Фоча

Фоча (Србиње од 1994. до 2004) је насељено мјесто и сједиште истоименог града у Републици Српској, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Фоча укупно је пописано 10.831 лица.Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА

Фоча је и универзитетски град. Поред Медицинског факултета налази се и Православни богословски факултет Свети Василије Острошки. Сједиште је и Планинарског савеза Републике Српске. У Фочи се налази православна Црква Светог оца НиколајаЧланак о цркви на сајту Митрополије дабробосанске , Приступљено 29. април 2013. и Храм Светог Саве, који представља највећи православни храм у БиХ.

Име кроз историју На месту данашње Фоче некада је било српско село Радовина. У средњем вијеку Фоча се звала Хоча или Хотча. По одлуци Народне скупштине Републике Српске на сједници од 30. децембра 1993. године (Сл. гласник РС 25/93) назив је промијењен у Србиње. Оба имена су словенског поријекла, а 2004. године град је поново назван Фоча.

Географија мини|Храм Светог Саве у Фочи

Фоча је смјештена у југоисточном дијелу земље у близини границе према Црној Гори, недалеко од Рашке области у Србији, на сјеверу данашње источне Херцеговине, на изворишту ријеке Дрине. У временима до уназад стотинак година увијек су је сматрали простором Старе Херцеговине, након Берлинског конгреса, а нарочито послије Другог свјетског рата, била је присутна тенденција премјештања тог цијелог простора у Босну. Фоча је по свим особинама, историјским, географским, етничким, културним, језичким и др. ареал херцеговачки, јер се он простире на много већем простору у Старе Херцеговине.

У Граду Фоча налази се највиши врх Републике Српске, БиХ (планина Маглић, 2.386 m), чији поједини дијелови припадају највишем планинском подручју у Републици Српској, БиХ, од чега неколико висова премашује 2.000 m надморске висине; једином прашумом у Републици Српској, БиХ и највећом у Европи — Перућицом која се налази у оквиру Националног парка Сутјеска, гдје се у још увијек нетакнутом резервату природе налазе највећи европски узорци јеле (63 м) и оморике (65 м), те капитални примјерци букве, као и засигурно најљепши водопад у БиХ Скакавац; омеђену с југоистока јединственим кањоном ријеке Таре, који је на територији државе Црне Горе по дубини највећи у Европи и други у свијету, одмах иза Великог кањона Колорадо у САД; већим бројем природних планинских језера и великим бројем још увијек незагађених ријечних токова, што је утицало на чињеницу да постане омиљено окупљалиште поклоника сплаварења и рафтинга, планинарења, лова и риболова и оних који уживају у нетакнутим природним љепотама. У овом преосталом острву исконске природе живи сваколик свијет флоре и фауне, па је због тога проглашен строго заштићеним резерватом.

Клима Клима у Фочи је умјерено континентална. Одликују је топла љета и хладне зиме. Просјечна јануарска температура је 1°C , док је јулска 19°C. Просјечна годишња температура се креће око 10°C.

Историја Дуга, богата и занимљива је хроника историјских збивања везаних за Фочу и његову околину. Писани документи говоре да је овај град са развијеном трговином постојао још 1368. године и да је кроз њега пролазио каравански „Дубровачки пут“ повезујући Јадран са сјевером земље. Ту се састајао цариградски пут са оним из Дубровника и Сплита.

мини|десно|Остаци Џамије Мехмед-паше Кукавице

Насеље је до 1376. године било у саставу Рашке, а затим прелази у састав Босне, у време Твртка I.„Република Српска - градови и општине”, Требиње 2003. године Као трговачко насеље, јавља се у време Херцег Шћепана, под именом „Хотча” (Chozza по италијански, или чак Gotzei, а Фуџа - по турски). На месту где се улива Ћехотина у Дрину, каже се да нема никаквог (утврђеног) „града”, већ су ту само дрвене куће. Трговачки друм је од царинарнице Тјентишта стизао до изнад Фоче, где се прелазио дрвени мост (1621). Улазило се у град, па продужавало на исток до у место Брезницу, која ће се под Турцима прозвати Пљевља. Од Дубровника се ишло („рачунало”) до Фоче пет дана. Недалеко од Фоче, на осам километара је Устиколина, где је некад био важан град (остале развалине), и ту се 1399. године јавља дубровачка колонија, а 1413. године и царинарница.„Отаџбина”, Београд 1881. године Путници су у Фочи морали показати исправе и ствари које носе.

Свој развој као оријенталне вароши Фоча почиње од турског освајања 1465. године. Тај део босанске територије отет од Херцег Шћепана, Турци су звали „Босанско Крајиште”, чији је главни град био Фоча. У 15. веку место се звало „Хоча”, па се јавља презиме „Хочанин”. Погодност је била у томе што је ту било седиште Херцеговачког санџака, између 1470—1572. године. Пописано је под Турцима 1477. године у Фочи: 277 породица, 33 самца и пет удовица. Само су три муслимана, од који две занатлије насељеници. У средњем веку зна се да су постојале две цркве у Фочи. Једна на месту потоње Цареве џамије, а друга на десној обали Ћеотине, у тзв. Каурском пољу. У Фочи је 1501. године изграђена Царева џамија, на темељима цркве из 13. века. Археолошка истраживања на том локалитету била су 2013. године.Црква или џамија („Вечерње новости“, 12. април 2013), Приступљено 29. април 2013.Стопирана истраживања — џамија на темељу цркве? (Танјуг, 11. април 2013) , Приступљено 9. јун 2013. Фоча у 17. веку постаје златарски (кујунџијски) центар - Хоча. Ту 1664. године радионицу држи златар Михајло. Познат је златар Јован Хочанин из Фоче, који ради у околини. Кочанско „ладно оружије” (ножеви сабље) које се могло квалитетом поредити са цариградским (а било је боље од сарајевског) продавано је по целој Турској царевини. Омање барке су се са фочанском извозном робом спуштале низ Дрину, до Саве. Трговачки пут је ишао поред воде, преко Чајнича до Пљевља. У 17. веку била је у Фочи једна Виша турска школа.„Београдске општинске новине”, Београд 1899. године У епској народној песми, узетој од Петра Мркајића, се „пева” да је аустријски цар - „ћесар” даровао неким мостарским јунацима браћи, Милошу - град Мостар, а Милинку - град Фочу.Сима Милутиновић: „Пјеванија црногорска и херцеговачка”, Пешта 1833. године

Васо Ђуковић је објавио 1897. године епархијском листу, народно предање „Св. Саво у Фочи”. Св. Сава је обучен у просјака стигао у Фочу, пошто га нико није приметио преспавао је ноћ у једној башти, под јабуком у фочанском „Горњем пољу”. Због лепог сна благословио је Фочу и њену природу. Та башта је била 1897. године посед једног бега, који је и сам приповедао то предање.„Босанско-херцеговачки источник”, Сарајево 1897. године

Хроника 19. века Фоча је од давнина део „старе” Херцеговине, па и 1840. године. Ту се налазио један од 17 кадилука тј. окружних судова. Зове се Фочански кадилук, са градом Фочом, у којој турски паша пребива.„Српски летопис”, Будим 1851. године Турски паша фочански звао се Алајбег Миљевина 1842. године.

У Фочи је парох био јеромонах Пахомије Докољац 1822. године. Постојала је 1847. године фочанска црква Св. Николе, у којој је тада чудом оздравио један болесник. Поп Ђорђе Продановић је био родом из Фоче, од оца Хаџи Јова. Школовао се у Дубровнику, где је научио сликати иконе, коричити књиге и друге уметничке вештине. Вратио се у Фочу и радио седам година као учитељ, и то у својој кући. Затим се оженио и запопио да буде фочански парох, негде око 1838. године. Када је умро 1864. године, његовог сина Вуколу је запопио 1866. године владика Прокопије Грк, да замени оца у парохији.

Вук Караџић је објавио у својој збирци српских народних песама, песму под називом: „Фоча и Фочанке”. У песми се описује лепота девојака Фочанки. У стиху, на речи Хасан-паше: „Фоча равна, не имаде града, ласно ће је ови поробити”. Капетан Јово Влаисављевић му на то одговара: „... У Фочи су до три града тврда, једно Дрина, друго Ћиотина, а трећи Црн врх планина”.Вук Ст. Караџић: „Српске народне пјесме”, трећи део, Беч 1846. године У Фочанском кадилуку је 1849. године било седам православних свештеника и само четири цркве, а у самој Фочи (махали српској) био је један од три „митрополије” или „двора” - у ствари куће за владику.„Србско-далматински алманах”, Карловац 1849. године У Фочи је „седео” један од три херцеговачке муфтије. То су били школовани људи у Цариграду, постављени над богомољама и школама своје области. Године 1847. за Фочу се каже у београдском научном часопису: "Фоча има 400 кућа, лежи на Дрини, и на обалама „Чаотине”,(Ћеотине) са малим делом на десној. Мало даље одавде на обронку леве обале Чаотине има неколико хришћанских кућа, које мухамеданци „пасјом махалом” зову".„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1847. године Насеље са истим називом помиње се у на Требевићу сарајевском. Херцеговачки владика Григорије изабран је 1855. године, и за кратко време унапредио је стање у епархији. У прилог тој тврдњи су његове заслуге за Фочу и Горажде. Он је добио 1856. године султанске фермане да гради православне цркве у тим местима. У Фочи иначе није под Турцима постојала никад никаква црква. У току лета 1856. године „ударио је цркви темељ”, али хтели су због тога фочански Турци да га убију, да није „утекао у Сарајево везиру”. „Те их везир ублажи, и прођу га се” и „црква веће до ћемера дувар докучује”.„Србски дневник”, Нови Сад 1856. године Купци једног српског календара били су 1860. године Фочаци, све трговци: Драго и Никола Глођаја (Глођајић!), Нико и Јово Јакшић, те Симо Аџивуковић. А у Трсту се бавио послом још један претплатник Херцеговац, Трифун Продановић из Фоче.„Србско-далматински алманах”, Карловац 1860. године Владика херцеговачки Григорије иначе Грк је 1856. године пренео своје седиште из Мостара у Фочу. Склонио се даље од присмотре мостарског Исак-паше. У Фочи је тада богати трговац Радован Глођаји, а свештеник - његов дужник, Тодор Соколовић, потомак племена старих Соколовића.„Србски дневник”, Нови Сад 1857. године 200x200piksel|десно|Панорама Фоче пред Други светски рат

Из речника турско-српског из 1855. године, објављеног у Србији, може се видети ко су били писмени фочански становници. Ту драгоцену књигу коју је ширио Драго Глођаић трговац, купили су многи богати Фочаци - укупно 27 примерака ћириличне књиге. То су свештеници, трговци и занатлије - У Фочи „у Херцеговини” претплатили су се тада: исти Драго (5 егземплара), затим поп Теодор Соколовић парох, поп Веселин Косорић парох, Димитрије Глођаић трговац, Симо Тошовић трговац „за брата Ристу”, Алексије Јовичић трговац, Гавро Тукфеџић трговац и „љубитељ књижества”, Глигор Тошовић „кујунџи-баша” (главни златар), Мићо Еремић кујунџија „за сина Јова”, Гавро Зечевић трговац, Јово Кочевић терзија, Алекса Нешовић туфекџија, Јован Поповић ковач, Маријан Ћебовић трговац, Јово Лаћимић терзија, Тимотије Соколовић „за сина Симу”, Петар Јоксовић „за сина Симу”, Петар калајџија „за сина Вуколу”, Ристо Николић терзија, Василије Зечевић терзија, Илија Симоновић терзија и Тодор Зечевић трговац из Горажда.Јеремија Караџић: „Турско-српски рјечник са разговорима”, Београд 1855. године