Боинг 787 Дримлајнер () Боингов је широкотрупни авион дугог долета, који је опремљен са два турбомлазна мотора. У предњем делу, препознатљива су четири панела ветробрана и блага контура носа. Мотори имају шевроне који смањују буку током њиховог рада. У зависности од варијанте, може да превезе између 210 и 290 путника.
На њему су развијене и примењене модерне технологије, у циљу постизања једноставнијег авиона, уз већу функционалност, ефикасност и комфор. Према изјавама компаније Боинг, ово је њихов најекономичнији авион који су произвели. Више од 50% примарне конструкције сачињено је од композитних материјала, укључујући труп и крила. Захваљујући композитима потрошња горива је мања и до 20% у односу на авионе из његове класе, као што је Боинг 767. Мотори имају шевроне који смањују буку током њиховог рада. У предњем делу, препознатљива су четири панела ветробрана и блага контура носа. Због сличности модела, уз краћу обуку, авионом може да управља и посада Боинга 777.
До јануара 2005. године, цео пројекат је вођен под називом Боинг 7E7. Први примерци Боинга 787 јавности су представљени 8. јула 2007. године, испред Боингове фабрике Еверет у Еверету (Вашингтон). До тог датума, Боинг 787 је имао већ 677 поруџбина и тако постао најкомерцијализованији авион у историји цивилне авијације. До маја 2013. године, Боинг је примио 890 од 59 авио-компанија, а највећи купац са 74 примерака била је међународна финансијска закупна корпорација.
За развој и производњу Боинга 787 формирана је мрежа добављача из целог света. Склапање делова врши се у Боинговој фабрици Еверет, као и у новој фабрици у Северном Чарлстону и обе фабрике врше испоруку авио-компанијама.
Први примерак авиона требало је да буде достављен маја 2008. године. Међутим, после доста одлагања, први лет обављен је тек 15. децембра 2009. Сва испитивања завршена су средином 2011. Дозволе од Европске агенције за ваздухопловну безбедност -{(EASA)}- и Америчке савезне управе за цивилно ваздухопловство -{(FAA)}- овај авион је добио августа 2011, први примерак је испоручен крајем септембра 2011. године, а први комерцијални чартер лет од Токија до Хонгконга, обављен је 26. октобра 2011. године.
Развој Почеци
Крајем деведесетих година 20. века, Боинг је почео да разматра могућност развоја новог авиона, који би у будућности заменио Боинг 767. Развој Дримлајнера је био успорен због развоја Боинга 747X, дужег и ефикаснијег од Боинга 747-400, као и због развоја Соничног Крузера (), који је требало да буде за 15% бржи од Боинга 767, али да при томе троши исту количину горива. Авио-компаније су биле заинтересованије за Сонични Крузер, док за Боинг -{747X}- није било великог интересовања. Међутим, и поред интересовања, многе америчке авио-компаније, попут Континентал ерлајнса, бринули су оперативни трошкови Соничног Крузера, односно његова потрошња горива због тога што су у том периоду цене горива биле у сталном порасту.
Након напада 11. септембра 2001. године, цена горива је драстично порасла, а са њом и заинтересованост авио-компанија за економичност, уместо за брзину авиона. Погођене ценама горива, авио-компаније из САД, које су претходно биле заинтересоване за Сонични Крузер су изгубиле интересовање за тај пројекат. Развој Соничног Крузера је званично отказан 20. децембра 2002. године. Већ 29. јануара 2003. је објављено да ће нове технологије, развијене за Сонични Крузер, бити примењене на новонасталом пројекту 7E7, који је замишљен као доста економичнији у односу на друге авионе у својој категорији.
Пројекат „7E7“ (продукционог кода „-{Y2}-“) постао замена за пројекат Сонични Крузер. Предвиђено је да се нове технологије, развијене у овим пројектима, примене на све Боингове моделе у комерцијалној производњи, од најмањег 737 до „Џамбо џета“ (модел 747). Почетни концепт модела Боинга 7E7 имао је велику пилотску кабину, спуштен нос и реп у облику ајкулиног пераја. Слово Е у средини назива пројекта, у почетку је означавао Ефикасност (), али је касније Е замењено бројем 8.
Јула 2003. одржано је јавно именовање пројекта 787, пошто је гласањем преко интернета, са 500.000 гласова, одлучено да се нови пројекат назове Дримлајнер (). Остала предложена имена су била иЛајнер (), Глобални Крузер () и Стратоклајмбер ().
Прве наруџбине
Ол нипон ервејзов Боинг 787 током тестирања.|десно|мини|250п
Јапанска авио-компанија Ол нипон ервејз је била први наручилац овог авиона. Још 26. априла 2004. наручила је чак 50 примерака, који је требало да буду испоручени до краја 2008. године. Од тога, 30 примерка су били варијанте 787-3, са 290—330 седишта и 20 примерка варијанте 787-8, са 2 путничке класе и 210—250 седишта. Боинг 787-8 је био предвиђен за релацију Токио—Пекинг и њој сличне. Нове варијанте Дримлајнера требало је да омогуће отварање нових релација до Денвера, Москве и Њу Делхија. Предвиђено је да примерци 787-3 и 787-8 први уђу у службу, док су примерци варијанте 787-9 требало да стигну крајем 2010.
Конструкција
Боинг 787 је први авион чији је већи део примарне конструкције произведен од композитних материјала, укључујући делове трупа и крила, за разлику од других авиона у истој класи, чији су делови трупа састављани од алуминијумских плоча. Боинг је изабрао два типа мотора за овај авион: Ролс-Ројс Трент 1000 и Џенерал Електрик ЏЕнкс. Боинг тврди да модел 787 троши до 20% мање горива у односу на модел 767, од чега само мотори допринесе уштеди од 40%. Економичност се постиже захваљујући аеродинамичким побољшањима, као и већој употреби композитних материјала, који чине читав авион лакшим.
У фази конструкције, Боинг 787 је прошао кроз многа испитивања у аеротунелима, попут Боинговог трансоничног аеротунела, компаније Кинетик () у Фарнбору у Уједињеном Краљевству, аеротунел истраживачког центра Ејмс агенције НАСА и аеротунел Француске агенције за кинетичка истраживање ОНЕРА. До тада је одлучено да овај авион има конвенционалну конструкцију тј. конструкцију попут осталих авиона у истој класи.
До краја 2004. године поручено је 237 примерка. Првобитна цена варијанте 787-8 је била око 120 милиона америчких долара (око 10,6 милијарди динара), али се због измена у конструкцији цена повећавала. У 2007. је одлучено да цена варијанта 787-3 буде између 146 и 151,5 милиона америчких долара, варијанта 787-8 од 157 до 167 милиона, а варијанта 787-9 од 189 до 200 милиона америчких долара.
Расподела производње и добављачи
Боинг је 16. децембра 2003. изабрао фабрику Еверет у Вашингтону, као место у коме ће се Дримлајнер састављати. За разлику од класичног начина производње авиона, за састављање свих подсклопова и интеграцију система у завршној фази производње је потребно између 800 и 1.200 радника. Док добављачи из целог света достављају веће подсклопове, у Фабрици Еверет се врши крајња монтажа авиона, за коју није потребно више од 3 дана.
Састављање носа авиона. Овај део трупа је назван „Део 41“.|десно|мини|250п
За производњу крила задужена је фирма Мицубиши Хеви Индустриз из Јапана. Хоризонталне стабилизаторе производе Аленија Аеронаутика () из Италије и Кореја Ероспејс из Јужне Кореје. Делове трупа производе Глобал Аеронаутика из Италије, Боингов одељак у Северном Чарлстону у САД, Кавасаки Хеви Индустриз из Јапана и Спирит ЕроСистемс из Вичите у САД. Путничка врата производи Латекоур из Француске, док теретна, прилазна и врата за излаз у случају опасности производи СААБ АБ из Шведске. Компјутерски софтвер развија ЕјџСиЕл Ентерпрајз Индија из Индије. Конструкцију пода производи ТиЕјЕл МениФекчјуринг и Солушнс Лимитед из Индије. Мрежу жица и каблова производи Лабинал из Француске, врхове крила, закрилца, точкове, преграде и рамењаче производи Коријан ер из Јужне Кореје, стајни трап производи Мисјер-Доути из Уједнињеног Краљевства/САД. Системе за распоред електричне енергије, системе за управљање и системе за обраду ваздуха производи Хемилтон Санстренд из Конектикета из САД.
Да би се достава највећих делова трупа убрзала, Боинг је осмислио нову конструкцију за Боинг 747-400 од кога је насто Боинг 747 Дримлифтер, назван по Дримлајнеру, у који су могла да стану крила, делови трупа и остали мањи делови Дримлајнера. Јапанска индустрија у производњи има учешће од 35%, што је први случај високог процента у производњи крила било ког Боинговог авиона. Идеју о заједничкој производњи је подржала и јапанска влада. Да би олакшао производњу Дримлајнера Боинг 26. априла 2006. је склопио уговор са јапанском фирмом Тореј Индустрис, која је укључила израду трупа од угљеничних влакана у вредности од 6 милијарди америчких долара.
Производња и одлагање испорука
Прво приказивање Боинга 787 јавности, 8. јула 2007.|десно|мини|250п
Од самог почетка производње, Боинг је радио на смањењу тежине конструкције авиона. Првих шест произведених авиона, који су коришћени за испитивање, имала су већу тежину од предвиђене, што се често дешава код авиона у развоју. По речима Стивена Удвар-Хејзија из Међународне закупне финансијске корпорације варијанта 787-8 је била тежа за 6400 kg од предвиђене. Седми авион, варијанта 787-8 је била прва која је испунила све очекиване циљеве. Да би смањио тежину авиона, Боинг је морао да конструише нове делове од много лакшег титанијума.
Први лет је обављен августа 2007, након што је Боинг 787 први пут приказан у јавности 8. јула 2007. године, симболично са датумом по америчком „месец-дан-година“ формату датума (7/8/07)., пошто су том приликом, само ради презентације били постављени основни систем команди . Планирано је да производња авиона буде убрзана, али то није десило, јер добављачи нису успели да произведу и доставе делове на време, што је изазвало кашњења.
Боинг је 5. септембра 2007. најавио тромесечно одлагање, због недостатка причвршћивача и недовршеног авионског софтвера. Друго тромесечно одлагање првог лета најављено је 10. октобра 2007, као и шестомесечно одлагање до прве испоруке, због проблема са страним и домаћим добављачима и неразвијеног софтвера. Мање од недељу дана касније, Мајк Блер, представник програма 787 је био смењен. Треће тромесечно одлагање првог лета је најављено 16. јануара 2008. Боинг је желео да стабилише добављачки ланац, па је зато откупио више фирми добављача („Vought's North Charleston“, „S.C. factory“ и „Global Aeronautica“).
Четврто одлагање првог лета за крај 2008. и прву испоруку за крај лета 2009, Боинг је најавио 9. априла 2008. Варијанта 787-9 је требало да „полети“ 2012. док за 787-3 није објављена ни једна информација. Пето одлагање је најављено 4. новембра 2008. због погрешног постављања причвршћивача и штрајка радника у фабрици, а у вези с њим одложен је и први лет. Касније 11. децембра 2008. Боинг је најавио још једно одлагање првог лета за почетак лета 2009.
Први лет је обављен 15. децембра 2009.
Авио-компаније, попут Јунајтед ерлајнса и Ер Индије су тражиле надокнаду због одлагања испоруке.
Испитивање пре првог лета
Док је Боинг радио на разрешавању проблема са својим добављачима, конструкција авиона је морала да прође кроз многе тестове. Мотор Ролс-Ројс Трент 1000 је 7. августа 2007. добио одобрење за употребу од европских и регулатора из САД. Тест, приликом кога је део трупа бачен са висине од 4,6 m на челичну плочу дебљине 25 -{mm}-, изведен је у Меси у Аризони, 23. августа 2007. године. Резултати теста су се поклопили са предвиђањима инжењера, што је омогућило да се тестови изведу компјутерским симулацијама, уместо физичких тестова. Критичари су сматрали да ће се труп сломити или распасти при утицају токсичних гасова током принудних слетања, због тога што су направљени од композитних материјала, али Боингови тестови су показали да је са трупом било све у реду. Овим тестом Дримлајнер добио одобрење од Америчке савезне управе за цивилно ваздухопловство.
Дримлајнер је већину тестова ролања обавио у новембру и децембру 2009. на Окружном Аеродрому Шохомиш, познатијем као Пејн филд.|десно|мини|250п