мини|200п|Фреска Христа унутар цркве Аја Софија мини|200п|Аја Софија мини|200п|Јустинијан или Анастасије I Париз Лувр мини|200п|Исечак фреске у Сопоћанима у Србији главно дело касновизантијског сликарства Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Историја и главне карактеристике Пошто се развијала током средњег века, њену основну црту да је религиозни поглед на свет карактеришу блиставе боје и снага линија, без индивидуалности и перспективе, са спљоштеном формом. За украшавање грађевина коришћене су фреске и мозаици који су покривали зидове, подове, сводове и куполе спајајући у потпуности архитектонски са ликовним изражајем. Уместо великих вајарских дела Антике, византијску уметност карактеришу мали рељефи рађени у слоновачи.

У античком свету верско поштовање божанстава изражавало се у првом реду статуом- култном статуом од камена која се постављала у храм. Према њој су се израђивале и мале култне статуице у бронзи или и теракоти које су се постављале и у нише у собама. Када се у касној Антици развијала једна сложенија представа о божанству статуа је постепено из плитког рељефа прелазила у слику. Хришћанство је под утицајем друге Божије заповести противило се представљању Бога- фанатични Епифимије је раздерао свети лик насликан на једној завеси изражавајући тиме своје противљење ономе што је сматрао за идолопоклонство. Овде је интересантно и то што је икона у почетку била слика и није направљена на дрвету што значи да се икона у почетку није везивала за неки материјал и технику. Она је ипак била преносна а то да се иконом сматра слика која је израђена на дрвету и преносна је јесте отуда што се вероватно, услед великог броја оваквих радова који су тако израђени појављује.

Оне области које су биле удаљеније од Византије су биле наклоњене хришћанству а оне друге Античком свету и схватању. Утицај Антике је био снажан у почетку и био је зависан од појединих епоха. У доба Палеолога (1261—1453) утицај антике је био снажан и у Цариграду су нашли уточиште грчки сликари, а уметност која је из Цариграда продирала названа је “ манира греаци”. У Византијској уметности фигура изражава једну религиозну тему у чијој се основи налази религиозна идеја. Људска фигура је доминантна и несразмерно увећана. Византијски уметник тежи да елементе које види декомпонује и да их рекомпозицијом подреди композицији не стварности и законима природним већ законима саме слике. Уметник Византије се користи ортогоналном композицијом. Присутна је и инверзна перспектива у којој видимо законе перспективе примењене на један другачији начин да би се искористили за постављање и указивање на приказивање идејнога центра догађаја и овај се користи композиционо. Светлост и сенка не расипа се на начин који одговара стварности и простору су намерно дата одређена иреална својства. Ова се уметност не занима за тело које увек нестаје под богатим наборима тканине, и осећа се присутност аскетског и бестелесног, а када треба приказивати наго тело осећа се схематизација која се из деценије у деценију понавља и са истим грешкама које су једном учињене. Нарочита пажња се поклања глави и очима- очи су прозори душе. Ова уметност постаје средство помоћу кога се уводи мисао из света реалног у свет спиритуални. Ту се развија сликарство и као фреска и као мозаик а познато је и раширено и књижно сликарство. Скулптура је на овој територији била занемарена, и нарочито због тога јер се појављивао страх још из времена када се хришћанство борило против идола из времена када се хришћанство борило да не дође на ниво идола против ког се борило; “ не прави себи ни лика ни кипа” гласи заповед Божија и отпор према скулптури утицао је да се она није развила. У Византијској уметности се постепено фиксирају техника па чак и места на којима се постављају поједини ликови, за Христа је резервисана купола а у четири куполе или ступа смештају се Јеванђелисти(Апостоли), исто као што и у погледу оријентације постоји принцип, и олтар и гроб Христа и највеће светиња и исто оно место одакле ће се вршити суд- олтар резервисан је за највеће светиње и причешће оријентисан је увек према истоку и ту се налазе оптимистичке теме а на западној страни су теме које су песимистичке као смрт Богородице или пак ово се може налазити и на северу где нема сунца, ту се налази и Христ на распелу.

мини|лево|350п|Константинопољ из златног доба по Дели Дурулу Године 323. Константин Велики одлучио је да престоницу Римског царства пресели у Византију у Константинопољ и на овај начин призна велику важност овог дела римске империје. Признавање хришћанства као државне вере имало је велики значај у Константиновом времену. Ниједна од хришћанских базилика није сачувана у првобитном облику али је основа највеће Константинова црква Св. Петра у Риму и њена основа добро позната (отпочета је 333. г.). Источно римско царство преживело је нападе и под Јустинијаном (527. – 726) поново је доживело стабилност а по иронији судбине највеће дело ове уметности из најранијих времена настало је на тлу Источног Царства у ствари у Равени (Сан Витале у Равени завршене у 537. год.) где је било последње упориште Западног Царства, западно оријентисаног Јустинијана који је скоро успео да обједини римску империју.

мини|десно|200п|Фреска Исус Христос са мачем правде, Манастир Високи Дечани

Јустинијанова епоха трајала је у 5. и 6. веку и обележена је конституисањем велике државе са апсолутистичком владавином у феудалном оквиру. Присутна су схватања ранога хришћанства и симболистичке концепције у уметности. Аја Софија (завршена 537. г.) у облику базилике са уписаним крстом а сама купола у време Јустинијана је украшена великим крстом. Ако упоредимо цркве Санта Констанса и Сан Витале тада видимо да је црква у Риму организована у центрипеталном правцу кретања а у Равени као и Аја Софија присутна је једна организација кретања центрифугалног дејства простор добија намену хуманију и као и црква Св, Петра у Риму немају ону компоненту скулптуралног карактера као у Грчкој и њиховим храмовима већ добијају простор који добија намену хуманију и функцију за састајање и провођење одређеног времена у њему. По остацима сликарства- држећи се малих резерви, црква Сан Витале украшена је мозаицима у Јустинијаново време који представљају (546—548. ) царицу Теодору и њен двор- дворске даме и цара са двором. Цар и царица као и њихова пратња су стварни и “као живи”.

Епоха иконоборства (726—842) у ствари је епоха борбе против античког антропоморфизма. У току ове борбе страдале су многе иконе. Царица Ирина је успела (800. год.) да успостави поново поштовање икона, тада је на портал поново постављена икона сада по трећи пут на ово омиљено место где су се постављале иконе од обожаваоца икона који су веровали да ове имају и чаробне моћи, са вратница Халки уклоњена је икона 726. по наређењу Лава III. У ствари ова борба иконобораца и идолопоклоника представља борбу свештенства за превласт и високо свештенство било је против икона док је ниже свештенство било за поштовање икона.

Класични период византијског сликарства (842—1204. када су учесници светог рата заузели Цариград и владали до 1261. год.) може се рашчланити на ранији и каснији период. Рани период траје до 10. века и тада је уметност била обојена елементима који су носили обележја Антике, светлост има реалнији карактер, јавља се бочна сенка а простор је дубљи а фигура покретнија али све у концепту византијске уметности, структуре и концепције која има трансцендентни смисао. Други период каснији у класичном периоду и после друге половине 10. века јавља се тананија фигура и наглашенији аскетски изглед, простор је плићи и гест је далеко смиренији а архитектонски ансамбли нестају у слици облик је сведенији а простор се не представља у перспективи, те се уз плитак простор јавља и неки пејзаж а композиција је лишена облика. Период 1204 – 1261. када јако јењава ликовна разбукталост. Из ове епохе најбоље сачувана дела имамо у Југославији.

Ренесанса Палеолога (1261—1453) може се сагледати враћање Цариграда у сопствену прошлост у Јустинијаново време и пронађене су нове форме споја духовног и класичног. Скулптура се у доба Комнина ретко јављала у облику плиткога рељефа, сликање је постало врло важно и јавља се мекана техника четкице. Утицај Византије на свет постаје све ограниченији и још увек постоје утицаји у Грузији и на словенске земље али су Словени почели да његују и сопствени стил. Овај период се назива Комненовом епохом и у њој се појављује интерес за наративним моментом (12.- 14. век) када се бришу преграде између слика и јавља се континуирано спојени већи број слика, сцена. У оквиру њих, већи број личности се јавља и компонује а фигуре постају пластичније. Фигура је покретљивија и пластичније је дата, а доминира и инверзивна перспектива.

Доба под Турцима, после пада Цариграда 1453. године. Византијско је иконописаније углавном настављено на Криту који је био под Млечанима и имао одређену аутономију и по манастирима Свете горе. Људи који су били ближа двору развијали су стил који је био ближи класици а монаштво стил који је имао више аскетских елемената, вредност иконе се огледа у високом естетском домету хармоничној композицији и боји. У доба под Турском влашћу византијска уметност јењава да би у извесном смислу поново бљеснула.

Кроз хришћанство је Русија у Византији нашла савезништво. Са хришћанством продире у Русију сликарство, које иде ка стилизацији и линеаризацији на површини и сенка се шрафира. Структура слике је једноставна и искристалисана, добија подстицај из Цариграда. Руско сликарство се окреће утицају запада и добија подстицаје из Византа, Солуна и Србије а у додир са западом долази преко Пољске и Чешке а уводе се и домаће традиције које су особене. 1338 год. Андреј РУБЉОВ у прелазу из XIV у XV век руском сликарству додаје снагу свога генија, код њега је присутна како емоција тако и народна традиција.

Утицај византијске уметности на европску културу је огроман, јер се он захваљујући трговини и развоју цивилизације проширио широм Средоземља и Европе..

Раздобља у византијској уметности мини|десно|200п|Галерија, Аја Софија мини|десно|200п|Детаљ са стубова унутар Цркве Аја Софија, Цариград Унутар десетак векова царевина је преживела више фаза: Златно или класично доба (527—726.), врхунац за цара Јустинијана (527—565. године). То је време апсолутне моћи државе која је успела доћи све до Равене, Венеције и Југа Италије; доба иконоборства (забрана људског лика унутар сакралне грађевине) (726—843. године); доба Македонске и Комненовске династије (11. и 12. века) и на крају доба Палеолога (време пропадања и распада царевине).

мини|лево|200п|Сан Витале у Равени, 526—547. Византион је назив за ширу област око града Византиона којег је Константин Велики 330. године прогласио главним градом Римског царства (од тада – Константинопољ), прије свега због његовог стратешког положаја на Босфору као природног моста између Европе и Азије. Након поделе Римског царства, он постаје главни град источнога царства и одржава континуитет римске просторне организације: у средишту је форум на чијем једном крају се подиже централна црква (Аја Софија), а на другом царска палата с вртовима, док је на југозападу велики хиподром. За време Јустинијана, овај град на полуострву одвојен је од копна славним Теодосијевим зидинама (могло се ући само кроз монументална златна врата) и постаје познат као Цариград. У раном средњем веку он постаје највећи и најнасељенији град на свету.

Византијска архитектура