Михајло Идворски Пупин (Идвор, код Ковачице, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, универзитетски професор, публициста, академик и добротвор.
Пупин је био професор на Универзитету Колумбија. Током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Пупин је био почасни конзул Србије у САД.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета. Добио је и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело Од пашњака до научењака ().
Биографија мини|лево|Мајка Олимпијада (лево) Михајло Идворски Пупин рођен је 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару (по неким изворима 4. октобра 1858. године), или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. Деда по оцу му се звао Арсеније, а Пупини су у Идвору забележени од средине 18. века. По одласку у Америку, додао је презиме „Идворски“ (), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара, од тога су остале три сестре: Персида, Љубица и Христина. Породица Пупин је аутохтона у Банату, где живи барем од прве половине 18. века. Пупини носе типично словенску/српску Хаплогрупу I2.
Према неким изворима преци Михајла Пупина су се крајем 17. века преселили из Вевчана код Струге у Македонији у Банат. Током 16. века баба Пупа са својим синовима се доселила у Вевчане из околике Корче у Албанији (крај који су насељавали Аромуни и Словени). Али ове тврдње су неосноване, с обзиром да је Пупинова породица староседилачка у Банату и једна од аутохтоних српских породица у том крају. Постоје поједини научно неутемељени покушаји да се Пупиново порекло прогласи за цинцарско. Пупинова слава је била Мала Госпојина, али био је везан и за Светог Саву кога је његова мајка нарочито поштовала.„Да ли сте знали (ово о Србији)?”, РТС, 10. децембар 2024. Посећено 11. јуна 2025.
Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у својој аутобиографији:
Пупин се 1888. године оженио Американком из Њујорка Саром Катарином Џексон, са којом је имао ћерку Варвару. Кумови су му били секретар Посланства Краљевине Србије у Лондону Александар Јовичић и његова супруга Енглескиња Алиса Мери Јовичић.„Откривено ко је био венчани кум Михајла Идворског Пупина”, РТС, 15. децембар 2025. Посећено 16. децембра 2025. У браку су били само осам година, јер је она преминула након тешке упале плућа.
Након трагичног губитка супруге, Пупин је због упале плућа, депресије и тешке апатије одређено време провео у болници. После овог тешког периода купио је имање у савезној држави Конектикат, које га је неодољиво подсећало на родни Идвор и које је назвао „мој амерички Идвор”.„Живот Михајла Пупина у ’америчком Идвору’”, Политика, 6. јануар 2026. Посећено 9. јануара 2026. Умро је 12. марта 1935. године, а сахрањен је на гробљу Вудлон () у Бронксу. Постоји иницијатива да његови посмртни остаци буду пренети у Србију.
Током свог истраживања српска новинарка и књижевница Марина Булатовић је пронашла гроб Пупинове ћерке Варваре на гробљу Вудлон, на истој парцели на којој почивају и њени родитељи., RT, 7. децембар 2023. Посећено 12. децембра 2023., РТС, 9. децембар 2023. Посећено 12. децембра 2023.
Образовање Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. У гимназији наставља дружење са Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји.Радоје Драшковић: "Чика Урош", Орловат 2013. године Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био је одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872, одлази у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда., РТ Балкан, 12. март 2024. Посећено 12. марта 2024.
Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.
Студије у Америци и докторат мини|Дворане Хамилтон и Хартли кампуса Универзитета Колумбија, 1907. година У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија универзитету у Њујорку.
На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.
Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.
Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: „Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији”.
Академска каријера и научно-истраживачки рад Током боравка у Берлину, 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.
Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.
Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. године. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.
Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак -{Х}--зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.
Пупинови калемови мини|Пренос сигнала помоћу пупинових калемова мини|Пупинови калемови у ПТТ музеју у Београду Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.
Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901. године, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.
Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.
Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899., развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.
Истраживања током Првог светског рата мини|Први састанак Националног саветодавног комитета за ваздухопловство 1915. (Пупин седи први здесна) Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство.
За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у својој аутобиографији на 386. страни.
Допринос одређивању граница Краљевине СХС Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.
Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.
мини|Српска делегација на источном излазу Беле куће, 1917. На фотографији су: др Сима Лозанић, посланик Љуба Михајловић, Јелена Лозанић, др Миленко Веснић, пуковник Михаило Ненадовић, др Михајло Пупин, генерал Михаило Рашић и капетан Милан Јовичић