Фудбалска репрезентација Белгије национални је фудбалски тим који представља Белгију на међународним такмичењима, под контролом је Фудбалског савеза Белгије. Периоди редовног учешћа Белгије на највишем међународном нивоу, од 1920. до 1938, од 1980. до 2002. и поново од 2014. године па надаље, смењивали су се са углавном неуспешним квалификационим циклусима. Већину својих домаћих утакмица Белгија игра на стадиону Краљ Бодуен у Бриселу.
Белгијски национални тим је учествовао у три четворогодишња велика фудбалска такмичења. Забележио је четрнаест наступа на Светским првенствима и шест на Европским првенствима, а такође је учествовао на три олимпијска фудбалска турнира, укључујући Летње олимпијске игре 1920. године на којима је освојио златну медаљу. Међу остале упечатљиве резултате убрајају се победе над четири актуелна светска шампиона — Западном Немачком, Бразилом, Аргентином и Француском — у периоду између 1954. и 2002. године. Белгија негује дугогодишње фудбалско ривалство са суседним селекцијама Холандије и Француске, са којима је играла готово сваке године од 1905. до 1967. године. Репрезентација је од 1906. године позната под надимком „Црвени ђаволи”, док се њен званични клуб навијача зове „1895”.
Као домаћин, Белгија је заузела треће место на Европском првенству 1972. године. Након тога, репрезентација је изнедрила две „златне генерације”. У првом успешном периоду, који је трајао од 1980-их до раних 1990-их, тим је завршио као финалиста на Европском првенству 1980. и заузео четврто место на Светском првенству 1986. године. У другом успешном раздобљу током 2010-их, под вођством селектора Марка Вилмотса, а касније и Роберта Мартинеза, Белгија је у новембру 2015. по први пут засела на чело званичне ФИФА ранг-листе, а потом је освојила и треће место на Светском првенству 2018. године. До данас, Белгија је остала једини национални тим који је заузимао прво место на ФИФА ранг-листи, а да притом никада није освојио Светско првенство или титулу континенталног првака.
Историја Рана историја Белгија је била једна од првих земаља на европском континенту која је почела да игра фудбал, а најранији забележени примери ове игре у Белгији датирају још из 1863. године.Види:* , * , * .
мини|лево|управно=1.2|алт=Фудбалски тим у униформи|У првом саставу Белгије 1901. године наступила су и четворица Енглеза. Почасни председник фудбалског клуба Бершот, Хорхе Дијаз, објавио је 11. октобра 1900. године да ће Антверпен бити домаћин серије изазовних мечева између најбољих европских фудбалских тимова. Након одређених организационих проблема, на терену Бершота је 28. априла 1901. године одржан први турнир, на којем су се селекција Белгије и холандски тим (састављен од играча из трећелигашких клубова, предвођен бившим фудбалером Цесом ван Хаселтом) борили за Куп Ванден Абеле. Очекивано, домаћини су без већих потешкоћа освојили пехар, декласиравши Холандију резултатом 8:0. Белгија је потом славила против Холандије и у наредна три међусобна сусрета, али Фифа не признаје ове резултате јер су за Белгију наступали и енглески фудбалери, попут Херберта Потса, који је постигао чак 12 од укупно 17 голова белгијског тима.
Дана 1. маја 1904. године, Белгијанци су одиграли свој први званични међународни меч, против Француске на стадиону Вивије д'Оа у Иклу; утакмица је завршена нерешеним резултатом 3:3, па је Трофеј Еванс Копе остао недодељен. Двадесет дана касније, фудбалски савези обе земље били су међу седам оснивача Фифе. У то време, белгијски састав је бирала комисија на чијем челу се налазио Едуар де Лавелеј, који је играче углавном позивао из шест или седам водећих домаћих клубова. Почевши од 1905. године, Белгија је играла два пута годишње против Холандије, по правилу једном у Антверпену и једном у Ротердаму. Од ових почетака па све до 1925. године, у оквиру овог „дербија Ниских земаља” додељивани су посебни белгијско-холандски купови.
Национални тим је 1906. године добио препознатљив надимак „Црвени ђаволи” због својих црвених дресова, а четири године касније, бивши шкотски фудбалер Вилијам Максвел именован је за првог званичног селектора, заменивши дотадашњу комисију савеза. Од 1912. године, кровна организација UBSSA је преузела руковођење искључиво фудбалом и променила име у UBSFA. Током трајања Првог светског рата, национални тим је играо само незваничне пријатељске мечеве, углавном у Француској и против ње.
Олимпијско злато и муке на Светским првенствима мини|лево|управно=1.2|алт=Успешно изведен казнени ударац, виђен са полеђине мреже|У финалу олимпијског фудбалског турнира 1920. године, одиграном на Олимпијском стадиону у Антверпену, Роберт Копе је постигао гол за Белгију из једанаестерца. На Летњим олимпијским играма 1920. године, у свом првом званичном олимпијском наступу, „Црвени ђаволи” су освојили златну медаљу на домаћем терену, након контроверзне финалне утакмице у којој су фудбалери Чехословачке у знак протеста напустили терен. Током наредна три олимпијска циклуса у 1920-им годинама, Белгијанци су бележили солидне резултате (четири победе на седам мечева) и одиграли свој први интерконтинентални меч, одмеривши снаге са Аргентином.
Ипак, током наредне деценије, Белгија је претрпела пораз у свим својим утакмицама на прва три завршна турнира Светских првенстава.Према речима историчара Ричарда Хеншоа, „нагли развој фудбала у Скандинавији, Централној Европи и Јужној Америци потпуно је оставио Белгију у другом плану”. Иако је избијање Другог светског рата у потпуности зауставило званична међународна фудбалска такмичења током 1940-их година, белгијски национални тим је остао активан играјући незваничне пријатељске мечеве против селекција осталих савезничких нација.
Током 1950-их и 1960-их година Белгија је успела да избори пласман на само једно од укупно осам великих такмичења, квалификовавши се за Светско првенство 1954. године. Дан пре званичног почетка овог Мундијала, Фудбалски савез Белгије је био међу три оснивача Уефе. Холандски новинари су тада реми Белгијанаца на отварању првенства против моћне Енглеске оценили као највеће изненађење тог такмичарског дана, чак и веће од тријумфа Швајцарске над италијанским „фудбалским звездама”. Ипак, Белгија је елиминисана већ након пораза од Италије у другом и уједно последњем мечу у групи. Једине две светле тачке током ове две сушне деценије биле су победе против актуелних светских шампиона: Западне Немачке 1954. и Бразила 1963. године.Између ова два тријумфа, Белгијанци су 1956. успели да савладају и чувену мађарску „Златну лаку коњицу”. Оваква необична комбинација редовних неуспеха у званичним такмичарским мечевима и сјајних резултата у ревијалним сусретима донела је белгијској селекцији ироничну титулу „светских шампиона у пријатељским утакмицама”.
мини|260пк|Репрезентација Белгије уочи почетка пријатељског меча против Холандије, 1966. године. Резултати националног тима знатно су се побољшали почетком 1970-их година, када је на место селектора дошао Рајмон Геталс. Наступајући у потпуно белим спортским опремама, због чега су добили надимак „Бели ђаволи”,белгијски фудбалери су остварили своје прве историјске победе на Светском првенству 1970. године, као и на свом дебитантском наступу на Европском првенству 1972.. На путу до Европског првенства 1972, они су елиминисали актуелног шампиона Европе, селекцију Италије, славивши у укупном скору након двомеча у четвртфиналу. На завршном турниру Белгијанци су заузели високо треће место, победивши Мађарску у утакмици за бронзану медаљу. Наредне, 1973. године, контроверзна одлука судије да поништи регуларан победоносни гол у последњем мечу квалификација за Светско првенство 1974. против Холандије коштала је Белгију пласмана на Мундијал. Белгија је тако ушла у историју као једина репрезентација која је остала без пласмана на завршни турнир Мундијала иако у читавом квалификационом циклусу није примила ниједан једини гол. Наредна два покушаја да се домогну великог завршног такмичења (Европско првенство 1976. и Светско првенство 1978.) такође су била безуспешна.
мини|260пк|Репрезентација Белгије пре почетка тренинга 1977. године.
Златно доба Почевши са освајањем другог места на Европском првенству 1980. године, период 1980-их и раних 1990-их се углавном сматра првим златним добом белгијског фудбала. Под вођством селектора Гија Тиса, Белгијанци су изборили пласман у велико финале 1980. без иједног пораза у групној фази, да би у самом мечу за титулу несрећно изгубили од Западне Немачке резултатом 2:1. Почевши од Светског првенства 1982., па све до Мундијала 2002. године, национални тим је везао шест узастопних учешћа на Светским првенствима. Током овог успешног раздобља, селектори Ги Тис, Пол Ван Химст и Роберт Васеж су успевали да одведу Белгију даље од прве рунде такмичења. Поред тога што су поједини фудбалери побрали индивидуална Фифина признања, највећи мундијалски успех остварен је на Светском првенству 1986. године, када је репрезентација стигла до полуфинала након што је у нокаут фази елиминисала Совјетски Савез и Шпанију. Аргентина је прошла у велико финале након победе од 2:0, а оба поготка за Гаучосе постигао је њихов најбољи играч Дијего Марадона.
мини|260пк|Дијего Марадона и Аргентина су победом од 2:0 елиминисали Белгију са Светског првенства 1986. године. Након пласмана у финале 1980. године, Белгијанци нису бележили значајније успехе на наредним Европским првенствима, пошто су такмичење завршавали у раној фази током својих наступа 1984. и 2000. године. Крајем 1990-их година учествовали су на три пријатељска турнира у Мароку, на Кипру и у Јапану, при чему су на овом последњем поделили трофеј Кирин купа 1999. са Перуом. Уочи почетка Светског првенства 2002, Белгија је у пријатељском мечу савладала актуелног светског и европског шампиона Француску. На самом Мундијалу, Белгијанци су победили Русију и ремизирали са домаћином Јапаном и Тунисом, што им је донело пласман у смину финала. Тамо их је елиминисао каснији светски првак Бразил. Селектор Бразила Луис Фелипе Сколари касније је изјавио да му је управо утакмица против Белгије била најтежа на читавом турниру.
Након завршетка Светског првенства 2002. године, национални тим је драстично ослабио повлачењем бројних искусних играча и одласком селектора Васежа. Белгијанци су пропустили чак пет узастопних великих такмичења, почевши од Европског првенства 2004. па све до Европског првенства 2012., а током тог периода променили су исти број селектора. Победа над актуелним европским шампионом Грчком 2005. године донела је само тренутну и малу утеху. У међувремену, на Европском првенству за младе 2007. године стасавала је нова, обећавајућа генерација фудбалера; млада селекција Белгије тада је изборила пласман на предстојеће Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу, где су „Млади црвени ђаволи” на крају заузели четврто место. Чак седамнаест фудбалера из тог олимпијског састава касније је дебитовало и за сениорски тим, мада у почетку нису успели да направе моменталан бљесак. Белгија је у мају 2009. заузела
Друго златно доба Након две утакмице у улози привременог тренера, Вилмотс је прихватио понуду да званично замени Лекенса на месту селектора. Одмах по његовом именовању резултати екипе су кренули узлазном путањом, до те мере да су поједини инострани медији ову генерацију прогласили новим златним добом белгијског фудбала. Подмлађени белгијски састав је без иједног претрпљеног пораза завршио као првопласирани у групи и тако изборио визу за Светско првенство 2014. године. Везавши четири победе на самом завршном турниру, Белгија је тек други пут у својој историји успела да догура до четвртфинала Мундијала.
алт=Белгијски одбрамбени играч маневрише око алжирског гола|мини|260пк|Репрезентација Белгије (у црвеним дресовима) у дуелу против Алжира на стадиону Минеирао током Светског првенства 2014. године.