Сијетл () град је у савезној држави Вашингтон на северозападу Сједињених Америчких Држава. Сијетл је седиште и највећи град округа Кинг, а са 737.015 становника према попису из 2010, Сијетл је највећи град у северозападном делу САД. У ширем градском (метрополитанском) подручју Сијетла живи око четири милиона становника, што га чини 15. по величини метрополитанским подручјем у САД. Сијетл је такође лука са великим значајем за трговину са азијским државама. Године 2010, Сијетл је био шеста по промету лука у САД.
Подручје Сијетла било је насељено староседелачким племенима најмање 4.000 година пре него што су бели досељеници формирали прва стална насеља. Артур А. Дени и група досељеника, познати као Денијева дружина, стигли су 13. новембра 1851. у Алки појнт и ту формирали насеље. Ово насеље је 1853. премештено на данашњу локацију града и преименовано у „Сијетл“. Име је добило по поглавици Сијетлу, вођи племена Дувамиш и Суквамиш.
У почетку је главна индустријска грана у Сијетлу била сеча и прерада дрвета. У другој половини 19. века град је постао центар трговине и бродоградње и главни транзитни центар на путу према Аљасци, током тамошње златне грознице. До 1910, Сијетл је био један од 25 највећих градова у САД. Међутим, штрајкови и Велика депресија тешко су наштетили привреди града. Током и после Другог светског рата поново долази до привредног раста када, захваљујући компанији Боинг, Сијетл постаје центар производње авиона. Током осамдесетих година 20. века град постаје важан технолошки центар. Развој нових софтвера, биотехнологије и интернет компанија доводи до економског опоравка, што за последицу има пораст броја становника за 50.000 између 1990. и 2000. Сијетл је данас центар „зелене” индустрије и град модел за одрживи развој.
Сијетл има знамениту музичку историју. Између 1918. и 1951. у граду је била развијена џез сцена, са скоро двадесет џез ноћних клубова који су се налазили дуж улице Џексон, на месту где је данас кинеска четврт. У граду су своје ране каријере започели Реј Чарлс, Квинси Џоунс, Ернестин Андерсон и други. Сијетл је такође родни град рок легенде Џимија Хендрикса и рок музичког стила „гранџ”, који је постао познат захваљујући локалним групама Мелвинс, Нирвана, Саундгарден, Алис ин чејнс и Перл џем. У новије време, Сијетл је познат по инди рок и инди денс музици.
Историја Оснивање мини|лево|Битка за Сијетл (1856) Археолошка истраживања указују да су људи насељавали област Сијетла најмање 4.000 година. У време кад су европски насељеници дошли у ову област, локално становништво (племе Дувамиш) је имало најмање седамнаест села у областима око залива Елиот.(1) (2) (3)
Први Европљанин који је посетио подручје био је Џорџ Ванкувер у мају 1792, током своје експедиције која је трајала од 1791. до 1795.
Године 1851, велика дружина коју је предводио Лутер Колинс се сместила локацији на ушћу реке Дувамиш; формално су ову територију присвојили 14. септембра 1851. Тринаест дана касније, припадници Колинсове дружине су на путу ка својој територији срели три извиђача Денијеве дружине, која је у ствари основала Сијетл. Чланови Денијеве дружине су присвојили земљу на полуострву Алки 28. септембра 1851. Остатак Денијеве дружине је испловио из Портланда у Орегону и искрцао се на полуострво Алки током олује 13. новембра 1851.
мини|десно|усправно|Угао Прве авеније и улице Колумбија, око 1870. Након тешке зиме, највећи део Денијеве дружине се разместио преко залива Елиот и основао село „Девамп“ или „Дувамп“ на месту данашњег Пионирског трга. Чарлс Тери и Џон Лоу су остали на месту оригиналног искрцавања и подигли село које се првобитно звало „Њујорк“, а у априлу 1853. је преименовано у „Њујорк Алки“ од чинук речи која у грубом преводу значи једнога дана. Њујорк Алки и Дувамп су се такмичили за примат наредних неколико година, али временом је Алки напуштен и његови становници су се преселили преко залива и придружили остатку насељеника.
Дејвид Свинсон („Док“) Мејнард, један од оснивача Дувампа је био главни заговорник идеје да се село преименује у „Сијетл“ по поглавици Сијетл из племена Дувамиш и Суквамиш.(1) Includes bibliography.(2) (3) Morgan (1951, 1982). Назив „Сијетл“ се појављује у званичним новинама Вашингтонске територије 23. маја 1853. када је почела израда катастара за село.
Дана 14. јануара 1865, Скупштина територије Вашингтон доделила је Сијетлу статус инкорпорисаног града, којим је управљао одбор повереника. Две године касније, након петиције коју је потписала већина угледних грађана, скупштина је поништила своју одлуку. Млади католички свештеник Франсис Х. Префонтејн дошао је 1867. у Сијетл и одлучио да ту оснује парохију. Током 1868. и 1869. саградио је цркву новцем који је прикупио на оближњим сајмовима. Ова католичка црква је отворена 1869, а налазила се на месту где се данас налази зграда „Префонтејн“. Крајем 1869, након нове петиције, Сијетл је поново постао инкорпорисани град којим су управљали градоначелник и веће. Година „1869.“ налази се и на грбу Сијетла.
Дрвна индустрија, етнички сукоби, велики пожар мини|лево|Први трамвај у Сијетлу 1884, на углу улица Оксидентал и Јеслер. Све зграде са ове слике су уништене у пожару пет година касније. Историја Сијетла је пуна наизменичних успона и криза, што је уобичајено за градове који се налазе у областима са великим природним и минералним богатствима. Сијетл је неколико пута доживљавао економски успон, а затим би долазило до периода наглог опадања који је обично коришћен за обнову инфраструктуре. Први такав успон, у првим годинама постојања града, десио се захваљујући дрвној индустрији.
Као и у већем делу америчког запада, и у Сијетлу је долазило до бројних сукоба између радника и управа предузећа, али и до етничких тензија које су кулминирале у Антикинеским нередима током 1885. и 1886. Насиље су изазвали незапослени белци који су хтели да отерају Кинезе из Сијетла (до нереда је дошло и у Такоми). Азијати су 1900. чинили 4,2% становништва. Током немира, у град су доведене федералне трупе како би успоставиле ред.
Ипак, економски успон Сијетла је био толико велики да је, када је велики пожар из 1889. уништио централну пословну област, врло брзо изграђен много већи центар града на истом месту. Финансијска компанија „Вашингтон мутуал“, на пример, основана је одмах након пожара. Овај нови успон је праћен и изградњом система паркова, које је дизајнирала компанија браће Олмстед. Међутим, економска криза позната као Паника из 1893. тешко је погодила град.
Златна грозница, Први светски рат, велика депресија мини|десно|Пацифичку изложбу Аљаска - Јукон посетило је преко 3,7 милиона људи током 138 дана трајања. Други и најдраматичнији успон почео је са златном грозницом на Аљасци, захваљујући којој се град опоравио од последица Панике из 1983. У кратком времену, Сијетл је постао велики саобраћајни центар. Дана 14. јула 1897, СС Портланд, са чувеном „тоном злата“, упловио је у луку Сијетл. Сијетл је убрзо постао главни центар за транспорт и снабдевање рудара на Аљасци и Јукону. Само мали број ових људи је нашао велико богатство, међутим, оно што се исплатило на дуже стазе је било одевање и исхрана рудара. Овај успон је трајао до раног 20. века, а захваљујући њему основана су бројна нова предузећа. Деветнаестогодишњи Џејмс Е. Кејси је 1907. позајмио 100 долара од пријатеља и основао компанију за доставу пошиљки „American Messenger Company“ (данас „United Parcel Service“). Остала предузећа која су основана у овом периоду у Сијетлу су Нордстром и Еди Бауер. Доба златне грознице кулминирало је 1909. Пацифичком изложбом Аљаска - Јукон, која је у великој мери заслужна за данашњи изглед кампуса Универзитета Вашингтона.
мини|лево|Изглед Пионирског трга 1917. На слици се виде Смитов торањ, хотел Сијетл и Пионирска зграда.
Почетком 20. века, а посебно током Првог светског рата, долази до развоја бродоградње. Откази након рата доводе до генералног штрајка из 1919, првог генералног штрајка у САД. План развоја града који је 1912. сачинио Вирџил Богу је одбачен на референдуму. Сијетл је током двадесетих година 20. века доживљавао умерени просперитет, али је тешко погођен великом депресијом. Неки од највећих радничких штрајкова и сукоба те ере су се управо десили у Сијетлу. Насиље током штрајка помораца из 1934. однело је луци Сијетл велики део поморског саобраћаја, који је преусмерен на луку у Лос Анђелесу.BOLA Architecture + Planning & Northwest Archaeological Associates, Inc., Port of Seattle North Bay Project DEIS: Historic and Cultural Resources, Port of Seattle, 5. 4. (2005). pp. 12–13, приступљено на дан 25. 7. 2008.
Александер Пантагес је, почевши од 1902, отворио већи број позоришта у граду у којима су се изводили забавно-комични комади у „водвиљ“ () стилу и неми филмови. Убрзо је проширио своје активности и постао један од највећих позоришних и филмских тајкуна Америке. Сијетл је неко време био „мека водвиља“ у западном делу Сједињених Америчких Држава. Б. Маркус Притека, архитекта шкотског порекла који је живео у Сијетлу, изградио је неколико позоришта за Пантагеса укључујући и нека у Сијетлу. Позоришта која су изграђена за Пантагеса у Сијетлу су данас углавном уништена или служе другој сврси, али многа друга позоришта су опстала у другим градовима САД, често задржавајући Пантагесово име. С друге стране, позориште „Парамонт“ () у чијој је изградњи учествовао Притека, а које у Сијетлу постоји и данас, није Пантагесово.
После Другог светског рата: авиони и софтвер Ратна индустрија поново доноси просперитет граду за време Другог светског рата, првенствено захваљујући Боинговим авионима. Велики број привредника јапанског порекла одведен је из града током периода присилног затварања Јапанаца. После рата, локална привреда је опет пала, међутим убрзо долази до новог раста захваљујући доминацији Боинга на тржишту комерцијалних авиона. У граду је 1962. одржана светска изложба под називом „Изложба 21. века“ (). До новог великог економског пада долази крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века. Многи су напустили град у потрази за послом на другим местима, а два локална агента за некретнине поставила су билборд на којем је писало: „Да ли ће последња особа која напусти Сијетл угасити светла“.
мини|десно|Изградња једношинске пруге у Сијетлу 1961. Поглед из Пете авеније на Улицу Вирџинија.
Сијетл је остао седиште компаније Боинг до 2001, када је компанија одлучила да одвоји своје седиште од главних производних објеката и да га измести у Чикаго. У близини Сијетла још увек се налази Боингова фабрика Рентон (где су склапани авиони Боинг 707, 720, 727 и 757, а данас се склапа Боинг 737) и Боингова фабрика Еверет (где су склапани модели 747, 767, 777 и 787). Седиште Боингове кредитне кооперативе за запослене (BECU) је и даље у Сијетлу, али су њене услуге сада доступне свим становницима Вашингтона, а не само запосленим у Боингу.
Просперитет се поново враћа у град почетком осамдесетих година 20. века. Град је 1983. био шокиран вишеструким убиством познатим као „Ва Ме масакр“, када је у илегалној коцкарници у међународној (кинеској) четврти убијено 13 људи. Након што је Мајкрософт 1979. преместио своје седиште из Албукеркија у Новом Мексику у оближњи Белвју, Сијетл и његова предграђа постају дом великом броју технолошких компанија, укључујући Amazon.com, RealNetworks, McCaw Cellular (сада део AT&T Mobility), VoiceStream (сада део T-Mobile USA), и биомедицинских корпорација као што су HeartStream (касније дошао у власништво Филипса), Heart Technologies (касније дошао у власништво компаније Boston Scientific), Physio-Control, ZymoGenetics, ICOS и Immunex. Због свега овога дошло је до прилива нових становника, тако да је број становника између 1990. и 2000. порастао за скоро 50.000, док је цена некретнина у граду била међу најскупљима у САД. Многе од ових технолошких компанија су и даље релативно јаке, али године дивљег „дотком бума“ су окончане почетком 2001.
мини|лево|Центар Сијетла са трајектом у првом плану.