Жарко Видовић (Тешањ, 6. јануар 1921 — Београд, 18. мај 2016) био је српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације.
Биографија Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У "Великом транспорту" пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. уз помоћ локалног становништава успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу.
После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији. Докторирао је 1958. у Београду. Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (од јануара 1953. године), затим на Универзитету у Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.
Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“.
Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан филозофски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“...
Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос-литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност".
Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80-их година прошлога века.
Мисао и дело Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних филозофа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне филозофије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.
Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос - литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност" говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов.
У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет - најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску самоспознају.
Као православни филозоф др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с Њим се збива драма слободе и љубави.
У средишту Видовићевог опуса налази се појам заветности — концепција по којој се историјска и духовна самосвест српског народа непрекидно обнавља кроз Косовски завет, схваћен не као пуки мит или легенда, већ као литургијско-историјски темељ народне заједнице. По Видовићу, Небеско царство о којем говори Косовски завет јесте свечаност — место, време и заједничко „тело" у којима се остварује и одржава заједница; губитак свечаности он је сматрао знаком дубље духовне кризе модерног доба, обележеног светом рада и технике лишеним заједничарског смисла.
Видовић се својим делима Огледи о духовном искуству (Београд, 1989) и Срби у Југославији и Европи (Београд, 1994) на одређен начин поставио као опозициони пандан југословенско-комунистичкој и антитрадицијској позицији коју је у српској мисли дуго представљао Радомир Константиновић, аутор студије Filosofija palanke.
Посебно место у Видовићевом опусу заузима вишедеценијска студија о делу Петра II Петровића Његоша, посматраном као израз и уметничко утемељење Косовског завета. На њој је радио од 1977. до 1982. године, остављајући рукопис од 2745 страница под насловом Његош и Косовски завет у Новом веку, необјављен за његова живота. Видовић у овом раду тумачи Лучу микрокозма као дело литургијско-заветног карактера, а Горски вијенац и Лажног цара Шћепана Малог сагледава кроз призму историјске драме, страха и наде усамљеног српског народа, повезујући их и са трагичном судбином Сеоба и губитка идентитета Срба у такозваној Новој Србији на тлу тадашње царске Русије (данашње Украјине).
Историчар цивилизације и културе У свом познатом чланку написаног 1972. у Сарајеву, Папска црква - света држава објаснио је суштинску разлику између православног и западног доживљаја вере, да би потом у својим даљим радовима ове тезе продубљивао и показивао дубље културолошке разлике између западног и источног света. Када је чланак објављен у часопису "Филозофија" бр. 1-2/1972 Тај број је одмах по изласку из штампе забрањен и заплењен, без икаквог званичног објашњења. Морало је да прође више од двадесет година и да чланак дочека распад СФРЈ да би поново био објављен у "Византијском огледалу", бр. 2-3, Ниш, 1995.
Полазна тачка есеја је дефиниција Римске цркве коју је дао језуита кардинал Роберто Белармино крајем 16. века — да је Црква заједница верника окупљена око јединственог исповедања вере и сакрамената које деле свештеници потчињени папи као "Христовом заступнику на земљи". Видовић показује да је ова, и данас важећа, дефиниција у суштини дефиниција државе, а не верске заједнице: она почива на строго централистичкој хијерархији у којој папа не одговара заједници верника, већ искључиво самом себи, док сваки свештеник функционише пре свега као "конзул" папске власти, а тек потом као грађанин своје земље.
Аутор указује на низ историјских противречности папске догме о непогрешивости — измену догме о Filioque под притиском германских царева, укључивање осуђених јеретика (аријанаца) у црквено учење кад год им се то политички исплатило, и парадокс постојања више супарничких папа истовремено. Из тога изводи закључак да су критеријуми припадности Римској цркви пре свега правно-политички (покорност папи), а не верски.
Централни теолошки аргумент тиче се одсуства епиклезе (призивања Светог Духа) у римокатоличкој литургији: за разлику од православља, где заједницу и сакраменте ствара непосредно деловање Светог Духа као мистерија, Римска црква сакраменте темељи на овлашћењу пренесеном хијерархијски од Христа на Петра, а од њега на сваког наредног папу. Тиме, тврди Видовић, Црква престаје да буде мистерија (Ereignis, догађај) и постаје институција — упоредива, по логичкој структури, са Хегеловим појмом Објективног Духа отеловљеног у држави.
На крају есеј повлачи паралелу са Лутеровом реформацијом као побуном против поистовећивања вере са "делом" (сакраментом као правним чином), али напомиње да ни Лутерова критика није вођена у дијалогу с православљем, будући да је настала 64 године после пада Цариграда.
У постскриптуму из 1997. Видовић открива да је оригинални рукопис из 1969. цензурисан приликом првог објављивања 1972. — редакција тадашњег марксистичког часописа изоставила је завршни пасус о инструментализацији дијалога католика с марксистима у политичке сврхе.
У даљем раду, нарочито у књизи Литургија и модерна епоха, кроз призму православног Истока, Видовић осветљава узроке нарастајућег атеизма на западу, критикује западну метафизику као интелектуални и отуђујући појам који није повезан са целином бића и осећања које се негује на Истоку. У овом сагледава западњачко усмерење првенствено на технолошки а не на духовни развој.
Смрт Преминуо је 18. маја 2016. године. Сахрањен је 20. маја 2016. на Новом гробљу у Београду.
Одликовања Одликован је 7. октобра 2015. Орденом Светог Саве другог реда.
Наслеђе У знак сећања на живот и дело Жарка Видовића, у центру Источног Сарајева основана је Градска галерија „Жарко Видовић”.
Дела Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: један естетички проблем, докторска теза (Сарајево: "Веселин Маслеша", 1961). Огледи о духовном искуству (Београд: Сфаирос, 1989). Поновљено издање: Нови Сад: Балканија, 2019. Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд: Филип Вишњић, 1989). Поновљено издање на екавици: Београд: Алтера, 2013. Срби у Југославији и Европи (Београд: Светосавска књижевна заједница, 1994). Поновљено издање: Београд: Catena mundi; Задужбина "Жарко Видовић", 2018. и 2024. Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Ниш: Византијско огледало, 1996). Суочење Православља са Европом - огледи о историјском искуству (Цетиње: Светигора, 1997). Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд: Знамен, 1999). Поновљено издање: Београд: Задужбина "Жарко Видовић"; Удружење "Ђорђе Оцић", 2021. Литургијска тајна Светог Писма (Београд: Гутенбергова галаксија, 2002). И вера је уметност (Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања, 2008). Поновљено издање: Београд: Задужбина "Жарко Видовић", 2021. Историја и вера (Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања, 2009). Његош и литургијске анагнозе (Београд: Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке; Подгорица: Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори, 2017). Библио-био-графија (1948-2015) (Београд: Задужбина "Жарко Видовић"; Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2018). Уметност у пет епоха (Београд: Приватно издање, 2019). Срби и Косовски завет у Новом веку, прир. Љиљана Цревар и Дарко Стефановић (Београд: Пријатељи професора др Жарка Видовића; Српски научни центар, 2021). Завет и слобода, прир. Владимир Димитријевић (Београд: Catena mundi, 2022. и 2024). Логос - литургијска свест Православља, прир. Дарко Стефановић (Нови Сад: Удружење грађана "Еуфонија"; Удружење грађана "Сродство по избору", 2023). Његош и Косовски завет у Новом веку I (Нови Сад: Балканија, 2024). Западни човек: уплашен открићима ума, човек постаје: западни човек, прир. Дарко Стефановић (Нови Сад: Културни покрет Благодарје; Сродство по избору, 2025). Литургија и модерна епоха: изабрани есеји о култури, уметности и књижевности, прир. Владимир Димитријевић (Београд: Српска књижевна задруга, 2025). Историјска свест српског народа: предавања, прир. Дарко Стефановић (Београд: Catena mundi, 2025).
Референце
Спољашње везе Пријатељи Жарка Видовића - у изради Одлазак Жарка Видовића, последњег аутентичног српског мислиоца (Недељник, 19. мај 2016) Упокојио се др Жарко Видовић (СПЦ, 19. мај 2016) ЖАРКО ИЗ ЛОГОРА: Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо, а неиздржљиво је и проклето бити туђ себи („Вечерње новости”, 30. новембар 2021) Предавање Мухарема Баздуља - „Жарко Видовић: сведок и мислилац” Интервју Жарка Видовићa o православном схватању историје
Категорија:Рођени 1921. Категорија:Умрли 2016. Категорија:Тешањци Категорија:Срби у Босни и Херцеговини Категорија:Српски ликовни критичари Категорија:Српски историчари уметности Категорија:Доктори историје уметности Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Учесници Априлског рата Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду