Мика Паули Хекинен (; Ванта, 28. септембар 1968) је фински возач тркачких аутомобила, двоструки шампион Формуле 1 (1998. и 1999).

Рођен је у Хелсинкију. Као дечак се од своје 5. године такмичио у картингу. 1990. године победио је у Формули 3 што му је обезбедило место у Формули 1 и 1992. је потписао уговор са тимом Лотус. 1993. је прешао у Макларен где је добио улогу тест-возача. Исте године тим је напустио Мајкл Андрети и Хекинен је добио могућност да вози трке заједно са тимским колегом Ајртоном Сеном. У својој првој трци за Макларен успео је да претекне Сену што је изазвало сензацију. Сена је 1994. отишао у Вилијамс и Хекинен је постао први возач. 1995. је доживео тешку несрећу на трци у Аделејду, Аустралија, после које је једва остао жив. Све до 1997. године није успео да победи и остваривао је осредње резултате. Међутим, следеће две године био је неухватљив, пре свега захваљујући одличним Маклареновим болидима са Мерцедесовим берилијумским моторима и успео је да освоји шампионске титуле. 2000. и 2001. се за титулу борио са Михаелом Шумахером, али је оба пута изгубио. 2002. је објавио да одлази на једногодишњу паузу, али је убрзо објавио да се повлачи из Формуле 1. Тркама се вратио 2004. али овај пут у ДТМ шампионату. Ожењен је и има двоје деце.

Каријера возача Формуле 1

Хакинен је уочи сезоне 1991. тестирао за Бенетон и био бржи од њиховог возача Алесандра Нанинија, након чега је добио понуду да постане возач Лотуса, што је и прихватио.

Лотус (1991—1992)

Дебитантска сезона у Лотусу прошла је за Хекинена изузетно тешко. Иако један од четири највећа тима у историји спорта, Лотус није био ни сенка тима који је у својој богатој историји освојио 13 титула у Формули 1 - тим се налазио у великим финансијским проблемима, који су значајно утицали на конкурентност болида, па је Хекинен у својој дебитантској сезони освојио само два бода, петим местом на ВН Сан Марина. Финансијски проблеми су пратили тим и у 1992, али је Хекинен импресионирао са 11 освојених бодова, потпуно надмашивши свог тимског колегу Џонија Херберта, који је освојио два бода. Два четврта места били су најбољи резултати које је Хакинен остварио, а сјајне вожње препоручиле су га шефу Макларена Рону Денису, који му је понудио уговор за 1993, што је Хакинен прихватио.

Макларен (1993—2001)

Иницијално, Хекинен је требало да буде тркачки возач Макларена, уз Американца Мајкла Андретија, јер је Ајртон Сена одбио да потпише нови уговор са Маклареном и размишљао о једногодишњој паузи, због чега је Денис тражио алтернативу у Хекинену. Међутим, након што је Сена, тада највећа звезда у Формули 1, накнадно пристао да вози за Макларен и 1993, енглески тим се нашао у ситуацији да има три возача под уговором, након чега је Мајкл Андрети, звезда америчке Индикар серије и син некадашњег шампиона Формуле 1 Марија Андретија добио предност у односу на Хекинена, који се, уместо у улози трчаког возача, нашао у улози резервног и тест возача тима. Међутим, иако је Макларен био стрпљив према Андретију, Американац се није снашао у Формули 1 - његову сезону је обележио низ судара и лоших резултата када је успевао да заврши трку, као и догађај са ВН Шпаније, када га је тимски колега Сена у истом болиду претекао за цео круг. Три трке пре краја, Андрети је отпуштен, а шансу да вози за Макларен уз Сену добио је Хекинен. На својој првој трци за Макларен, ВН Португалије 1993, шокирао је Ф1 свет када је у квалификацијама победио Сену, који се и данас универзално сматра за најбољег возача у квалификацијама свих времена. Дебитантска трка за Макларен ипак није прошла добро - Хекинен је погрешио и ударио у зид док се налазио на трећем месту, због чега је морао да одустане. Већ на следећој трци у Јапану, освојио је свој први подијум у каријери, освојивши треће место. На последњој трци у сезони, ВН Аустралије, Хекинен је одустао након проблема са кочницама.

1994. Ајртон Сена је 1994. напустио Макларен и прешао у Вилијамс, а сезона је прошла турбулентно и по Макларен и по Хакинена. Макларен је после шест година напустио Сена, а Пежоови мотори које је тим користио у сезони 1994 показали су се неконкурентним. Хакиненова сезона је била променљива - кварови, судари (због два узастопна судара био је суспендован за ВН Мађарске), али и редовни подијума када није било кварова и судара. Сезону је завршио на четвртом месту у шампионату возача, са 26 бодова и укупно шест подијума, од којих је резултат каријере било друго место у Белгији. Његов тимски колега, искусни Енглез Мартин Брандл, освојио је 10 бодова мање, а Макларен завршио на 4. месту у конкуренцији конкструктора, што је био њихов најгори пласман од 1983, а истовремено и прва сезона од 1980. у којој Макларен није дошао ниједном до победе. 1995. Године 1995, Макларен је успоставио дугорочни пројекат стратешког партнерства са немачким аутомобилским гигантом Мерцедесом о снабдевању моторима, који је нешто касније постао и власник највећег удела у компанији Макларен. 1995. је и за Хакинена и Макларен била изузетно лоша резултатски - Хекинен је дошао до само једног подијума, другог места у Италији и укупно 17 бодова, а сезону му је обележила последња трка у Аустралији, на којој је доживео велику несрећу, када му је пукла гума при брзини од скоро 200 km/h, након чега је ударио у зид и задобио изузетно озбиљне повреде главе и унутрашње крварење, а спасила га је интервенција лекара на самој стази, који су на лицу места урадили трахеотомију и омогућили му поновно успостављање дисања.Twenty years on: Mika Hakkinen reflects on 1995 Adelaide crash | FOX Sports Након тога, Хекинен је провео у болници пуна два месеца. 1996. Хакинен је чудесним опоравком био спреман за почетак сезоне 1996, у којој му је, као и наредних пет сезона, тимски колега био Шкотланђанин Дејвид Култард. Сезона је била нешто боља од претходне и за Хекинена и за тим - Хекинен је стигао до подијума четири пута (трећа места) и освојио 31 бод, наспрам Култардових 18 (Култард је остварио најбољи резултат за тим те сезоне, другим местом у Монаку), а Макларен са 49 бодова освојио четврто место у шампионату конструктора.

1997. Године 1997, у Макларен је дошао Едријан Њуи, један од два најцењенија инжењера у Формули 1 у том тренутку, чији су болиди које он дизајнирао у Вилијамсу у последњих пет сезона дошли до три возачке и четири конструкторске титуле. Ипак, с обзиром на то да тимови своје болиде за следећу сезону почињу да конструишу већ у априлу, Њуи није могао одмах да утиче на Макларенове резултате, јер је у тим стигао када је болид за 1997. практично већ био готов, па се његов утицај на Макларенов болид за 1997. односио само на модификацију постојећег болида, који се показао сасвим солидном. Макларен, иако још увек далеко иза доминантног Вилијамса, али и Ферарија, успева да искористи хаос који је на старту направио Еди Ирвајн из Ферарија и елиминисао из трке возача Вилијамса и главног фаворита за титулу, Жака Вилнева. Када је пред крај трке одустао и лидер трке, други возач Вилијамса, Хајнц Харалд Френцен, вођство је преузео Дејвид Култард, док се Хекинен попео за једну позицију, на треће место. Возачи Макларена су задржали ова места до краја трке, а Култардова победа је била прва за Макларен још од ВН Аустралије 1993. Међутим, након ове победе, тим је имао великих проблема са поузданошћу све до средине сезоне, укључујући и ВН Британије, на којој је Хакинен изванредном вожњом дошао до првог места, али је само седам кругова пре краја трке морао да одустане због квара на мотору. На следећој трци у Немачкој, Хекинен доноси Макларену први подијум од ВН Аустралије, освојивши треће место. Исти резултат остварио је и на следећој трци у Белгији, али је накнадно дисквалификован због тога што је ФИА утврдила да је Макларен користио илегалну смесу горива. Проблеми су се наставили и на следеће три трке, упркос значајно побољшаном Маклареновом болиду - Кулатард је тиму донео победу у Италији и друго место у Аустрији, а Хекинен одустајао због кварова на мотору, иако је на ВН Луксембурга освојио пол позицију, прву у својој каријери, али је још једном морао да одустане док је водио у трци, 24 круга пре краја, поново због квара на мотору. Након четвртог места у Јапану, дошао је ред на једну од најузбудљивијих тркачких викенда у историји Ф1 - тројица возача су забележила идентично време у борби за пол позицију, а онда је у трци, која је одлучивала шампиона за 1997, Михаел Шумахер намерно ударио Жака Вилнева док су се борили за прво место - Шумахер је одмах одустао, а Вилневов болид био оштећен, због чега је кренуо да губи много времена. Иза њега су се нашла двојица возача Макларена, Култард и Хакинен. Када је било јасно да је Вилнев толико спорији, и да неће ни на који начин моћи да се одбрани од Макларенових возача, Култард је одлучио да пропусти Хакинена, како би Финац дошао до прве победе у каријери, након седам година у спорту, што се и догодило. Хакинен је претекао Вилнева и дошао до победе у својој 96. трци, што је тада био рекорд - ниједном возачу који је победио у трци Формуле 1 није било потребно више трка да би дошао до прве победе (овај неславни рекорд је касније неколико пута срушен, тако да је данас Хакинен на седмом месту на листи возача којима је требало највише времена да дођу до прве победе). С обзиром на то да је Култард завршио на другом месту, Макларен је сезону завршио на најбољи могући начин, такозваном двоструком победом, првом за тим после пуних 6 година. Хакинен је сезону завршио са 27 бодова, 9 мање од Култарда, а Макларен још једном завршио сезону на 4. месту у шампионату конструктора.

1998.