Зеница () је град, административно и економско средиште Зеничко-добојског кантона и истоимене јединице локалне самоуправе у Федерацији БиХ (Босна и Херцеговина). Налази се у долини ријеке Босне, око 70 километара сјеверозападно од Сарајева. Град је познат по жељезари и другој тешкој индустрији, али и као значајан универзитетски центар. Према коначним подацима пописа становништва у БиХ 2013, Зеница броји 70.553 становника.
Град Зеница је географски смјештен у срцу Босне. Површина насељеног мјеста је 43,01 км2. Рељеф је долинско-котлински, а надморска висина 310—350 метара. Кроз сам град протичу ријеке Босна, Лашва, Бабина и Кочева. Преовладава умјереноконтинентална клима. Град има 13 насеља.
Урбани дио данашњег града настао је у више фаза, укључујући неолитску, илирску, римски муниципијум Бистуа Нова (2—4. вијек; старо име града) са ранохришћанском двоструком базиликом. Пронађени су трагови античког насеља, а заступљена је била и вила рустика, терма, храм и др. Ново, садашње име града први пут се помиње 1415. године. У Зеници је откопана црква из средњег вијека и фрањевачки самостан Св. Марије. Вријеме самосталности средњовјековне Босне непосредно је везано за Зеницу (Градешина плоча и акт абдикације; Кулиново вријеме; Врандук, сједиште босанских краљева; Јањићи и хиже дида босанских крстјанабогумила; стећци итд.). За вријеме османске владавине (1463—1878), Зеница је постала муслиманска касаба; на самом крају 17. вијека, Зеница је имала 2.000 становника, углавном муслимана; православци и католици се помињу поново од краја 18, а Јевреји у 19. вијеку. Зеница је у највећој мјери изграђена у аустроугарском и југословенском периоду. Број становника се повећавао нагло у 20. вијеку, а од рата до 2013. град је изгубио четвртину популације. Општина Зеница је 2014. године постала Град Зеница.
Град има девет националних споменика. Једно од обиљежја Зенице је фудбалски клуб Челик, као и једна од највиших зграда на Балкану — Ламела. Неки најпознатији Зеничани су Семир Османагић, Анабела Басало, Данис Тановић, Тарик Филиповић, Амар Јашарспахић Гиле, Нихад Фетић Хакала, Младен Крстајић, Дејан Ловрен, Мервана Југић-Салкић и Амел Тука.
Етимологија мини|лево|106п|Портрет Катарине О имену постоји неколико теорија.
Предаја и легенда Према предаји град је име добио по зјеници ока.
Легенда о имену у вези је с најтужнијим временима средњовјековне босанске државе и хрватског народа на Балкану; пад Босне под Османлије 1463. године. У народу католичких Хрвата остала је легенда да је Зеница добила име по ријечима краљице Катарине Косаче Котроманић, која је одлазећи с Бобовца изговорила сљедеће: „Оста моја з(ј)еница!”
Због положаја у средишту Зеничког поља, град заиста асоцира на зјеницу ока.
Такође се име града може извести из ријечи зенит, јер је град у центру (’зениту’) Босне и Херцеговине односно Босне.
Географија Зеница је смјештена у срцу Босне, и то у централном дијелу тока ријеке Босне, по којој земља БиХ носи име. Координате града су 44° 12′ 14″ СГШ и 17° 54′ 28″ ИГД. Налази се просјечно на 310—350 метара изнад нивоа мора.
Површина Зенице је 43,01 км2 (површина Града је 558,5 км2).
Положај мини|350п|Географски положај Града Зенице
Рељеф и пространство Рељеф Града Зеница је . Чини га низ алувијалних заравни, побрђа, планинских превоја и сл. Просјечна надморска висина самог града окруженог брдима износи 310—350 метара; међутим, бројне су и много више коте, као што је на примјер Твртковац — планинарско одредиште Зеничана, чија надморска висина износи 1.304 метра. Зеничка котлина се пружа од кањона ријеке Лашве на југу до Врандучког кањона и Врандучке клисуре на сјеверу — просјечне дужине 35 км и с просјечном надморском висином од 700 метара. Преглед највиших брда и планина дат је у доњој табели.
+Највише планине и брда ЗеницеПланине и брда (м)Твртковац1304Хум1280Вепар1083Лисац1080Сметови940Клопачке стијене918Голубак700Вучијак639Змајевац638Воловска глава585Јањићки врх561
Рељефно најнижи предјели смјештени су дуж ријеке Босне. Идући према истоку и западу надморске висине расту; тако сјеверозападна и сјевероисточна подручја Града имају највише надморске висине.
Воде Град Зеница карактерише велики број мањих ријека и потока; сви у цјелости припадају сливу ријеке Босне. Подаље од града је језеро.
Ријека Босна је најзначајнији водени ток на подручју Зенице. Извор ријеке Босне је на Илиџи, код Сарајева, а ушће у ријеку Саву код Босанског Шамца; ријека стога има природни ток с југа на сјевер, што иначе није уобичајено али је карактеристично за већи број ријека у БиХ. Од укупно 274 км колико износи укупна дужина ријеке Босне, 47,95км протиче кроз Град. Дуж ријеке Босне изграђене су саобраћајнице и жељезничка пруга; такође, већина становника је сконцентрисана дуж ријеке Босне.
Осим Босне, у самом граду постоје токови ријека Лашва, Бабина и Кочева, а даље су Бистричак, Грачаничка, Немилска, Ораховичка, Старинска и Џуланова ријека. Значајнији потоци су Буковица, Звечајски, Јањићки, Свитачки, Тетовски, као и потоци Перин хан I и Перин хан II.
Око 10км југоисточно од града, између насеља Мутница и Мошћаница, постоји вјештачко језеро површине веће од два хектара.
Клима
На подручју Града Зеница преовладава умјереноконтинентална клима. Љета су топла, а зиме умјерено хладне. Средња годишња температура је 10,4 °C, средње годишње падавине су 804 мм и неравномјерно су распоређене током године, с тим да нема нарочито сувих мјесеци (најнижа мјесечна преципитација је у марту, а највиша у новембру). Најхладнији мјесец је јануар (просјечни годишњи минимум −1 °C), док је јул најтоплији (просјечни годишњи максимум 20,2 °C). Минимална средња мјесечна температура ваздуха у Зеници је била у јануару 1964. године (−6,4 °C; минимална −23,9 °C јануара 1963), а максимална средња мјесечна температура је регистрована у августу 2003. године (23,8 °C; максимална 40,8 °C августа 2003). Релативна влажност ваздуха износи 70%, а облачност 6,1 десетина. Ваздушни притисак износи 976,3 милибара. Град има једну метеоролошку станицу, а основана је 1925. године и налази се на 344 м н.в.
Екологија мини|350п|Ријека Боснанапријед је пруга, а иза насеља Јалија (десно) и Билимишће (лијево) те у позадини зеничка брда — Крчке стијене (десно) и друга (лијево) Зеница спада у градове са тешком индустријом који су нерационално загађивали и уништавали околину. Послије рата у Босни и Херцеговини, главни кривац за тешко еколошко стање у Зеници, Жељезара (данас већим дијелом претворена у Арцелор Митал, у власништву Лакшмија Митала), била је онеспособљена. Међутим, прије неколико година је дјелимично почела с радом стара Жељезара, те је из тих и других разлога у Зеници основана нестраначка, грађанска организација „Еко покрет Зеница”, а касније и политичка странка Зелени Босне и Херцеговине са сједиштем у Зеници. У граду дјелује и организација „ Зеница”.
Тако је уз њихово залагање слив Бабине ријеке проглашен парком природе. Постоје иницијативе да се направи брана на Врандуку која би проузроковала еколошку катастрофу. Зелени Босне и Херцеговине као и „Еко покрет” противе се томе и залажу за проглашење Врандука националним парком.
Регионална депонија „Мошћаница” (РДМ) д.о.о. Зеница је смјештена између села Мошћаница, Мутница, Палиновићи, Бризник, Арнаути, Понихово и Плавчићи југоисточно од града Зенице; преузима сав отпад из Зенице и околних мјеста; компанија за санирање отпада у Зеници, која смеће вози на „Мошћаницу” и одржава градске паркове, улице итд., јесте њемачка Алба д.о.о.РДМ ЗеАлба Зе
Насеља Урбани дио Зенице чине сљедећа насеља — урбане цјелине:
Бабина Ријека (Старо Радаково) Блатуша Јалија Лонџа Луково Поље Мокушнице Нова Зеница Ново Радаково Одмут Пишће Сејмен Стара Чаршија (према Чаршијској џамији) Црквице
Историја Урбани дио данашње Зенице формирао се кроз више одређених фаза које хронолошки обухватају вријеме неолитске заједнице, илирске градине, римског муниципијума Бистуа Нова (изворно ), најзначајнијег налаза (2—4. вијек) у којем је највише заступљена монументална ранохришћанска двострука базилика, поред које је у Европи идентификована још само једна. У насељу града Зеница Билимишћу пронађени су трагови античког насеља; у селима Града Зенице Путовићима и Тишини, гдје доминира вила рустика, терма, храм као и низ других пратећих објеката.
Праисторија Најстарији налази у зеничком крају датирају из раздобља од 3000. до 2000. п. н. е.; пронађени су на локалитетима Дривуше и Градишћа. Млађи налази су из металног доба у Ораховичком потоку код Немиле, Грачаници, Равни и другим мјестима. Ископане су металне сјекире, стрелице, украсне фибуле те остаци керамике.
Илири у ове крајеве долазе на прелазу из бронзаног у жељезно доба (од 6. до 5. вијека п. н. е.). Познате су њихове одбрамбене грађевине градине.
Урбани дио данашње Зенице формирао се већ у млађем каменом добу — неолитику; те напосе касније у вријеме Илира — о чему данас свједоче топоними њихових градина — Градишће, Грачаница, Градац. Специфични локалитет ’Градина’ у селу Копило указује да је Зеница, укључујући околна мјеста, имала организован праисторијски људски живот око 2.000 година п. н. е. За нејаку упитност постојања илирског старобалканског племена Деситијати у области Зенице, рјешење могу да буду директни докази из топономастичке грађе — као што је топоним ’Градина’ који је преживио до данас у именима поменутих насеља Градац, Градишће и Грачаница. Деситијати су резултат етничког друштвеног развоја тог раног људског живота у праисторији; прелазни период из бронзаног у жељезно доба резултовао је доласком Деситијата у ријечни појас Лашва—Дрина. Племе Деситијати сукобило се с Римљанима 34. п. н. е.; Римљани нису остварили дуготрајнији успјех, а Илири су поражени у граду имена Ардуба који је спаљен 6—9. године н. е. Тако је и краљевски град Врандук вјероватно постојао и у вријеме Илира, под називом Ардуба.
Скорашње () међународно археолошко истраживање, које су спровели бечки (), зенички (Зенички музеј) и сарајевски студенти и научници користећи модерну технологију, прецизно показује да су насеља око насељеног мјеста (града) Зеница била насељена људима и животињама и прије 3.100 година од . Скелети домаћих животиња (свиња, крава, коза) пронађени су на високо смјештеном (600 м н.в.) локалитету Копило, што индицира да су људи (сточари) живјели овдје у то вријеме; двије гробнице (једна с људским костима и керамиком), два тумулуса и потпуно ново праисторијско насеље ’Равна градина’ исто тако представљају резултате овог истраживања.
Стари вијек Римљани су ове крајеве освајали од конца 3. вијека п. н. е. Батонов устанак од 6. до 9. вијека захватио је ове крајеве. Римљани су у многим подручјима владали без престанка све до поткрај 4. вијека (након пада Ардубе). Римска власт није уклонила (тј. поново изградила или измијенила) насеља у илирским градинама.
Свој врхунац данашњи простор Зенице достиже у првих шест вијекова нове ере, кад се на подручју данашње Зенице налази, уз Бистуа Ветус (село Варвара у Рами) и Делминијум (Дувањско поље), један од три најзначајнија муниципијума и средишта хришћанских бискупија у Босни: Бистуа Нова — сједиште Бистуенске бискупије, сједиште римског хришћанства на подручју Босне све до досељавања Словена. О важности Бистуе Нове свједочи и податак да је њен бискуп Андрија (Андреас) судјеловао и био потписник солинских синода 530. и 533. године. Из античке Бистуе Нове споменици су антички надгробни споменици, остаци старохришћанске базилике и др. У насељима Одмут, Путовићи и Тишина археолози су нашли разне налазе; важношћу се истичу епиграфи, који су их навели до закључка да је Бистуа Нова била на подручју Зенице. Није искључено да је Бистуа Нова била управо на мјесту данашње Зенице и/или да је само била названа муниципијумом Бистуа Нова. Како год, зеничка област је била познато насеље у овом историјском периоду јер постоје бројни докази о Зеници у доба Римљана.
Кроз Бистуу Нову водила је важна саобраћајница ка Салони (Солин), Аргентаријуму (Сребреница) и Сирмијуму (Сријемска Митровица).