() широкотрупни је авион компаније Боинг који се користи у путничком и теретном саобраћају. Он је први широкотрупни авион икада произведен и један је од најпознатијих типова ове врсте авиона на свету. Често га називају Краљицом неба () и Џамбо џетом (). Био је највећи путнички авион све до 2007. године када је у употребу ушао Ербас А380.
Димензије су му за око два и по пута веће од Боинга 707, који је током шездесетих година 20. века важио за највећи икада произведени цивилни авион. Први тест лет Боинга 747-100 обављен је 1970. године. Првобитна верзија овог авиона је 37 година (од првог тест лета) држала рекорд по броју седишта у путничком авионском саобраћају.
Основне карактеристике авиона су погон на четири мотора и подељеност путничког простора на два нивоа. Доњи спрат се протеже готово целом дужином летелице и има много већи капацитет у односу на горњу етажу коју многе авио-компаније користе за смештај путника прве и бизнис класе. Путничка варијанта летелице се веома брзо може претворити у теретну уклањањем седишта и постављањем теретних врата на предњем делу авиона. Боингови инжењери су управо тој трансформацији посветили много пажње приликом конструкције почетне варијанте „100“, јер су тадашње економске анализе указивале на пораст обима теретног авио-саобраћаја у будућности.
Бројни скептици нису били у праву када су предвидели да ће авион врло брзо бити технолошки превазиђен и да ће интересовање за овом врстом вадухоплова спласнути већ након 400 продатих примерака. Боинг је хиљадити примерак Џамбо џета испоручио купцу 1993. године, а већ до септембра 2012. произведено је 1.448 примерака авиона — заједно са 81 нереализованом поруџбином — углавном теретне варијанте „747-8“).
Класа „747-400“, која је продата у највише примерака, спада у најбрже широкотрупне авионе са брзином до 920 -{km/h}- и долетом од 13.450 -{km}-. Класа 747-400 има капацитет од 416 путника у три путничке класе (иако неке компаније смањују број седишта због већег комфора путника). У две класе авион може да понесе до 524 путника, а у економској 660. Најновија варијанта, Боинг 747-8, добила је током 2011. све потребне професионалне сертификате, а прва ју је почела користити теретна авио-компанија Карголукс у октобру 2011. У мају 2012. у саобраћај је пуштена и прва путничка верзија и то за потребе компаније Луфтханза.
Планирано је да садашња верзија Боинга 747 у скорој будућности буде замењена верзијом Боинг Y, која представља део Боинговог пројекта Јелоустоун ().
Развој Историјат Америчко ратно ваздухопловство је још 1963. почело да разматра моделе развоја великих теретних авиона, много већих од модела Локид C-141 Старлифтер који се у то време сматрао највећим теретним авионом на свету. Већ у марту 1964. године започет је развој Си-екс система тешке логистике () са примарним циљем конструкције супер-теретног авиона носивости до 81.600 kg терета и максималних брзина до 805 km/h (при терету од 52.200 kg) са долетом од 9.260 km. Такав авион је морао да поседује теретна врата са утоварно-истоварном рампом и с предњег и са задњег дела трупа.
мини|десно|300п|Локидов модел -{C-5}- Галакси послужио је као идејна основа за будућу варијанту Боинга 747.
Да би задате компоненте биле остварене, авион је морао да има најмање четири мотора, због чега су се инжењери усредсредили на развијање нових и знатно снажнијих мотора, који би притом трошили и знатно мање горива. Компаније Боинг, Даглас еркрафт, General Dynamics, Локид и Мартин Меријета су доставили предлоге за конструкцију предложеног типа авиона (закључно са 18. мајем 1964), док су предлоге за нове моторе доставили Џенерал електрик, Корпорације Кертис-Рајт и Прат & Витни. Неколико месеци касније, Америчко ратно ваздухопловство је продужило уговор са Боингом, Дагласом, Локидом, Џенерал електриком и Прат & Витнијем које су наставиле рад на конструкцији ваздухоплова.
С обзиром на чињеницу да је нови теретњак требало да има отворе и на предњем и на задњем делу трупа, конструктори су били принуђени да промене положај пилотске кабине. Локидови инжењери су одлучили да пилотску кабину монтирају изнад теретног отвора на предњем делу авиона. Америчко ратно ваздухопловство је било највише заинтересовано за Локидов и Џенерал електриков предлог развоја пројекта, и њиховим заједничким радом је настао Локид C-5 Галакси. Локидова идејна решења за овај теретњак касније су имала веома важну улогу у конструкцији будућег модела Боинга 747.
Предлог примене нове концепције путничких авиона Развој Боинга 747 је отпочео током шездесетих година 20. века, и поклопио се са великим бумом који је у том периоду доживљавао ваздушни путнички саобраћај. У то време у масовној употреби су били модели Боинг 707 и Даглас DC-8, авиони који су умногоме изменили ваздушни саобраћај на дугим рутама. Чак и пре настанка Си-екс система тешке логистике, тадашњи директор Пан ама Жуан Трип, челницима Боинга је изразио уверење у оправданост конструкције далеко већих ваздухоплова него што је то био Боинг 707. Гужве на аеродромима су биле огромне, што због наглог пораста броја путника, што због доста скромних превозних капацитета актуелних ваздухоплова.
мини|десно|300п|Компанија Пан ам је од самог почетка имала велики утицај на развој Боинга 747.
Већ 1965. Боинг је пребацио значајан део своје логистике која је била посвећена раду на моделу 737 (укључујући и главног конструктора Џоа Сатера на нови пројекат 747. Међутим иако су челници Пан ама били веома заинтересовани за нови модел постојала је и не мала доза скептичности по питању економске исплативости тако скупог и великог пројекта. Како би спречили финансијске губитке услед евентуалног пада интересовања за путнички саобраћај овако великих авиона, Боингови конструктори су се одлучили за вишенаменску опцију сваке летелице, по потреби и за теретни и за путнички саобраћај (превасходно захваљујући Си-екс лоџистик систему који је у авиону остављао сасвим довољно простора за пренос терета).
Првих 25 примерака новог модела Боинга 747-100 поручила је компанија Пан ам у априлу 1966. за тада рекордних 525 милиона америчких долара. Симболично, уговор о поруџбини је потписан на педесету годишњицу од оснивања компаније Боинг.
Компанија Пан ам не само да је била главни пословни партнер Боинга него је и интензивно утицала на сам развој авиона, посебно када је било речи о идејним решењима спољашњег изгледа.
Идејно решење пројекта Локидов модел С-5 Галакси је развијен из програма Си-екс система () Америчког ратног ваздухопловства чији је основни циљ била конструкција довољно великог авиона који би био оспособљен за транспорт гломазног терета. И Боингов модел 747 је настао из истих разлога, тражио се модел довољно велик и довољно брз како би могао да задовољи растуће потребе путничког и теретног ваздушног саобраћаја. Галакси С-5 је због тога и послужио као основа за конструкцију овог модела.
Према првобитном концепту, труп новог авиона је подељен на два спрата. На основном, или доњем спрату, планирано је постављање укупно осам седишта по колони (попречно у две колоне по 4 седишта), док би на горњем спрату број седишта по колони износио седам. Међутим овакав распоред је остављао знатно мање простора за пртљаг, а представљао би проблем приликом хитних евакуација путника, због чега је напуштен. Чак се размишљало о напуштању модела двоспратне конструкције, али се на крају ипак остало при тој идеји. Пилотска кабина је постављена у предњем горњем делу ваздухоплова, по узору на модел Галакси. Управо због тога је и првобитни модел „747-100“ (уосталом као и сви будући модели) добио испупчење на горњем делу трупа. Простор непосредно иза пилотске кабине који у почетку није имао прецизну намену касније је претворен у фоаје.
мини|десно|300п|Модел мотора -{JT9D}- компаније Прат & Витни наменски је развијен за Боинг 747-100..
Програм Боинг 747 је у основи базиран на моделу двопроточног турбомлазног мотора са великом двопроточношћу који је био у стању да произведе двоструко већи потисак него ранији модели мотора. Поменути модел мотора је био и знатно јефтинији јер је трошио за трећину мање горива. Иако је Џенерал електрик развио моторе за Локид -{С-5}- Галакси, та компанија није учествовала у развоју мотора за „747“, већ је за тај посао била задужена Прат & Витни која је развила нови модел назван -{JT9D}-.
Први модел новог авиона требало је да буде достављен Пан аму најкасније до краја 1969. године. Боингови инжењери су успели да за мање од 28 месеци испоштују наручиоца, због чега су били принуђени да раде у три смене (због чега су добили надимак „невероватни“; ). Рад на новом моделу компанији Боинг задао је велике финансијске потешкоће и готово је довео на ивицу банкрота, међутим одлична продаја касније је вратила сав уложени новац.
Производни хангар
мини|десно|300п|Боингова фабрика Еверет, првенствено намењена производњи модела „747“ представља највећу зграду на свету по запремини (13.385.378 m³), и заузима површину од 399.480 м². Због чињенице да постојеће производне траке нису задовољавале услове за производњу новог модела, компанија Боинг је одлучила да сагради потпуно нову фабрику са много већим хангаром. Пре коначне одлуке о њеном локалитету, у оптицају је било чак педесет градова широм САД.
На крају, нови производни погон је саграђен у близини окружног аеродрома Сноухомиш (познатог под називом Пејн филд) у Еверету (држава Вашингтон), на око 40 km северно од града Сијетла. Боинг је за ту намену 1966. откупио 3,2 km² земљишта.
Изградња производног погона тако великих димензија представљала је велики изазов, и захтевала је идентичан ниво сложености као и сама конструкција новог модела авиона. Његову изградњу лично је надгледао Малколм Стемпер, тадашњи шеф Боинговог одељења за развој турбина, а све са циљем да рад на новом моделу почне што је пре могуће.
Само да би се терен изравнао било је неопходно изместити 3,1 кубних милиона земље и камења. Ова фабрика је највећа зграда по запремини икада направљена на свету, а у пројекту њене изградње остављена јој је и могућност ширења уколико за то буде потребе у будућности.
Развојна испитивања Пре финалне конструкције првог примерка летелице, направљен је модел који се састојао само од трупа и који је служио за разна испитивања.
Један од важнијих тестова је било евакуисање 560 волонтера кроз излазе за ванредне ситуације за мање од 90 секунди — што је представљало време евакуације у хитним случајевима које је прописала Управа за цивилно ваздухопловство САД. Међутим током првог теста волонтерима је требало пуних 2,5 минута за евакуацију, а притом је дошло и до повреда неких од њих. Највећи проблем је представљала евакуација путника са горњег спрата, јер они нису били у могућности да користе тобогане на надувавање, већ су се спуштали уз помоћ појасева везаних конопцем за намотај.
Проблем је представљала и техничка припрема пилота за услове ролања на пистама. У ту сврху пилотска кабина Боинга 747 намонтирана је на камион што је омогућило пилотима да стекну одговарајуће искуство у вези са управљањем авионом са горњег спрата летелице.
Пре него што је први авион изашао са производне траке 30. септембра 1968, компаније је имала укупно 26 поруџбина од различитих авио-компанија које су биле заинтересоване за нови модел ваздухоплова.
мини|десно|300п|Први произведени Боинг 747 назван „Град Еверет“, данас се налази у Музеју авијације у Сијетлу.
Први тест лет новог модела извршен је 9. фебруара 1969. године (пилотирали су Џек Водел и Брајан Вајгл). Изузев проблема са једним закрилцем, тај тест лет је прошао доста добро.