230px|мини|22. септембар 1980. Техеран
Ирачко-ирански рат, познат и као Први рат у Персијском заливу и Први заливски рат, био је оружани сукоб између Ирака и Ирана који је вођен од 22. септембра 1980. до 20. августа 1988. године. Рату је претходио низ територијалних спорова између Ирана и Ирака, мотивисаних ирачком тежњом да заузме нафтом богату покрајину Хузестан (Арабистан) са арапским становништвом и источну обалу ријеке Шат ел Араб, као и спор о лидерству међу земљама у Персијском заливу. Иранско-ирачки рат био посљедњи велики сукоб у оквиру Хладног рата и један од најдужих оружаних сукоба 20. вијека.
У Ирану се 1979. године одвила Исламска револуција под водством ајатолаха Рухолаха Хомеинија, Страхујући од ширења револуције и на Ирак, гдје је већина становништва, као и Ирану, била шиитски муслимани, ирачки предсједник Садам Хусеин отпочео је припреме за рат. У то вријеме Ирак је имао подршку САД, СССР и већине арапских држава, док се Иран налазио у међународној изолацији.
Без објаве рата, Ирак је 22. септембра 1980. године напао Иран. Ирачка војска није успјела остварити значајне успијехе и до јуна 1982. била је протјерана са свих иранских територија које је претходно заузела. Усљедјела иранска инвазија на Ирак није била успјешна. Од 1982. до 1988. рат је имао углавном позициони карактер. Године 1988. Ирак је током низа операција Тавакална ала Алах ослободио територије које је окупирао Иран и успјешни развио офанзиву дубоко у територију Ирана. Под пријетњом војне катастрофе, Хомеини је исте године пристао на примирје које је предложио Ирак, чиме је окончан сукоб.
Током рата, обје стране су користиле хемијско оружје, у рату су учествовала дјеца-војници, а Иран је практиковао тактику „живих таласа”. Током „рата градова” Иран и Ирак су вршили ракетне нападе, што је изазвало више од 20 хиљада цивилних жртава. Ирачко-ирански рат изазвао је значајну економску штету објема државама и одредио је свјетски поредак на Блиском истоку.
Назив сукоба У Ирану за сукоб се користе називи „наметнути рат” () или „света одбрана” (). У Ираку се користи назив „Садамова Кадисија” () према бици код Кадисије против Сасанида током арапског освајања Персије.
Узроци рата Иранско-Ирачки односи мини|десно|Шат ел Араб, спорна територија између Ирака и Ирана Још од Османско-персијских ратова у 16-ом и 17. веку , Иран (до 1935. године — Персија) и Османлије су се борили за контролу над Ираком (тадашња Месопотамија) првенствено због контроле над воденим путевима Шат ел Араба који су били витални за поморске трговачке руте и излаз на Персијски залив. Коначно, границе између две земље су утврђене примирјем из 1639. године и остале су непромењене све до 20. века. Са открићем нафте почетком 20. века, овај поморски пут добија на значају како за Иран тако и за Ирак, пошто је Шат ел Араб био главна рута извоза нафте из обе заливске земље. Да би се спречили потенцијални сукоби, Иран и Ирак потписали су 1937. године споразум којим су границе поново јасно дефинисане, а исте године су обе државе постале потписнице Садабадског уговора, који је у суштини био пакт о ненападању између Турске, Ирака, Ирана и Авганистана, чиме су односи две земље додатно ојачани.
Уговор из 1937. године дефинисао је границу између Ирака и Ирана дуж тока реке где је најнижи ниво исте у току суше (на источној страни Шат ел Араба) са изузетком градова Абадан и Корамшар где је граница ишла дуж тзв. телвега, области најниже елевације коју Шат ел Араб достиже у свом току. Овакав уговор је де факто дао Ираку контролу над највећим делом воденог тока, и Ирански бродови су морали да плаћају пловну таксу за коришћење истог.
1955. године обе нације су потписале Багдадски пакт, међутим државни удар у Ираку 1958. године довео је на власт националистичку владу која је, додуше на кратак период, иступила из пакта. Ирачки лидер генерал Абд Ал-Карим Касим изјавио је 18. децембра 1959. године : „Ми не желимо да се осврћемо на историју арапских племена у Ал-Ахуазу и Мохамареху (арапски називи за иранску провинцију Хузестан и град Корамшар). Османлије су доделиле Мохамарех, који је био део Ирачке територије, Ирану." Ирачко незадовољство због чињенице да Иран контролише нафтом богату провинцију Хузестан (коју су Ирачани још и називали Арабистан што на персијском угрубо значи „Арапска земља"), као и због чињенице да ту провинцију настањује углавном становништво које говори арапским језиком, није било само реторичко. Ирак је поступно почео да подржава сецесионистички покрет у Хузестану, и у исто време је лобирао за свој циљ на међународном плану. На низу састанака Арапске лиге Ирачани су покушавали да нагласе проблеме својих територијалних претензија ка Хузестану, додуше без неког великог успеха.
Ирак је показивао све веће незадовољство и све мање жеље за испуњавањем потписаних уговора и пактова са Ираном, поготову након доласка на власт социјалистичке Ба'ат партије 1968. године (која је дошла на власт државним ударом), и након смрти египатског председника Гамала Абдела Насера 1970. године, који је важио за највећег арапског лидера, услед чега је Ирак, сада већ под потпуном контролом Садама Хусеина, постао самопрокламован „лидер арапског света", пренаглашавајући проблем својих односа са Ираном око Шат ел Араба, као проблем „целог арапског света".
У исто време средином 1960—их година, ирански шах Реза Пахлави је покренуо велике реформе иранске војске. Захваљујући огромним средствима добијеним од нафтне индустрије, али и добрим политичким везама са западом, пре свега САД и УК Пахлави је могао да у врло кратком року уложи рекордне суме новца, и иранску војску наоружа огромним количинама врло савременог наоружања. Овакво бесомучно трошење новца на војску и наоружавање изазвало је још веће тензије, и Иран, сада као локална војна сила, почео је да гледа на своје односе са Ираком са другачијег нивоа.
У априлу 1969. године Иран је прогласио уговор из 1937. застарелим и прекинуо је са плаћањем таксе Ираку за коришћење водених путева. Шах је навео као главне аргументе да готово увек речна граница иде уз талвег, као и да већину пловила која саобраћају дуж Шат ел Араба чине ирански танкери, те је сходно томе уговор из 1937. неправедан према Ирану. Ирак је запретио ратом у случају да ирански бродови покушају да користе пловне путеве без плаћања таксе, али кад је 24. априла 1969. први ирански брод слободно запловио Шат ел Арабом уз пратњу бродова Иранске Ратне Морнарице, Ирак — као војно неупоредиво слабија земља од Ирана- није урадио ништа.
Иранско наоружавање и одбацивање уговора из 1937. означило је почетак акутних тензија између две земље; исте 1969. године Садам Хусеин изјавио је : „Ирачки сукоб са Ираном везан је за Хузестан, који је Ирачко тло, а који је анексиран од стране Ирана за време стране владавине." Убрзо после тога ирачке радио и ТВ станице почеле су са емитовањем програма на територији „Арабистана" у коме су отворено позивали арапско па чак и белуџко становништво Хузестана на побуну против шахове владавине. Телевизијске станице из Басре почеле су да приказују ирански Хузестан као део ирачке територије и део нове провинције под именом „Насирија" (ناصرية), а за иранске градове су кориштена искључиво арапска имена.
1971. године односи између Ирака и Ирана су прекинути након што је Иран анексирао острва Абу Муса, Већи и Мањи Тунб након повлањеча Британаца са њих. Ова острва, која се налазе унутар Персијског залива и чувају Ормуски пролаз, виталан за поморски саобраћај из и у залив, нису била насељена и сем стратешке, нису имала никакву другу вредност. Користећи војну надмоћ, Иран је сва три острва прогласио својом територијом, и одмах распоредио војне снаге на њих; иако је новооснована држава УАЕ такође прогласила ова три острва својом територијом, иранска војна надмоћ зауставила је сваку потенцијалну акцију УАЕ и Ирака у правцу ослобађања ових територија од иранског присуства. Као освету због претензија на Хузестан и његовог присвајања, те подршке УАЕ, Иран је започео активно да подржава Курдске националисте у њиховој борби против ирачке власти. Иранци су наоружавали и обучавали Курде дајући им чак на коришћење базе и болнице на иранској територији. Овакво стање резултирало је великим тензијама које су марта 1974. године ескалирале у низ пограничних сукоба између ирачке и иранске војске који су потрајали целу годину до марта 1975, када је Ирак покренуо офанзиву у току које је први пут отворено прешао на територију Ирана. Без обзира на употребу тенкова, и чињеницу да су Ирачани напали на више места дуж границе са Ираном, убрзо су одбијени од стране много веће и модерније иранске војске, која је у том тренутку била пета по величини војска света. Поготову се истакла улога модерног и великог иранског ратног ваздухопловства које је било сачињено од тада најмодернијих америчких ловаца F-4 фантом и F-5 Тајгер. Ирачко руководство је, схвативши да не може да се носи са иранском војном снагом, затражило примирје које је потписано у Алжиру 6. марта 1975. године. У току периода од 13. јуна до 26. децембра исте године постигнут је низ билатералних споразума којима је остварено примирје између две земље. Алжирским споразумом договорено је да Ирак уступи Ирану Шат ел Араб дуж целог телвега, у замену за нормализацију односа и прекид иранске помоћи курдским побуњеницима. Алжирски споразум је доживљен од стране ирачке јавности као понижење; међутим споразум је значио тренутни прекид иранске и америчке помоћи курдским борцима, што је омогућило брзу победу ирачких снага у кампањи за коју се тврди да је однела животе преко 20 000 Курда.
Односи између две земље накратко су се поправили у току 1978. године када су ирански агенти у Ираку открили да се спрема државни удар финансиран од стране Совјетског Савеза са намером да се са власти збаци Садам Хусеин. Иранци су ове информације проследили Хусеину који је у знак одмазде погубио велики број генерала и чланова владе који су били део завере. У знак захвалности према Ирану, Хусеин је протерао из Ирака ајатолаха Рухолаха Хомеиниа, шиитског религијског вођу који је био главни заговорник борбе против шаха и увођења исламске републике, а који је живео у азилу у Ираку од протеривања из Ирана 1964. године. Упркос свему овоме, Садам Хусеин и ирачка елита сматрали су Алжирски споразум као тренутно примирје, никако као коначно решење ирачко-иранског спора, и поучени негативним искуством из пограничног конфликта 1975. године, почели су обимне реформе и наоружавање војске, чекајући одговарајућу прилику да разреше питање Шат ел Араба.
Односи након Исламске Револуције
Упркос тензијама између две земље и ирачким претензијама на Шат ел Араб и Хузестан, ирачка влада је испрва поздравила Исламску Револуцију у Ирану. Свргавање шаха са власти је између осталог, био један од циљева ирачке власти, па су Ирачани поздравили револуцију и њен анти-ројалистички став. Међутим, готово одмах по повратку у Иран, фебруара 1979. године ајатолах Хомеини је позвао ирачки народ на исламску револуцију. Власти у Техерану и Багдаду биле су, и без већ компликованих односа две земље, директно супротстављене у смислу политичке идеологије — и док је Садамова Ба'ат партија била социјалистичка, са изразито секуларним карактером, новооснована Исламска Република је била теократска, и религија је одређивала сваки аспекат политике — укључујући и спољашње односе. Сходно томе, убрзан пораст тензија је био готово неизбежан. Упркос свему наведеном, Садам Хусеин је у јавном говору 17. јула 1979. године поздравио иранску револуцију и позвао на иранско-ирачко пријатељство засновано на политици немешања у унутрашња питања. Тек када је и након ове изјаве, ајатолах Хомеини наставио да позива народ Ирака, а поготову шиите, на свргавање Ба'ат партије са власти, нова иранска влада је схваћена у Багдаду као директна претња.