Марина Ивановна Цветајева (; Москва, 8. октобар 1892 — Јелабуга, 31. август 1941) је била руска и совјетска лирска песникиња и писац. Бавила се темама женске сексуалности и емоција. У своме делу је комбиновала супротстављене школе акмеизма и симболизма. Студије је завршила на познатом француском универзитету Сорбона. Биографија
Детињство и младост thumb|200px|Марина Цветајева. 1911. год. Фотографија Максимилијана Волошина Марина Цветајева рођена је 26. септембра (8. октобра) 1892. године у Москви. Цветајева је славила свој рођендан 9. октобра, повезујући га са празником апостола Јована по православном календару, што је такође напоменула у неколико својих делаУ песми „Стихови о Москви“ (1916.) Цветајева два пута помиње везу између дана свог рођења и православног празника.Долженко А. Я. Особенности функционирования имен собственных-библеизмов в раннем творчестве М. Цветаевой // Молодёжь и образование XXI века: Материалы VIII Межвузовской научно-практической конференции молодых учёных и студентов (г. Ставрополь, 19 мая 2011 г.). — Ставрополь: СГПИ, 2011. — С. 358.Майя Михайловна Полехина, 2005., Магнитогорский гос. университет, "Путь комет--поэтов путь": Марина Цветаева, к постижению сущностного, Путь комет--поэтов путьРуска православна црква 26. септембра обележава дан сећања на светог Јована по Јулијанском календару. У 19. веку, разлика између јулијанског и грегоријанског календара била је 12 дана. У 20. и 21. веку је 13 дана.. Њен отац, Иван Владимирович Цветајев, био је професор на Московском универзитету, познати филолог и ликовни критичар, касније је постао директор музеја Румјанцев и оснивач Пушкиновог музеја ликовних уметности. Њена мајка, Марија Мејн (по пореклу - из русификоване пољско-немачке породице), била је пијанисткиња, ученица Николаја Рубинштајна. Марина је имала млађу сестру Анастасију, полубрата Андреја и сестру Валерију.
Цветајева је већ са шест година почела да пише стихове, и то не само на руском, већ и на француском и немачком језику. Огроман утицај на формирање њеног карактера имала је мајка која је сањала да своју ћерку види као музичарку. Од 1899. до 1902. године Цветајева је студирала у музичкој јавној школи В. Ј. Зограф-Плаксина у разреду клавира. Од оца је наследила љубав према древној митологији, која се касније одразила на њене песмеСаакянц А. А., Глава 1. 1. Юность поэта (начало)(1910—1915), Марина Цветаева: Жизнь и творчество, М., Эллис Лак, 1997., стр. 816., isbn 5-88889-033-2.
Од 1901. до 1902. године похађала је Четврту гимназију. У јесен 1902. године, њена мајка је оболела од туберкулозе због чега су она и њена породица отпутовали на Италијанску ривијеру, живећи у Нерви код Ђенове. Од 1903. до 1904. године била је у француском женском интернату Лаказ у Лозани, а од 1904. до 1905. године у женском интернату Бринкман у Фрајбургу.
Крајем лета 1905. Цветајеви су се вратили у Русију. Марина је заједно са мајком и сестром Анастасијом живела у Јалти, где се припремала за упис у гимназију. У лето 1906. И. В. Цветајев преселио их је у Тарусу, где је 5. јула преминула М. А. Цветајева.
У септембру 1906. године, Цветајева је уписала четврти разред женске гимназије под именом В. П. вон Дервиз, из кога је шест месеци касније протерана због слободоумног размишљања и дрскости. Није се задржала ни у Алферовој гимназији. У септембру 1908. године уписала је шести разред женске гимназије М. Т. Брјухоненко, а дипломирала је две године касније.
У лето 1909. године, Цветајева је отишла на своје прво самостално путовање у иностранство. У Паризу је уписала летњи универзитетски курс старофранцуске књижевности.
Почетак стваралаштва thumb|210px|Марина Цветајева са аутограмом. Фотографија из 1917. године. У јесен 1909. године, Цветајева је присуствовала предавањима и састанцима клубова у издавачкој кући Мусагет, московских симболиста, годину дана касније присуствовала је састанцима круга Млади Мусагет, што је увелике проширило круг њених књижевних познанстава.
У септембру - октобру 1910. године, Цветајева је на свој рачун у штампарији А. И. Мамонтова штампала прву збирку песама «Вечерњи албум», која је углавном обухватала њен школски рад. Збирка је посвећена успомени на Марију Башкирцеву која наглашава њен изглед дневника. Њен рад је привукао пажњу познатих песника: Валерија Брјусова, Максимилијана Волошина и Николаја Гумиљева. Током зиме 1910/1911. Цветајева је написала свој први критички чланак, «Чаролија у Брјусовим песмама ».
Крајем 1910. године, Цветајева се састала у Москви са песником и књижевним критичарем Максимилијаном Волошином. Следеће године она посећује чувену Волошинову „Кућу песника“ на КримуВолошин М. А., Письма, Давыдов З. Д., Купченко В. П., Директ-Медиа, 2012., стр. 2-5, isbn . На истом месту, у Коктебељу, маја 1911. године, Цветајева је упознала Сергеја Ефрона, а 29. јануара 1912. венчали су се у цркви Христовог рођења у Москви. У септембру исте године Марина и Сергеј су добили кћерку Аријадну. У наредним годинама, све до револуције, породица је више пута проводила лета на Криму код Волошинове даче. Касније, у изгнанству, Цветајева је изјавила да је то био најсрећнији период у њеном животу: «Коктебељ 1911. година — је најсрећнија година мог живота, ниједан руски сјај не може засенити тај сјај“, „Коктебељ и чешка села су места моје душе ».
У фебруару 1912. године објављена је друга збирка Цветајева, "Чаробна лампа". У марту 1913. године објављена је трећа - „Из две књиге“.
Октобра 1914. године, Цветајева је упознала песникињу и преводитељку Софију Парнок. Њихова романтична веза трајала је до 1916. године.Диана Левис Бургин, 1999., isbn , Инапресс, София Парнок: жизнь и творчество русской Сафо. Цветајева је посветила Парноковој циклус песама «Девојка». Цветајева и Парнокова раскинуле су 1916. године, а Марина се вратила супругу Сергеју Ефрону. Описала је односе са Парноковом као "прву катастрофу у њеном животу".
У лето 1916. године Цветајева је стигла у град Александров, где је живела њена сестра Анастасија Цветајева са супругом Маурицијом Минцом и сином Андрејем. Стваралаштво Цветајеве у Александрову („Ахматова“, „Стихови о Москви“ и друго), познато је као „Александрово лето Марине Цветајеве“.
Грађански рат (1917—1922) Цветајева је 1917. године родила ћерку Ирину, која је након 3 године умрла у склоништу у Кунцеву од глади. Године грађанског рата су биле за Цветајеву веома тешке. Од 1918. године, Сергеј Ефрон служио је у редовима Добровољачке војске на југу Русије. Цветајева је живела у Москви, у Борисоглебској улици, од новембра 1918. службовала је у одељењу за информације Комесаријата за националности (Наркомнатс), априла 1919. - у Централном одбору за бригу о затвореницима и избеглицама (Центерпленбеж), новембра 1920. - у позоришном одељењу Народног комесаријата за образовање. Током ових година написала је низ песама «Стан лабуда», прожет симпатијом према белом покрету. У годинама 1918-1920. Цветајева пише романтичне представе, поеме «Јегорушка», «Цар -девојка», «На црвеном коњу».
Од јануара 1921. године, Цветајева је редовно похађала књижевне вечери Сверуске уније песника и састанке Никитинског суботњика и читала своја нова дела. У марту 1921. године, Цветајева је започела дуго пријатељство са принцом Сергејем Волконским. Ефрон је тада већ био у Прагу, где је студирао на Карловом универзитету. Тамо га је срео И. Еренбург, који је био на пословном путовању у иностранству, и пренео му писмо од Цветајеве. У јулу је Цветајева, такође преко Еренбурга, примила прво писмо након 3 и по године од свог супруга. Крајем године почела је да се припрема за одлазак из Русије: преписивала је рукописе, стављала у ред архиву, делила и продавала ствари.
Почетком 1922. у Москви је објављена збирка «Врста», топло прихваћена од стране читалаца и критичара, а у Берлину је објављена збирка «Одвајање» са потпуном верзијом песме «На црвеном коњу».
Емиграција (1922—1939) Цветајева је 11. маја 1922. година са ћерком напустила Москву и отпутовала за Ригу, одакле су возом отпутовале за Берлин. Након краћег боравка у Берлину, живела је на периферији Прага три године. У Чешкој је написала познате поеме «Песма гори» и «Песма о крају», посвећене љубавнику Константину Родзевичу. У 1925. години, након рођења сина Георгија, породица се преселила у Париз. Тамо је на Цветајеву увелико утицала атмосфера која се развијала око ње због активности њеног супруга. Ефрон је оптужен да га је врбовао НКВД и учествовао у завери против Љова Седова, сина Троцког.
У мају 1926. године, на иницијативу Бориса Пастернака Цветајева је почела преписку са аустријским песником Рајнером Маријом Рилкеом, који је у том периоду живео у Швајцарској. Та се преписка завршава крајем исте године смрћу Рилкеа. У овом периоду, Цветајева је учествовала у објављивању часописа "Врста" (Париз, 1926-1928) у коме су објављене неке од њених композиција («Песма гори», драма «Тезеј», поеме «С мора» и «Нова година» у знак сећања на Рилкеа).
Током времена проведеног у егзилу, преписка Цветајеве са Борисом Пастернаком није престајала.
Већина Цветајевих дела насталих у егзилу остало је необјављено. У 1928. години у Паризу је објављена последња животна збирка песникиње — «После Русије», која је обухватала песме из периода 1922-1925. године. Касније Цветајева о томе пише овако: « Мој неуспех у емиграцији је што нисам емигрант у души, то јест по ваздуху и домету сам— тамо, туда, отуда…»
У 1930. години написала је циклус песама «Мајаковском» (до смрти Владимира Мајаковског), чије је самоубиство веома погодило Цветајеву.
За разлику од песама које нису примиле признање у иностраном окружењу, њена проза је уживала у успеху, који је заузимао главно место у њеном делу 1930-их („Емиграција ме чини прозним писцем ...“). У то време објављени су «Мој Пушкин» (1937), «Мајка и музика» (1935), «Дом у Старого Пимена» (1934), «Прича о Соњечки» (1938), мемоари о Максимилијану Волошину («Живи о живом», 1933), Михаилу Кузмину, Андрее Белом («Дух који плени», 1934) и др.
Од 1930-их, Цветајева и њена породица живели су готово у сиромаштву. Финансијски јој је мало помагала Салома Андроникова.
Цветајева је изјавила: "Нико не може замислити сиромаштво у којем живимо. Мој једини приход је од онога што пишем. Мој муж је болестан и не може да ради. Моја ћерка грош зарађује везењем. Имам сина, он има осам година. Нас четворо живимо од овог новца. Другим речима, полако умиремо од глади."
Живећи у Паризу, Цветајева је осећала акутну носталгију за Русијом, што се одразило у њеним песмама.
Аријадна је 15. марта 1937. године отпутовала у Москву. Она се прва из породице вратила у своју домовину.Письмо М. И. Цветаевой к А. А. Тесковой от 2 мая 1937 г. (Цветаева М. И. Письма к Анне Тесковой. — Болшево, 2008. С. 272).. Ефрон је 10. октобра исте године, побегао из Француске, умешан у политички атентат.(в письме М. И. Цветаевой к Е. Я. Эфрон от 5 октября 1940: «10-го… — трехлетие отъезда» (Цветаева М. И. Собрание сочинений: В 7 т. / Сост., подгот. текста и коммент. А. А. Саакянц и Л. А. Мнухина. Т. 6. М., 1995. С. 100)..
Повратак у СССР (1939—1941) thumb|Кућа у Бољшеву, где је 19. јуна 1939. године живела Марина Цветајева Цветајева се 1939. године вратила у СССР након што су њен супруг и ћерка живели на дачи НКВД-а у Бољшеву (сада Меморијална кућа-музеј М. И. Цветајева у Бољшеву), били су комшије са брачним паром Клепинин. Дана 27. августа ухапшена је ћерка Аријадна, 10. октобра – Ефрон који је 16. октобра 1941. године стрељан у Лубјанки. Аријадна је, након петнаест година затвора и прогонства, рехабилитована 1955. године. У овом периоду, Цветајева практично није писала стихове, зарађивала је мало новца превођењем.