Санкт Петербург () је град у северозападној Русији који носи статус федералног града и административног центра Северозападног федералног округа.
После Москве, Санкт Петербург је други по броју становника, и други по важности економски, индустријски, научни и културни центар Русије. Такође, град је четврти по величини у Европи и најсевернији милионски град на свету. Од 1712. до 1918. године био је престоница Руског царства а до 2021. године административни центар Лењинградске области. Централни део града је од 1991. године под заштитом Унеска.
Налази се на ушћу реке Неве у Фински залив (Балтичко море), што га чини и важним транспортним и трговачким центром. Основао га је цар Петар Први 1703. године на мочварном земљишту у близини мора, како би осигурао руски приступ Балтику. Град је више од 200 година носио данашње име, од 1914. до 1924. године називао се Петроград (), а од 1924. до 1991. године Лењинград () у част Лењина, оснивача Совјетског Савеза. Локални надимак града је Питер (), по првобитној холандској верзији имена Санкт-Питербурх ().
Број становника у Санкт Петербургу према попису из 2021. износио је 5.601.911, док је у широј околини живело више од 6 милиона становника. Површина града је 1.439 km2.
Етимологија Често се погрешно мисли да је Петар Велики овај град назвао по себи. У ствари, град је име добио по Петровом свецу заштитнику Симону Петру. Тврђава је кратко носила холандско име -{Sankt-Pieterburch}-, које је брзо промењено у немачко -{Sankt-Petersburg}-. После избијања Првог светског рата, 18. августа 1914. име града је промењено у русификовано име Петроград (). После Лењинове смрти 1924, град је 26. јануара 1924. постао Лењинград (). Ову одлуку је донело руководство петроградске комунистичке партије, са образложењем да је одавде Лењин започео Октобарску револуцију.
Санкт Петербург је био симбол царистичке Русије. Као други град Русије по величини био је веома цењен. Промена имена у Лењинград је упечатљиво симболизовала промену социјалног и политичког система.
Име града ПериодСанкт Петербургод 16. маја 1703.до 19. јула 1914.Петроградод 19. јула 1914.до 26. јануара 1924.Лењинградод 26. јануара 1924.до 6. септембра 1991.Санкт Петербургод 6. септембра 1991.и дан данас
Значај мини|200п|Петропавловска тврђава са импозантном саборном црквом Светог Петра и Павла у средини|левоБио је престоница Русије у периоду више од две стотине година (1712–1728, 1732–1918). И сад се понекад назива Северна престоница ().
Географија мини|усправно|Канал Грибоједов, са црквом Христовог Воскресенија Санкт Петербург је најсевернији од великих градова света – налази се на 59°57′ СГШ, у северозападном делу Русије, на обалама делте реке Неве и многобројним острвима делте.
Град је поникао на бившем мочварном земљишту на ушћу Неве у Фински залив. Подручје града се простире на 606 -{km²}- (од 1999. градско подручје је проширено на 1.431 -{km²}- укључивањем предграђа у састав града, на пример Петерхофа и Пушкина), од чега је неких 10% под водом. У граду постоји 42 острва. Некад их је било више, али су неки од канала који су их раздвајали временом затрпани. Санк Петербург је саграђен на 2 до 4 метра надморске висине. Ушће Неве се налази приближно на нивоу мора, тако да су њене обале у почетку учвршћене гранитним стенама. Ове стене штите град од воде али и дају граду специфичан карактер. Александар Пушкин га је описао речима: „Град обучен у граниту“.
Због ниског положаја граду некада прети стање високих вода. Ниво мора уз суседно острво Кронштат служи као референтна тачка нивоа мора. Санкт Петербург је често у историји био поплављен (од оснивања до 2003. – 295 пута). Најкатастрофалније поплаве догодиле су се 1924. (200 до 500 мртвих) и 1924.
Санкт Петербург лежи на истој географској ширини као Осло, Стокхолм, јужна Аљаска и јужни шпиц Гренланда. Због свог географског положаја ноћи у време летње дугодневице нису сасвим мрачне (такозване „беле ноћи“).
Река Нева је са 74 километра тока прилично кратка, али и једна од водом најбогатијих река Европе. Широка је до 600 метара и има јаку матицу. Од 74 километра тока, 28 километара се налази унутар градског подручја Санкт Петербурга.
мини|200п|Река Нева. Поглед на Универзитетски кеј, Кунсткамеру и Петропавловску тврђаву.
До 19. века живи свет плитког Невског залива је био довољан да пречисти отпадне воде Санкт Петербурга. И данас отпадне воде индустријског града од скоро 4,6 милиона становника чине свега 2 процента укупних вода Неве. Средином 19. века појавиле су се прве епидемије болести које се преносе водом (колера и тифус). Само током епидемије тифуса 1908. умрло је око 9.000 људи. Променом одвода отпадних вода проблем је привремено решен 1910. Велико повећање броја становника 1950-их и 1960-их довело је до поновне ескалације проблема отпадних вода. Уз то, река Нева је доносила више загађења од индустрије која се развила на обалама језера Ладога, и од руских градова даље узводно. Тада је саграђено постројење за прераду отпадних вода, али и данас 25 до 30 посто градских отпадних вода директно доспева у воде и залив. У заливу живе углавном слатководне, и поједине рибе сланих вода. Биолошки систем Невског залива је веома осетљив на људске интервенције. Заједно са Москвом, Санкт Петербург важи за један од најзагађенијих градова Русије. По подацима организације Гринпис, око 200.000 становника живи у подручјима града у којим је нездраво становати.
Од 1978. совјетске власти су почеле изградњу Санктпетербуршке бране преко Невског залива, која би заштитила град од поплава. За разлику од већине поплава које су последица нараслог нивоа река, поплаве у Санкт Петербургу настају тако што западни ветрови са Финског залива заустављају уобичајен ток реке и у екстремним случајевима га преокрећу. Конструкција бране је крајем 80-их заустављена из еколошких разлога; брана је зауставила циркулацију приобалских вода и њихов квалитет је знатно опао. Појавили су се бојазни да би се цео залив могао претворити у мочвару. Брана би требало да буде довршена уз помоћ холандских стручњака и средстава Европске инвестиционе банке, али њен завршетак и даље блокирају контроверзе о потенцијалном утицају на екологију вода.
Клима Санкт Петербург има влажну континенталну климу са хладним летима (тип по Кепену: -{Dfb}-) захваљујући утицају циклона са Балтика који ублажавају климу. Лета су кратка, а зиме дуге и хладне.
Средња максимална дневна температура у јулу је 22 °C. Рекордно ниска температура од -35,9 °C забележена је 1883. Река Нева се обично леди у новембру или децембру, а лед се обично ломи у априлу. У периоду децембар-март у просеку је 123 дана са снежним покривачем. Клима у граду је нешто топлија него у предграђима. Временске прилике су веома променљиве у току целе године.Види: , 26063 Historical weather in Saint Petersburg.
Средња количина падавина у граду је у просеку 625 милиметара годишње, а највише падавина има у позно лето. Земљиште је готово увек влажно јер је испаравање мало у условима хладне климе. Просечна релативна влажност ваздуха је 78%, док је просечно 165 дана годишње облачно.
Историја града
Предисторија, оснивање и изградња града мини|200п|Коњанички споменик Петра Великог (Бронзани коњаник) на Тргу декабриста, рад Етјена Фалконеа. У позадини је Исакијевски сабор.
Оснивање града Санкт Петербурга везано је за политички мит о цару Петру Великом. По том миту, цар-визионар је на први поглед одлучио да мочварно земљиште на ушћу Неве претвори у своју будућу раскошну престоницу и руски „прозор на запад“. Уметнички најснажнија и најчешће помињана формулација овог мита је песма Бронзани јахач Александра Пушкина из 1834.
Ова популарна прича је занемаривала предисторију области под именом Ингемарланд. Ту су од 10. века живела угро-финска племена бавећи се пољопривредом. Почетком 14. века Шведска и Новгородска република су се надметале за контролу ове области. Шведска тврђава је уништена око 1301. После тога регија око ушћа Неве је остала као ничија земља у којој се нису смела подизати утврђења.
У наредним вековима у овој регији се трговало, нарочито у доба шведске доминације. Тврђава Ниеншанц је саграђена 1611. и око ње се развио град. Тврђава и град су се налазили на територији данашњег Санкт Петербурга, на северној обали Неве. Тврђаву и град су разориле руске царске трупе 1656. током Другог северног рата.
Историја Ниеншанца се окончала 1. маја 1703. у току Великог северног рата, када су град заузеле трупе Бориса Шереметјева. Швеђани су превентивно још раније делимично уништили овај град. Готово у исто време почиње историја Санкт Петербурга. Званично се сматра да је овај град основан 27. маја 1703. Тог дана је на острву у Неви положен камен темељац за Петропавловску тврђаву названу по свецу заштитнику Петра Великог.
Не постоје докази да је Петар у почетку овде намеравао изградити велику тврђаву, нити нови главни град. Петропавловска тврђава је требало да преузме улогу Ниеншанца и да стратешки осигура ушће Неве, овај пут за Русе. Река је овде често плавила обале, а земљиште није било погодно чак ни за пољопривреду. Ту су само у лето боравили ретки рибари. мини|200п|Исакијевски сабор, рад Огиста Монферана мини|200п|Казањска катедрала, рад Андреја Вороњихина
Петар Велики је касније одлучио да овде подигне град, и поред очигледно тешких услова за изградњу, из два разлога. Ту је било могуће изградити морску луку која би била повезана са системом руских река и језера. То је видљиво на градском грбу где је уз скиптар приказано море и сидро. Други разлог је близина западне Европе, јер је његова намера била да модернизује Русију по западном узору.
Рад на изградњи новог града уистину је започео 1706. када су регрутовани бројни кметови за грађевинске радове на ушћу Неве. Овај пројекат је остварен за пар година под ефикасним и суровим вођством Петра Великог. Док су ницали градски темељи, цар је забранио изградњу грађевина од камена у целој Русији, осим Санкт Петербурга – сваки расположиви камен требало је да буде употребљен за изградњу нове престонице. Бекство радника са овог тешког и опасног градилишта било је строго кажњавано.
Године 1706. принудно је одведено 30.000 руских кметова за потребе изградње града. Године 1707. било их је 40.000. Око половина њих је успела да побегне током пута на северозапад. Током изградње града умрле су десетине хиљада принудних радника и сељака-робова. Умирали су од маларије, скорбута, дизентерије или просто од глади и исцрпљености. Велики делови града су изграђени на масовним гробницама умрлих радника, тако да се причало да град почива на скелетима. Пре 1721. вођено је неколико борби у рату против Швдеске у близини новоосноване царске престонице. Град је постао сигурна територија тек после победе над Шведском 1709. у бици код Полтаве.
Пошто руско племство није било вољно да се пресели у Санкт Петербург, Петар Велики им је то наредио. Племићке породице су морале да се о свом трошку преселе у куће чија је величина и стил била унапред прописана. Године 1714. у граду је било око 50.000 насељених кућа, и он је био први град у Русији са ефикасно организованом полицијом и ватрогасном службом. Центар града је увече и ноћу био вештачки осветљен.
мини|лево|170п|Зграда руског Адмиралитета.
Санкт Петербург постаје престоница