мини|250п|Положај Ингушетије на Кавказу Ингуши су кавкаски народ, који претежно живи у Русији, односно у Републици Ингушетији, у којој чини око 94% становништва. Ингуши су већином исламске вероисповести, а говоре ингушким језиком, који спада у нахску групу севернокавкаске породице језика.
Ингуша укупно има око 500.000.
Етимологија Име Ингуш потиче од древног села Ангушт, које је преименовано у Тарскоје и пребачено у Северну Осетију 1944. након депортације 23. фебруара 1944. године, познате као операција Сочиво.
Ингуши, национална група аутохтона на Кавказу, углавном насељавају Ингушетију. Они себе називају Гиалгиај (на ингушком: Гиала (кула) и гиај (становници или грађани). Ингуши говоре ингушким језиком. Према професорки Јохани Николс са Берклија у својој књизи Ингушко-енглески речник на страни 5: "Ингушки и чеченски језик су различити језици и нису међусобно разумљиви". Ингуши су традиционално бескласно друштво засновано на кланском систему и неписаном закону. Сваки клан, и сваки члан клана, сматра се једнаким. За разлику од суседних народа на Кавказу (укључујући Чечене), Ингуши никада нису имали друштвено надређене или инфериорне. Ингуши/Ингушетија су такође били познати под следећим именима: Гелија (амерички картограф Џ. Х. Колтон, Страбон), Гиалгиај/Гелгај (Ингуши), Нахи (што значи "народ"), Вајнахи (што значи наш народ), Кист (грузински), Џурџук (грузински), Гилгви (грузински), Ангуштини (руски), Мачалони (осетски), чеченски горштаци звани Ингушки Махалони или Махлои (према чеченском историчару Халиду Ошајеву). Самоименовања представљају различита вајнахска племена која данас чине Ингушко становништво. Византијски и грузински мисионари су делимично христијанизовали Ингуше, иако је хришћанство било ослабљено монголским инвазијама. Остаци неколико цркава, посебно Ткабја-Јерд и Албе-Јерд, могу се наћи у Ингушетији. Ингуши су постепено прелазили на ислам током 18–19. века. Вакушти из Картлија је 1745. године написао да су становници села Ангушт били сунитски муслимани.
Антропологија ингушког становништва Шкотски географски магазин из 1901. године на стр. 570–572 помиње: Ингуши се сматрају веома древним становницима Кавказа; али њихово порекло се губи у нејасним, па чак и контрадикторним традицијама. Дуго се претпостављало да су идентични са Чеченима – грешка која је недавно оповргнута антрополошким истраживањима, која су показала да су они посебна етничка група... Тен Ингуша је мрк; високи су и мршави по облику тела; немирни, увек на опрезу, радознали, спретни, и обично веома интелигентни... У сваком погледу, Ингуши се показују, антрополошки, као група људи који насељавају Кавказ, различита од својих суседа, Осетина, Чечена, Лесгина, Кимиха, Черкеза и Кабардина, Јермена, Грузијаца, Јевреја и других. Према антропологу Ивану Пантјухову, Ингуши се антрополошки разликују не само од осталих популација Кавказа, већ чак и од Чечена са којима чине јединствену говорну заједницу због пасивне двојезичности коју практикују Ингуши. Међу Ингушима кавкаски тип је сачуван боље него код било које друге севернокавкаске нације, професор антропологије В.В. Боунак „Грозненски радочи“ 5, VII, 1935. Пруски истраживач Петер Палас посетио је Ингушетију и посматрао Ингуше, а такође је потврдио да су Ингуши потпуно другачији од својих суседа у својој књизи Кроз јужне провинције Руског царства 1793. и 1794. године, стр. 435–436. : Постоји племе народа које се потпуно разликује од свих осталих становника Кавказа, како по језику, тако и по стасу, и по особинама лица: њихово национално име је ЛАМУР, што означава становнике планина; други их зову Галгаји, или Ингуши... Њихов начин говора нам се учинио као да су им уста пуна камења. Обавештени смо да су они поштен и храбар скуп људи, који одржавају своју независност, и да су подложни само својим старешинама, односно свештеницима, који им приносе верске жртве. Они су готово једини народ који насељава Кавказ, међу којима су сачувани штитови, као део њихове опреме. Ови штитови су направљене од дрвета, обложени кожом и везани гвозденим обручима овалног облика. Кратке чворнасте ракље које чини део њиховог оклопа, служе не само као одбрамбено оружје, већ се такође користи за подупирање пушке између његових рачвастих разгранака, причвршћујући шиљасти крај у земљу, што омогућава стрелцу да нанишани тачније циљ. Ингуши су одлични стрелци
Ингушки језик и граматика Према лингвисткињи Џоани Николс, која је проучавала језике, укључујући чеченски и ингушки, у својој књизи Ингушка граматика каже: На моје изненађење, показало се да је ингушки најкомплекснији језик који сам истраживала, надмашујући чак и полисинтетичке језике као што су Сенека, Лахота, и Халкомелем. Ингушки није полисинтетичан, његова сложеност је због великог инвентара елемената (фонема, падежа, времена, итд), високог степена флективне синтезе у глаголу и класификације различитих типова – класе деклинације и конјугације, слагање родови, очигледни инхерентни родови, подељени вербални лексикон, подељено поравнање, итд. Можда ова сложеност објашњава зашто је било потребно тридесет година да се састави ова граматика, током којег је највећи део времена пројекат у ствари био на врхунцу или близу њега... Ингушки и чеченски су различити језици и нису међусобно разумљиви, али због широко распрострањеног пасивног делимичног познавања стандардних низијских чеченских језика од стране Ингуша, функционишу у извесној мери као јединствена говорна заједница.https://escholarship.org/content/qt3nn7z6w5/qt3nn7z6w5.pdf Ингушки је матерњи језик велике већине од око 300.000 Ингуша, од којих већина живи у Републици Ингушетији или близу ње на северној падини планинског ланца Великог Кавказа у јужној Русији... Ингушки и чеченски су различити језици и нису међусобно разумљиви, али због распрострањене пасивне двојезичности чине јединствену говорну заједницу."Ingush-English, English-Ingush dictionary", J.Nichols, R.L.Sprouse, 2004, pp. 1
Порекло Ингуша Према Леонтију Мровелију, грузијском хроничару из 11. века, реч Кавказ потиче од ваајнашког претка Кавкаса.The work of Leonti Mroveli: "The history of the Georgian Kings"dealing with the history of Georgia and the Nakh–Dagestanian languages since ancient times to the 5th century AD, is included in medieval code of Georgian annals "Kartlis Tskhovreba". Према професору Џорџу Анчабадзеу са Државног универзитета Иља Вајнаси су древни староседеоци Кавказа. Важно је напоменути да је, према генеалошкој табели коју је сачинио Леонти Мровели, легендарни предак Вајнаха био Кавкас, отуда и име Кавкаси, један од етникона који се сусрео у древним грузијским писаним изворима, означавајући претке Чечена и Ингуша. Као што се види из горе наведеног, Ваинахи су, барем по имену, представљени као најкавкаскији народ од свих Кавказаца. (Кавказ – Кавкас – Кавкаси) у грузијској историјској традицији. У чланку у часопису Science Бернис Ветрих наводи да је америчка лингвисткиња др Џоана Николс користила језик да повеже савремене људе на Кавказу са древним становницима Плодног полумесеца и да њено истраживање сугерише да су пољопривредници у региону били прото-Нах-Дагестанци. Наводи се да је Николс изјавила да су нахско-дагестански језици најближа ствар коју имамо директном наставку културне и језичке заједнице која је довела до западне цивилизације
Генетика становништва Ингушетије Ингуши имају 89% Ј2 Y-DNA што је највећа позната фреквенција на свету, а Ј2 је блиско повезан са Плодним полумесецом.Oleg Balanovsky, Khadizhat Dibirova, Anna Dybo, Oleg Mudrak, Svetlana Frolova, Elvira Pocheshkhova, Marc Haber, Daniel Platt, Theodore Schurr, Wolfgang Haak, Marina Kuznetsova, Magomed Radzhabov, Olga Balaganskaya, Alexey Romanov, Tatiana Zakharova, David F. Soria Hernanz, Pierre Zalloua, Sergey Koshel, Merritt Ruhlen, Colin Renfrew, R. Spencer Wells, Chris Tyler-Smith, Elena Balanovska, and The Genographic Consortium Parallel Evolution of Genes and Languages in the Caucasus Region Mol. Biol. Evol. 2011 : msr126v1-msr126
Митохондријска ДНК Ингуша се разликује од осталих белаца и остатка света. Популације Кавказа показују, у просеку, мању варијабилност од осталих [светских] популација за осам анализираних полиморфизама Алу инсерције. Просечна хетерозиготност је мања од оне у било ком другом региону света, са изузетком Сахула. Унутар Кавказа, Ингуши имају много ниже нивое варијабилности од било које друге популације. Ингуши су такође показали необичне обрасце варијације митохондријског генома у поређењу са другим популацијама Кавказа, што указује да неке карактеристике историје популације Ингуша, или овог конкретног узорка Ингуша, морају бити одговорни за њихове различите обрасце генетске варијације и на мтДНК и на Алу инсерционим локусима.
Ингушки карактер У Белешкама о Кавказу Елим Х. Д'Авигдор, 1883. каже: Ингуши имају велики лични понос и одлучност. Пре четрдесет или педесет година, када је ропство било институција на Кавказу, и људи су куповали слуге, мушкарце и жене, од планинара (као сада у Централној Африци), робови Ингуши су се сусретали веома ретко, они су одбијали да буду одведени живи или су извршавали самоубиства. Ингуша чије су идеје о меуму и тууму биле збуњене, када су га неки руски војници у Владикавкасу открили док је водио краву, био је тешко претучен али је успео да стигне до свог села у планинама, где је убрзо умро.Његов брат је, узевши пушку, муницију и мало проса у торби, кренуо сам да освети његову смрт. Стигавши обилазницама у околину Владикавкаса, заузео је положај међу стенама на падини брда, и посматрао док није угледао руског војника на прикладној удаљености. Након што је уходио и „устрелио“ свог човека, он је Русу одсекао уши и отишао на планину, где их је принео на гробу свог брата, и поново се вратио да шета око руских предстража. У овом подухвату, током неколико месеци, он је успео да усмрти три официра и петнаест редова, наоружан кременом пушком и инфериорним домаћим барутом. Ингуши су храбри, изузетно поносни и фанатични. Сви ови квалитети Ингуша не дозвољавају прихватање спољног притиска.Кл. Борисевичъ. (1891 г.) «Этногафическое обозрѣнiе». Изд. Этн. Отдѣла Императорского Общ. Любителей Естествознанiя, Антропологiи и Этнографiи. №1-2. Москва, 1899 г
Праисторија и рана историја народа Ингуша 333px|thumb|Карта Турске и Северног Кавказа из 1855. Мапа коју је нацртао амерички картограф Џ.Х. Колтон на захтев Конгреса САД. Гелија, Лесгистан и Дагестан су приказани на мапи, у горњем десном углу.
333px|thumb|Мапа Вахуштија Багратионија јасно приказује три Ингушка друштва: Кисте (Кист), Цурцуке (Дзурдзуки), Глигве (Глигви) као делове једне земље и Чечене као део Дагестана без заједничке границе са Ингушима
upright|thumb|Керамика: древна ингушка посуда са три дршке. Бочне ручке се користе за везивање чворова, а сама посуда је добро избалансирана тако да руковалац једном руком сипа воду. Џејраховски округ Ингушетије. thumb|Кооркарс (600. п. н. е – 1800. године н. е) – традиционална ингушка женска капа. thumb|Ингушка предисламска веровања. Храм Тхаба-Јерд је у почетку био кубоидна киклопска зидана структура, која је поново изграђена током ширења хришћанства у Ингушетији. Президани зид је изведен са мањим камењем приказаним на улазној страни. thumb|Типичан ингушки средњовековни замак. Већину кула и зидина срушила је руска војска у 19. и 20. веку.
10000–8000. п. н. е Према чланку Бернис Ветрих Завиривање у прошлост, речима, Џоана Николс је показала да лингвистички докази указују на то да су преци народа Нах мигрирали на падине Кавказа из регије Плодног полумесеца где су се бавили пољопривредом и узгојом стоке. Николс је изјавила: Нах–Дагестански језици су најближа ствар коју имамо директном наставку културне и језичке заједнице која је изнедрила западну цивилизацију. Антрополог Хенри Харпендинг са Универзитета Јута био је импресиониран њеним истраживањем.