мини|Молотов потписује споразум, иза њега су Рибентроп и Стаљин
Споразум Рибентроп—Молотов (службени назив: Споразум о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских Социјалистичких Република) је био споразум о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза. Потписан је 23. августа 1939. године у Москви од стране совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова и немачког министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа. Међусобни споразум о ненападању био је на снази до почетка Операције Барбароса 22. јуна 1941. године када је Немачка вероломно напала СССР.
Иако је званично био означен као „споразум о ненападању“, овај споразум је обухватао и тајни протокол којим је извршена подела интересних сфера у независним земљама Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији. Тајни протокол је експлицитно предвиђао „политичке и територијалне промене“ у областима наведених земаља. Као последица овог споразума све наведене земље су нападнуте и окупиране било од стране Немачке било од стране Совјетског Савеза. Једино је Финска, која је два пута водила рат са СССР-ом током Другог светског рата, успела да сачува своју независност али је била принуђена да уступи одређене територије.
Уводни догађаји Миром у Брест-Литовску који је потписан са Немачком 1918. године. Бољшевичка Русија прихватила је губитак суверенитета и утицаја над Финском, Естонијом, Летонијом, Литванијом, Пољском, Белорусијом и Украјином (као и деловима Јерменије и Грузије) као уступак Централним силама. У складу са немачком политиком -{Mitteleuropa}- ове земље постале би сателитске државе или делови немачког царства којима би управљале војводе и краљеви који су у сродству са немачким царом. Као последица немачког пораза у Првом светском рату, већина ових држава су уз свесрдну помоћ победничких сила, поново успоставиле своју самосталност и постале савезници Француске и Уједињеног Краљевства у борби против бољшевика у Руском грађанском рату. Са изузетком Белорусије и Украјине све ове земље су постале независне и суверене - ипак у многим случајевима стицање независности било је праћено грађанским ратовима који су изазвани идејама руске револуције које су се шириле Европом. Заједнички страх од комунистичке Русије мотивисао је ове тзв. граничне државе да 1920. године активирају међусобну политичку сарадњу и закључе уговоре о заједничкој одбрани.
Баланс између европских сила, успостављен након Првог светског рата, постепено је нарушен у периоду од 1935. године и Абисинске кризе па до 1938. године и Минхенског споразума. Разбијање Чехословачке као и обновљене територијалне аспирације нацистичке Немачке, Совјетског Савеза и других земаља (као што су Мађарска и Бугарска) према територијама изгубљеним током Првог светског рата, изазвала је велику нестабилност у Европи.
Западне силе, Уједињено Краљевство и Француска, званични гаранти непроменљивости граница, држале су се по страни све до уништења Чехословачке 1939. године, одржавајући политику немешања, док су нацистичка влада Немачке и фашистичка влада Италије подржале победничку десничарску побуњеничку фракцију у Шпанском грађанском рату вођеном од 1936—1939. године.
За Совјетски Савез споразум Рибентроп-Молотов је представљао дуго очекивани одговор на све лошију безбедносну ситуацију у Европи која је настала у другој половини тридесетих година због отворених настојања Немачке да промени неповољне услове мира који су јој наметнути Версајским споразумом.
Са своје стране Совјетски Савез није био за одржавање територијалне непроменљивости која је представљала сметњу њеним интересима зато што је произашла из периода његове слабости насталог непосредно после Октобарске револуције 1917. године и грађанског рата који је уследио. Совјетски лидери стајали су на становишту да је сукоб међусобно супротстављених империјалистичких држава не само неизбежан већ да ће створити повољне услове за ширење комунизма. Ширење комунизма су комунистички руководиоци сматрали за основни задатак и сврху постојања Совјетског Савеза.
Током 1938. године СССР (као и Француска) понудили су да у случају немачке инвазије испоштују своје обавезе из одбрамбеног уговора закљученог са Чехословачком, али се Чехословачка сељачка странка оштро супротставила идеји о уласку совјетских трупа у земљу па је чак и запретила могућношћу избијања грађанског рата. Према уговору између Совјетског Савеза, Чехословачке и Француске, закљученом 1935. године руска помоћ је могла бити упућена Чехословачкој само под условом да истовремено буде упућена и француска помоћ.
Невољност западних демократија да формирају антифашистички савез са СССР-ом као и Француско-Британски споразум са Хитлером потписан у Минхену били су јасни показатељи незаинтересованости запада да се супротстави све јачем фашистичком покрету чије су намере јасно демонстриране током Шпанског грађанског рата. Совјети нису позвани на Минхенску конференцију одржао у септембру 1938. на којој су британски и француски премијери Даладије и Чемберлен пристали на распарчавање Чехословачке. Како Француска није испоштовала свој споразум са Чесима из 1924. године Совјети су закључили да је њихов савез са Француском из 1935. године безвредан и да Запад покушава да усмери немачке освајачке претензије на Исток.
У марту 1939. године Хитлер се одрекао Немачко-Пољског споразума о ненападању закљученог 1934. године и на тај начин разоткрио Совјетима своје агресивне намере. Литвинов је у априлу исте године предложио закључење војног савеза између Русије, Француске и Британије усмереног против сила осовине, али је Чемберленова влада одуговлачила са његовим потписивањем (углавном због превеликих совјетских захтева који су захтевали потврду руског суверенитета над балтичким државама као и слободу пролаза руских трупа кроз Пољску). Ипак, премијер Чемберлен, који је већ 24. марта заједно са Француском преузео гаранције пољске независности, 24. априла потписује споразум о међусобној помоћи са Пољском. Потписивање овог споразума отклонило је Стаљинова страховања да ће Запад оставити СССР да се сам бори против национал-социјалистичке Немачке; заправо уколико би Запад и Немачка заратили, што је деловало неизбежно, СССР је могао да остане неутралан и да чека да се противници међусобно униште.
Француско-британски преговори са Совјетским Савезом Преговори између Совјетског Савеза, Француске и Британије о склапању војног савеза против Немачке су стално одлагани услед недостатка међусобног поверења. Совјетски Савез је тражио гаранције подршке у случају немачког напада као и признање права Совјетском Савезу да се интервенише у земљама дуж западне совјетске границе уколико у њима дође до промене политике у корист агресора. Иако ни једна од ових земаља није званично затражила заштиту од свог великог суседа, Совјетски Савез је себе прогласио за гаранта независности Финске, Естоније, Литваније, Пољске, Румуније, Турске и Грчке, тзв. „санитарног кордона“ подигнутог између национал-социјалистичке Немачке и Совјетског Савеза.
Британци и Французи су страховали да ће оваква ситуација омогућити совјетско мешање у унутрашње ствари суседних земаља чак и одсуству било какве претње национал-социјалистичке Немачке.
У међувремену су територијални захтеви које је Нацистичка Немачка упутила Пољској још више повећали опасност од избијања рата. Иако су телеграми између западних сила и Совјетског Савеза размењени још почетком априла 1939. године војна мисија западних сила, која је упућена у Русију спорим транспортним бродом, стигла је у Москву тек 11. августа 1941. године и није имала овлашћење да потпише било какав споразум.
Кључна тачка која је успорила преговоре било је питање Пољске, која је лежала између Немачке и Совјетског Савеза; пољска влада је оправдано страховала да ће совјетска влада захтевати анексију спорних територија Кресија које су припојене Пољској 1920. године по завршетку Пољско-Совјетског рата, а које је Кремљ окарактерисао као иреденту - „Западну Украјину“ и „Западну Белорусију“ - зато што су углавном биле насељене Украјинцима и Белорусима који су представљали етничку већину.
Због тога је пољска влада одбила да допусти совјетским трупама да уђу на њену територију и да на њој успоставе војне базе, а у циљу припрема за неизбежни рат са Немачком. Пољска влада се такође оправдано бојала да ће заједно са Црвеном армијом у Пољску ући и јединице НКВД-а и силом успоставити комунизам. Због ове одлуке пољске владе настала је ситуација која је онемогућила Црвеној армији да се супротстави немачком нападу изван своје територије.
У трећој недељи августа преговори су обустављени због растућег неповерења међу преговарачима и сумње Кремља да запад покушава да предстојећи сукоб ограничи на рат између Совјетског Савеза и Немачке.
Минхенски споразум и совјетска спољна политика Заступници тадашње совјетске спољне политике сматрају да је Совјетски Савез склопио споразум о ненападању са Немачком зато што су западне силе потписивањем Минхенског споразума 1938. године демонстрирале помирљив однос према догађајима у Европи и неспремност да се придруже Совјетском Савезу у формирању антифашистичког савеза. Такође, постојало је и страховање да ће западне силе, у случају немачког напада на СССР, остати по страни надајући се да ће зараћене стране међусобно ослабити једна другу.
Стаљинови биографи су у својим делима изнели податак да је Стаљин био убеђен да је Британија одбила његов предлог за формирање антифашистичког савеза зато што је са Немачком ковала планове против Совјетског Савеза, као и да се западне силе надају да ће Трећи рајх напасти Совјетски Савез и да ће га уништити или да ће обе земље бити исцрпљене и доведене до колапса. Ове сумње су добиле на значају када се Чемберлен састао са Хитлером и када је потписан Минхенски споразум.
Браниоци совјетске позиције такође истичу како је било неопходно да Совјетски Савез склопи споразум о ненападању са Немачком како би купио време с обзиром на чињеницу да 1939. године није био спреман за рат и да му је требало најмање три године да обави потребне припреме. Овај аргумент поклапа се са ставовима Стаљинових критичара који заступају становиште да је главни узрок за неспремност Совјетског Савеза за рат била Велика чистка која је по Стаљиновом налогу спроведена у периоду од 1936. до 1938. године у којој је елиминисан највећи део искусног командног кадра Црвене армије. Опште је позната чињеница да је Совјетски Савез потпуно неспремно дочекао немачки напад који је почео 22. јуна 1941. године иако су совјетска и стране обавештајне службе више пута упозориле на могућност немачке инвазије.
Стаљинови критичари такође доводе у питање његову спремност да се супротстави немачком агресивном милитаризму с обзиром на чињеницу да је економска и војна сарадња између Совјетског Савеза и Немачке, започета 1936. године трајала све до немачке инвазије. После Британске и Француске објаве рата Немачкој, ови економски односи са СССР омогућили су Немачкој да заобиђе савезничку поморску блокаду.
Приближавање Немачке и Совјетског Савеза Јосиф Висарионович Стаљин је 3. маја 1939. године сменио дотадашњег министра спољних послова Максима Литвинова и на његово место довео Молотова чиме су створени услови за почетак преговора са нацистичком Немачком. Литвинов, који је према стандардима Кремља био прозападно оријентисан, исувише је подсећао на дотадашњу спољну политику која је била усмерена на стварање антифашистичке коалиције због чега је и уклоњен са функције. Молотов је одмах по ступању на дужност јасно ставио до знања да је отворен за преговоре о мирном уређењу спорних питања са Немачком.
Током последње две недеље августа 1939. године Совјетско-јапански гранични рат је достигао свој врхунац.
На Хитлерову иницијативу, немачки министар спољних послова Рибентроп посетио је Москву 19. августа 1939. године. Приликом ове посете потписан је седмогодишњи споразум о економској размени између две државе којим је Немачка одобрила Совјетском Савезу кредит од 200 милиона марака у замену за сировине - бензин, житарице, памук, фосфате и дрвну грађу.