Руска православна загранична црква (РПЗЦ; ), позната и као Руска инострана црква (), Руска православна црква изван Русије () и Руска православна црква у иностранству (; ), јесте самоуправна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве од 17. маја 2007. године.
РПЗЦ је настала 1920. као обједињење клирика и мирјана Руске православне цркве, који су се нашли у емиграцији послије револуције 1917. и пораза Бијелог покрета у грађанском рату у Русији. Од свог појављивања претендовала је на обједињење под својим управом све руске православне емиграције, међутим већ 1926—1927. од РПЗЦ су се одвојили клирици и мирјани, превођени митрополитом Евлогијем, што ће касније постати познато као Архиепископија западноевропских парохија руске традиције, и Митрополије сјеверноамеричке, која ће 1970. постати Православна црква у Америци. Покушаји руководства РПЗЦ да обједине руску емиграцију, изузев краткотрајног боравка Митрополије сјеверноамеричке 1935—1946, нису били успјешни. Напротив, четрдесетих година прошлог вијека значајан дио парохија РПЗЦ прелази у Московску патријаршију. РПЗЦ је увијек тежила очувању традиције православног благочестија, које датира још из дореволуционарне Русије, активно се бавила издавачком и просвјетном дјелатношћу. У послијератним годинама, у РПЗЦ је почела да се развија и мисионарска служба међу домаћим становништвом земаља у којима су постојале парохије РПЗЦ. РПЗЦ су совјетске власт и званична пропаганда сматрале контрареволуционарном, антисовјетском монархистичком „емигрантском религиозно-политичком групом”; у совјетској литератури и литератури Московске патријаршије, која је РПЗЦ сматрала расколничком, до почетка 2000-их се обично називала по мјесту одржавања Првог свезаграничног сабора „карловачким расколом”, а вјерници РПЗЦ „карловчанима”.
Од средине 1920-их РПЗЦ се сматрала слободним дијелом помјесне Руске цркве. Дефакто, никада није била административно потчињена Московској патријаршији — због отежаних односа са њеном, као и због нарушавања дјелатности руководства Патријаршијске цркве у првој половини 1920-их, а од 1927. напушта административну потчињеност „московској црквеној власти”, проглашавајући Московску патријаршију неслободном у својим одлукама. РПЗЦ је имала бескомпромисан став према совјетском режиму и идеологији комунизма, што је довело до осуде и њих и Московске патријаршије, која је кренула путем лојалности властима. Од касније 1960-их до средине 2000-их, била је у евхаристијском општењу са бројим старокалендарским јурисдикцијама. Одбацивањем могућности дијалога са Московском патријаршијом који се појавио због слабљења контроле над религиозним животом у Совјетском Савезу, руководство РПЗЦ је 1990. започело контроверзну политику отварања сопствених парохија у Совјетском Савезу, а затим и на постсовјетском простору. Канонизација „новомученика руских”, укључујући и царску породицу (што је и сама РПЗЦ урадила 1981.), усвајање докумената који регулишу, између осталог, односе са државом и са инослављем на Архијерејском сабору Московске патријаршије 2000, као и разочарење у дјеловање „руских” парохија РПЗЦ поставило је основу за дијалог са Московском патријаршијом, који је започет 2004, а завршен 17. маја 2007. потписивање Акта о канонском општењу, према којем РПЗЦ постаје „неотуђиви самоуправни дио Помјесне Руске Православне Цркве”.
Историја
1920-е године Грађански рат, који је почео 1917. у Русији, подијелио је земљу линијама фронта, изазвао прекид веза између патријарха Тихона и епархија на територијама које су била под контролом бијелих снага. Таква ситуација је стварала доста проблема на терену, јер се стално повећавао број питања везаних за црквени живот и која су захтијевала санкцију виших црквених власти. У мају 1919. у Ставропољу — на територији под контролом Бијелог покрета — образована је Привремена више црквена управа на Југоистоку Русије (ПВЦУ ЈИР; ). Оснивање ПВЦУ је озакоњено објављивањем „Указа Патријарха Тихона, Светог синода и Вишег црквеног савјета” бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Иако се веза са патријархом Тихоном губила, емигранти, по правилу, нису допуштали ни помисао на прелазак у друге помјесне цркве — њихов црквени живот изгледао је превише несхватљив и туђ. Поред оснивања парохија за емигранте, требало је ријешити и питања унапрјеђења богослужења, развијања издавачке дјелатности, стварања братстава и сестринства, проповједи, за шта су била потребна значајна материјална средства, чије је тражење могла да врши једна црквена организација. Политичке странке које су се појавиле у емиграцији нису могле да претендују на улогу ујединитеља — биле су мале, сиромашне и расцјепкане. Изгнаницима су били потребни свештеници не само као извршиоци светих тајни и чувари руских традиција, већ као и родољубиве вође. Ни грчко, ни бугарско, ни српско духовништво није могло да предузме идејно вођство у руској емиграцији, није могла одговарајуће да разумије њене тежње.
Још на Криму, ПВЦУ ЈИР је почео да преузима на себе рјешавање проблема везаних за спољну дјелатност Руске цркве, због немогућности московских црквених власти да контактирају своје иностране мисије и парохије, помјесне цркве и инославни свијет. ПВЦУ ЈИР је установио 14. октобра 1920. све „руске цркве преко границе” Виша црквена управа сматра потчињене себи — док се не успостави комуникација са патријархом московским и све Руси. До средине новембра 1922, преко 120 бродова руске и иностране флоте, преплављени избјеглицама са Крима, укључујући око 150 хиљада људи, стигло је у Константинопољ који је био под окупацијом трупа Антанте. Прво загранично засједање ПВЦУ ЈИР одржано је 19. новембра исте године на пароброду „Велики кнез Александар Михаилович”, којем су присуствовали митрополит Антоније (Храповицки), митрополит Платон (Рождественски), архиепископ Теофан (Бистров) и епископ Венијамин (Федченков). У децембру исте године ПВЦУ ЈИР је преображена у Виши руску цркву заграничну управу (ВРЦЗП; ), која је обухватала не епископе-емигранте, него и оне дијелове Руске цркве, који су били изван бивше Руске републике: бројне парохије у западној Европи, на Балкану, у Палестини, сјеверној Африци, Кини, Јапану и Јужној Америци. На правима епархије била је Управа војног и поморског духовништва. Истовремено, епархије које су завршиле на територији међуратне Пољске, Прибалтика и Финске, нису били укључене у РПЗЦ.
Положај руских избјеглица у Константинопољу био је веома тежак и политички опасан (због блиских односа кемалиста и бољшевика), што је подстакло руске избјеглице да се преселе у друге земље, нарочито на Балкан, углавном у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, гдје је постојао њима наклоњен стабилан антисовјетски монархистички режим. ВРЦЗП је одлучио да се пресели у Сремске Карловце, гдје је патријарх српски Димитрије дао патријаршијску резиденцију (бивше Карловачке патријаршије) на располагање руским архијерејима. Архијерејски сабор Српске православне цркве је 31. августа 1921. додијелио је ВРЦЗП право јурисдикције над руским духовништвом, које није било у служби Српске цркве. У Сремским Карловцима је од 21. новембра до 3. децембра 1921. одржан Свезагранични руски црквени сабор, касније преименован у Сабор. На Сабору су усвојени „Обраћање војницима руске војске”, „Посланица дјеци Руске православне цркве, која живе у расијању и изгнанству”, као и „Посланица Ђеновљанској конференцији” с позивом да не допусти присуство представницима совјетским државе овој конференцији. Одређено број саопштења Сабора био је чисто политичке природе, а посебно позив на враћање „законитог православног цара из дома Романових” на руски пријесто и непосредан позив свјетским силама да пруже помоћ у оружаном збацивању режима у Руској СФСР. Сабор је образовао Вишу руску заграничну цркву управу (ВРЗЦУ; ), који су чинили Архијерејски синод и Виши црквени савјет под предсједавањем митрополита Антонија, који је добио титулу замјеника патријарха. У Москви је 5. маја 1922, у заједничком присуству Светог синода и Више црквеног савјета, под предсједавањем патријарха Тихона, донијета одлука којом се признаје да је „Карловачки сабор заграничног руског духовништва и мирјана без канонског значаја и његове посланице о обнови династије Романових и обраћање Ђеновљанској конференцији не изражавају званични глас Руске православне цркве”. Виша загранична црквена управа је укинута јер се „увукла у област политичког иступања, — а с друге стране, заграничне руске парохије већ су повјерене на старање Преосвјештеном митрополиту Евлогију који живи у Њемачкој”. Архијерејски сабор у Сремским Карловцима је 2. септембра 1922. формално испунио вољу патријарха Тихона распуштањем ВРЦУ, али је под претпоставком да је указ патријарха издат под притиском совјетских власти, основан „ради очувања правопрејемства Више црквене власти” Привремени загранични Архијерејски синод од пет људи „уз обавезно учешће митрополита Евлогија”. Предвиђено је редовно сазивање архијерејских сабора. Митрополит Евлогије је одбио да преузме власт у Заграничној цркви и изјавио да она припада архијерејским саборима, а у паузи између њих Архијерејском синоду.
мини|десно|Руска црква у Београду (изграђена 1924).
Послије 1923. дошло је до погоршања односи између Архијерејског сабора РПЗЦ и митрополита Евлогија, који је све мање гледао на Архијерејски синод и убрзо престао помињати митрополита Антонија на богослужењима. Митрополит Евлогије је пристао да Архијерејском синоду призна само морални ауторитет, тражећи самодовољност за себе и своју епархију, док је Архијерејски синод инсистирао на централизацији црквене управе, видјећи свој циљ у очувању јединства Руске цркве у емиграцији. Сукоб је био подстакнут разликама у политичким ставовима између пратње митрополита Антонија и митрополита Евлогија. Митрополита Евлогија је 29. јуна 1926. пркосно напустио Архијерејски сабор у Сремским Карловцима. У одсуству митрополита Евлогија, Сабор је одлучио да одвоји самосталну Берлинску епархију и уклони парохије у Јужној Америци из њене потчињености. Врхунац подјеле била је забрана свештенослужења митрополиту Евлогију у рјешењу Архијерејског синода од 26. јануара 1927. године. Реагујући на ову одлуку, митрополит Платон ( Рождественски) и четири од пет викарних архијереја Сјеверноамеричке епархије, који су такође тежили самосталном егзистенцији, обратили су се 31. јануара 1927. америчкој пастви, са изјавном и неканоничности Архијерејског синода РПЗЦ. Епископа санфрациског Аполинарија (Кошевој), који се изјаснио о подршци Синоду РПЗЦ, размјешио је митрополит Платон 1. фебруара исте године. Архијерејски синод РПЗЦ је 31. марта исте године ово разрјешење прогласио неканонским и повјерио епископу Аполинарију привремену управу над новоствореном Сјевероамеричком епархијом РПЗЦ. Око 200 парохија прешле је у јурисдикцију митрополита Платона (Рождественског), док је око 60 остало у РПЗЦ.
мини|десно|Руска емиграција у Београду. Васкрс 1927. године. У првом реду сједе: Сергеј Палеолог, Петар Врангел, митрополит Антоније (Храповицки), архиепископ Анастасије (Грибановски), Олга Врангел, протојереј Петар Беловидов, Н. А. Терешенко.
Архијерејски сабор РПЗЦ је 5. септембра 1927, након што је саслушао замјеника патријаршијског мјестољубитеља митрополита Сергија и Привременог патријаршијског Светог синода од 16/29. јула 1927. („Декларација митрополита Сергија”), одлучио да „прекине односе са Московском црквеном власти због немогућности нормалних односа са њом и због њеног поробљавања од безбожне совјетске власти, лишавајући је слободе у њеној вољи и канонском управљању Црквом”. Исти Сабор је потврдио законитост забране митрополиту Евлогију и одлучио да обнови општење са пољским јерарсима, не признајући притом аутокефалност Пољске цркве, коју је Цариградска патријаршија издала 1924. без сагласности Московске патријаршије.