окружен бољим вештацима, тај меланхолични Банаћанин и сентиментални сликар као да је незаслужено остао заборављен.Проф.др Миодраг Јовановић: „Заборављени сликар Љубомир Александровић“, РТС ТВ Београд 1991-94.

Фердин Иконостас и иконе на певницама и троновима храма у Фердину (садашњи Нови Козјак) осликавао је између 1873. и 1876. године.

Види још Списак српских сликара

Референце

Литература

Народна енциклопедија – српско-хрватско-словеначка, приређивач и уредник, др. Ст Станојевић, Загреб 1925—1929.

Категорија:Рођени 1828. Категорија:Умрли 1887. Категорија:Темишварци Категорија:Срби у Румунији Категорија:Српски сликари Категорија:Српски иконописци