Иван Христофорович Баграмјан, рођен као Ованес Баграмјан (2. децембар [по старом календару 20. новембар] 1897 — 21. септембар 1982), био је совјетски војсковођа јерменског порекла који је носио чин маршала Совјетског Савеза. Као командант Првог балтичког фронта, имао је значајну улогу у совјетским операцијама којима су немачке снаге потиснуте из Белорусије и балтичких земаља током Другог светског рата.
Баграмјан је био други војни официр несловенског порекла, после Летонца Макса Рејтера, који је постао командант фронта. Био је један од неколицине високих јерменских официра који су током рата служили у Совјетској армији. Захваљујући искуству стеченом као начелник штаба у планирању војних операција, истакао се као способан командант већ у раним фазама совјетских противофанзива против нацистичке Немачке. Прву самосталну команду над једном војном јединицом добио је 1942. године, а у новембру 1943. поверена му је његова најзначајнија дужност — команда над Првим балтичким фронтом.
Није се одмах по учвршћивању совјетске власти након Октобарске револуције учланио у Комунистичку партију Совјетског Савеза, већ је њен члан постао тек 1941. године, што је било неуобичајено за совјетског високог војног официра. После рата био је посланик Врховног совјета Летонске Совјетске Социјалистичке Републике и Врховног совјета Јерменске Совјетске Социјалистичке Републике, а редовно је учествовао и на конгресима Комунистичке партије. Године 1952. постао је кандидат за члана Централног комитета КПСС, док је 1961. изабран за његовог пуноправног члана. Због свог доприноса током рата био је широко сматран националним херојем у Совјетском Савезу, а такав углед и данас ужива међу Јерменима и Русима."Milestones." Time. 4 October 1982. Retrieved 2 May 2007.
Рано детињство Иван Христофорович Баграмјан рођен је 2. децембра (по старом календару 20. новембра) 1897. године у Јелизаветпољу, граду који је тада припадао Руској Империји, а данас се налази на територији Азербејџана.Баграмян. Great Soviet Encyclopedia Његови родитељи, Маријам и Хачатур Баграмјан, били су Јермени пореклом из села Чардахлу. Његов деда по оцу потицао је из села Коти.. Yerevan, Amaras. Док је отац свакодневно радио на локалној железничкој станици, мајка је код куће бринула о њихово седморо деце. Пошто нису могли да приуште школовање у локалној гимназији, родитељи су га уписали у недавно отворену гимназију.
По завршетку школовања 1912. године, Баграмјан, кога су сви од миља звали Вања, кренуо је стопама оца и браће и посветио се железничкој струци, уписавши трогодишњи железничко-технички институт у Тбилису. Школовање је завршио са одличним успехом и очекивало се да ће за неколико година постати железнички инжењер, али су догађаји током Првог светског рата из корена променили ток његовог живота. Khaleian, Ye. M. s.v. Armenian Soviet Encyclopedia. vol. 2, 1976,
Први светски рат Баграмјан је већ у првим месецима Првог светског рата био добро упознат са војном ситуацијом на Кавкаском фронту. Током зиме 1914/15. године, Царска руска војска успела је да заустави и одбије османску офанзиву усмерену ка заузимању Сарикамиша. Истовремено је у руској штампи читао потресне извештаје о судбини својих сународника с друге стране границе: влада коју је предводио Комитет јединства и напретка започела је кампању која је довела до геноцида над Јерменима у Османском царству. Желео је да се прикључи војсци, али, пошто је имао тек седамнаест година и радио као железнички механичар, није подлегао војној обавези. То га ипак није поколебало, јер је касније изјавио: „Моје место је на фронту.“
Прилика му се указала 16. септембра 1915. године, када је примљен као добровољац у руску војску. Распоређен је у 116. резервни батаљон и упућен у Ахалцихе на основну војну обуку. По завршетку обуке у децембру, придружио се 2. кавкаском граничном пуку Руске кавкаске армије, који је упућен у Персију са задатком да потисне Османлије. Баграмјан је учествовао у борбама код Асадабада, Хамадана и Керманшаха, где су руске победе приморале османске снаге на повлачење према Анадолији.
Упознавши се са његовим заслугама у јединици, начелник штаба пука генерал Павел Мелик-Шахназаријан саветовао је Баграмјану да се врати у Тифлис и упише Војну школу за прапоршчике. Међутим, услов за пријем био је завршена гимназија. То га није обесхрабрило, па се, након припрема у Армавиру, успешно припремио за испите, положио их и 13. фебруара 1917. године започео школовање. Академију је завршио у јуну 1917. године и распоређен је у 3. пешадијски пук, стациониран у близини језера Урмија. Међутим, након свргавања Руске привремене владе током Октобарске револуције 1917. године, његова јединица је демобилисана.
Након стварања Прве Републике Јерменије 1918. године, Баграмјан је ступио у новоформирани 3. пук. Од 1. априла 1918. године, након што је Османско царство са Руском Совјетском Федеративном Социјалистичком Републиком потписало Брест-литовски мир (3. марта 1918), налазио се у саставу 1. коњичког пука, који је учествовао у борбама код Караургана, Сарикамиша и Карса против јединица Османске Треће армије које су напредовале. Посебно се истакао учешћем у бици код Сардарапата у мају 1918. године, у којој је јерменска војска извојевала важну победу над османским снагама. У саставу тог пука остао је до маја 1920. године.
Међуратни период Три године након што су бољшевици у октобру 1917. године збацили Привремену владу, Црвена армија је извршила инвазију на јужнокавкаске републике Азербејџан, Грузију и Јерменију. Незадовољан друштвеним и политичким приликама у земљи, Баграмјан је у мају 1920. године учествовао у неуспелом Мајском устанку против јерменске владе коју је предводила странка Дашнакцутјун. Касније исте године ступио је у Црвену армију. Победа.py Generals of Victory – Marshal Bagramyan . Accessed 8 April 2007. Био је ухапшен и неколико месеци упућен на рад у пољима, али му је са почетком турске инвазије на Јерменију омогућен повратак у војну службу. До децембра 1920. године Јерменија је постала совјетска република, након чега је њена национална војска расформирана. Баграмјан је, међутим, одлучио да ступи у 11. совјетску армију, где је постављен за команданта коњичког пука.
Како су се прилике у Јерменији постепено стабилизовале под совјетском влашћу, Баграмјан је покушао да пронађе Тамару Амајаковну, жену коју је упознао неколико година раније. Тамара је у то време живела са породицом у Нахичевану. Била је удата за јерменског официра који је погинуо током турске инвазије, оставивши је са њиховим једногодишњим сином Мовсесом. Баграмјан ју је посетио, а њих двоје су одлучили да се венчају крајем 1922. године. Поред сина Мовсеса, који је касније постао сликар, добили су и ћерку Маргарит, која је касније постала лекар. Тамара је остала уз Баграмјана све до своје смрти 1973. године.
Године 1923. Баграмјан је постављен за команданта Александропољског коњичког пука, и на тој дужности остао до 1931. године. Две године касније завршио је Лењинградску коњичку школу, а 1934. године Војну академију „Фрунзе“. У својим мемоарима, украјински војни командант Петро Григоренко, који је заједно са Баграмјаном похађао Академију, навео је да је Баграмјан био удаљен са академије након што су његови претпостављени сазнали да је више од једне деценије тајно био члан забрањене јерменске националистичке странке Дашнакцутјун. Док је очекивао хапшење, Григоренко је описао Баграмјана као „дубоко потиштеног“, који је говорио да само жели да га што пре ухапсе како би се све завршило. Григоренко му је саветовао да уложи жалбу на налог за хапшење, што је Баграмјан невољно и учинио. Захваљујући помоћи јерменског члана Политбироа Анастаса Микојана, налог за хапшење је на крају повучен.
Од 1934. до 1936. године Баграмјан је обављао дужност начелника штаба 5. коњичке дивизије, а од 1938. године радио је као виши инструктор и предавач на Војној академији Генералштаба Совјетског Савеза, у време када је Стаљин спроводио чистке међу највишим совјетским официрским кадром. Док су његове колеге са академије, Андреј Јерјоменко и Георгиј Жуков, напредовали у војној служби, Баграмјанова каријера је остала успорена.
Када је генерал Жуков 1940. године постављен за команданта Кијевског војног округа у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици, Баграмјан му је упутио писмо са молбом да служи под његовом командом. Жуков је прихватио његов захтев и у децембру га замолио да помогне у изради рада који је требало представити командантима совјетских војних округа. Баграмјанов рад под насловом Извођење савремене нападне операције оставио је снажан утисак на Жукова, који га је убрзо поставио за начелника оперативног одељења 12. совјетске армије са седиштем у Украјини. Међутим, након само три месеца, Баграмјан, тада у чину пуковника, постављен је за заменика начелника штаба Југозападног фронта са седиштем у Кијеву.Баграмян Иван Христофорович. Ministry of Defence (Russia).
Други светски рат
Украјина У јуну 1941. године нацистичка Немачка извршила је инвазију на Совјетски Савез. За разлику од многих граничних јединица које су биле затечене немачким нападом, Баграмјан и његов командант генерал Михаил Кирпонос сматрали су да је немачка инвазија неизбежна. Међутим, Кирпонос није прихватио Баграмјаново уверење да ће немачка офанзива бити изведена применом тактике муњевитог рата (нем. Blitzkrieg), каква је примењена током похода у Пољској 1939. године и западној Европи 1940. године.
Од зиме 1939/40. године Баграмјан је радио на изради оперативног плана који је требало да одговори на могуће претње из правца западне Украјине. План је, после бројних измена, одобрен 10. маја 1940. године.
Ујутро 22. јуна добио је задатак да надгледа пребацивање војног конвоја ка Тернопољу. Док се његова колона кретала поред совјетских аеродрома у близини града Брода, немачки ваздушни напади погодили су авионе који су се налазили на земљи. Неколико сати касније стигли су у Тернопољ, након што су их немачки авиони два пута напали из ниског лета. Три дана након почетка инвазије започето је спровођење планова за совјетску противофанзиву, али је међу трупама завладао хаос и напад је пропао. Баграмјан је учествовао у великим тенковским биткама у западној Украјини и у одбрамбеној операцији код Кијева 1941. године, током које је Кирпонос погинуо, а цео фронт био опкољен и заробљен од стране Немаца. Баграмјан је био један од малобројних виших официра који су успели да се извуку из опкољеног фронта. Bagramyan, Ivan K. [Thus We Went to Victory]. Moscow: Voenizdat.
Након тога постављен је за начелника штаба маршала Семјона Тимошенка, а заједно са будућим совјетским лидером Никитом Хрушчовом, који је тада био политички комесар, учествовао је у координацији борби око Ростова. Хрушчов је у својим мемоарима описао Баграмјана као „веома прецизног човека који је о свему извештавао онако како је заиста било — колико смо имали војника, где су били распоређени и каква је била општа ситуација“.
Хрушчов је касније описао и догађај када је маршал Семјон Будјони, послат из Москве од стране начелника оперативног одељења као представник Ставке, стигао у Кијев како би председавао војним судом пред којим је Баграмјан требало да одговара за своје поступке. Баграмјан је оштро протестовао, наводећи да би, уколико се доводи у питање његова способност, уместо тога требало да му се повери команда над неком борбеном јединицом. На његово изненађење, Будјони је покушао да га убеди да прихвати сопствену смртну пресуду. Хрушчов је навео да је та расправа започела произвољно и да се одиграла после „обилне гозбе са коњаком“, додајући да „у то време такве разговоре нисмо схватали озбиљно“. Према његовим речима, совјетско војно руководство је у то време било изузетно сумњичаво према сопственим официрима, верујући да се „непријатељи народа“ налазе свуда, а посебно у Црвеној армији.