Франсоа Морис Адријан Мари Митеран (; Жарнак, 26. октобар 1916 — Париз, 8. јануар 1996) био је француски политичар и државник, први социјалиста који је 1981. изабран за председника Француске. У Другом светском рату био је један од вођа француског покрета отпора, а од 1971. вођа Социјалистичке партије.
Под утицајем породице, Митеран је започео свој политички живот на католичкој националистичкој десници. Служио је вишијевском режиму првих година, али је затим ступио у покрет отпора, прешао на левицу, и више пута био на министарским позицијама за време Четврте републике. Противио се де Головом успостављању Пете републике. Иако је у одређеним периодима био изолована политичка фигура, Митеран је надјачао ривале и постао кандидат левице на свим председничким изборима од 1965. до 1988, са изузетком 1969. Изабран је за председника на изборима у мају 1981, а поново је изабран 1988, и на положају је био до 1995.
Митеран је позвао Комунистичку партију у своју прву владу, што је у то доба био контроверзан потез. У тој влади су комунисти били мањи партнер и нису успели да искористе прилику да увећају снагу, већ им је подршка опала, и напустили су кабинет 1984. На почетку свог првог мандата, Митеран је пратио радикални економски програм који је укључивао национализацију кључних предузећа, али је након две године, кад је економија запала у кризу, преусмерио курс. Његова спољашња и одбрамбена политика су биле изграђене политикама његових „голистичких“ претходника. Његово партнерство са немачким канцеларом Хелмутом Колом је унапредило европске интеграције преко Споразума из Мастрихта, међутим Уједињење Немачке је прихватио невољно. У два наврата је због губитка парламентарне већине био приморан на кохабитацију са конзервативним владама које су водили Жак Ширак (1986–88), и Едуард Баладур (1993–95). Мање од осам месеци по окончању мандата, Митеран је умро од рака простате који је успешно скривао током већег дела свог председничког мандата.
Осим што је учинио француску левицу довољно примамљивом да може да дође на власт, за доба Митерана је Социјалистичка партија преузела примат на левици, а некада моћна Комунистичка партија је доживела пад (проценат који су кандидати Комуниста освајали у првом кругу председничких избора је пао од максималних 21,27% 1969. на 8,66% 1995, кад је окончан Митеранов други мандат, и на 1,93% на изборима 2007. године).
Младост Митеран је студирао од 1925. до 1934 на Колеџу Сан-Пол у Ангулему, где се учланио у студентску организацију Католичке акције. По доласку у париз у јесен 1934, уписао се на Париски институт политичких наука где је дипломирао у јулу 1937. Митеран је око годину дана био члан Националних добровољаца (), организације повезане са Франсоа де ла Роковом екстремно-десничарском организацијом Ватрени крст (); лига је претходно учествовала у Кризи 6. фебруара 1934. која је довела до пада друге Левичарске коалиције ().-{Pierre Péan, Une jeunesse française. pp. 23–35}-, (Митеранова биографија)
Супротно неким извештајима, Митеран никада није формално био члан Француске социјалне партије (ПСФ) која је наследила Ватрени крст, и може се сматрати првом француском масовном десничарском партијом. Међутим, он јесте писао чланке за -{L'Echo de Paris}-, новине блиске ПСФ-у. Учествовао је у демонстрацијама против инвазије метека у фебруару 1935. а потом и у демонстрацијама против наставника права Гастона Језеа, који је номинован за правног саветника негуша Етиопије у јануару 1936.
Кад је током 1990—их откривено Митераново учешће у овим конзервативним десничарским покретима, он је своја дела приписао миљеу своје младости. Митеран је такођеи имао неке личне и породичне везе са припадницима екстремно-десничарске терористичке групе -{La Cagoule}- током 1930—их.Henry Rousso, Le Syndrome de Vichy.
Митеран је служио војни рок од у 23. пуку колонијалне пешадије. 1938. је постао најбољи пријатељ са Жоржом Дајаном, Јеврејином и социјалистом кога је спасао од антисемитских агресија национал-ројалистичког покрета Француска акција. Пријатељство са Дајаном је навело Митерана да почне да преиспитује неке од својих националистичких идеја. Након завршетка студија права, у септембру 1939. је послат на Мажино линију код Монмедија, у чину пешадијског наредника. Верио се са Мари-Луизом Терас (касније позната као глумица Катрин Ланже) у мају 1940. (али је она раскинула веридбу у јануару 1942). Након сазнавања о нацистичким концентрационим логорима на крају Другог светског рата, Митеран се одрекао католичке идеологије у којој је васпитан, и идентификовао се као агностик.
Председник (1981—1995) Први мандат (1981—1988) мини|upright|Митеран са америчким председником Роналдом Реганом, 1981. Франсоа Митеран је на председничким изборима 10. маја 1981. постао први социјалистички председник Пете републике, а његова влада је постала прва левичарска влада у 23 године. Поставио је Пјера Моруа за премијера и организовао нове законодавне изборе. Социјалисти су стекли апсолутну парламентарну већину, и четворо комуниста је ушло у владу.
Економска политика Почетак Митерановог првог мандата је обележила левичарска економска политика, базирана на 110 предлога за Француску и Заједничком програму из 1972. који су саставиле Социјалистичка, Комунистичка и Лева радикална партија. Ова политика је подразумевала неколико национализација, 10% повећање минималне плате, радну недељу од 39 сати, 5 недеља одмора годишње, успостављање солидарног пореза на богатство, повећање социјалних давања, проширење радничких права на консултације и информације о својим послодавцима (кроз Оруов закон). Циљ је био да се поспеши економска тражња а тиме и економска активност (кејнзијанизам), али је стимулативна фискална политика коју је спроводила Моруоова влада била у нескладу са стегнутом монетарном политиком коју је спроводила Банка Француске.Reichart, Alexandre (2015). , 44(1). Стопа незапослености је наставила да расте, а франак је девалвирао три пута.
Старосне пензије су повећане за 300 франака месечно на 1.700 франака за једну особу, и 3.700 франака за пар, а здравствено осигурање је учињено доступнијим незапосленима и особама које не раде пуно радно време. Стамбена давања за ниско плаћене су подигнута за 25% у 1981, а у две године након маја 1981, давања за породице са троје деце су подигнута за 44% а за породице са двоје деце за 81%. 1981. године, куповна моћ социјалних давања је порасла за 4,5% а 1982. за 7,6%. Осим тога, минимална плата (коју је примало 1,7 милиона радника) је повећана за реалних 15% између маја 1981. и децембра 1982.Socialism, the State and Public Policy in France edited by Philip G. Cerny and Martin A. Schain
Учињени су велики напори да се побољша стамбени положај и здравствена заштита, а влада је такође покушала да се реформом школства ухвати у коштац са лошим успехом у школи деце из радничке класе. У циљу појачања политичког учешћа, влада је повећала финансијска давања локалним политичарима, који су добили и право на плаћено одсуство са својих послова како би похађали курсеве из области јавне управе. Давања за особе са инвалидитетом су повећана, а начињен је напредак и у плати и условима у војсци. Декретом из јануара 1982. су уведени „уговори солидарности“, по којима су фирме могле да добију субвенције за увођење рада на пола радног времена или раног пензионисања ако би истовремено стварале нова радна места. Декретом из марта 1982. је омогућио запосленима да се пензионишу са 60 година старости уз пензију висине 50% просечне зараде током 10 година рада током којих су највише зарађивали. 1983. су донети закони у циљу постизања веће једнакости у приватном сектору. Предузећа су морала да сачињавају годишње извештаје о приликама за тренинг и условима рада за жене, и да представе статистичку анализу њиховог положаја у предузећу, а раднички комитети су били задужени да се старају о спровођењу мера за промовисање једнакости.Mitterrand's France Edited by Sonia Mazey and Michael Newman}- Осим тога, уведена су нова давања за незапослене раднике који су престали да испуњавају услове за осигурање од незапослености. У децембру 1982. је донет закон који је вратио радницима право да бирају администраторе у фондовима за социјалну заштиту, што је пракса коју је Шарл Де Гол укинуо 1967.-{Contemporary France: Politics and Society Since 1945 by D. L. Hanley, Miss A P Kerr, N. H. Waites
Када је у питању подршка новим француским технологијама коју је започео његов претходник Валери Жискар Д'Естен, Митеран је наставио ове пројекте: брзи воз ТЖВ и Минител, интерактивну рачунарску мрежу која је претходила Интернету. Минител и ТЖВ веза између Париза и Лиона су отворени само пар недеља након избора. Осим тога, владини грантови и позајмице за капиталне инвестиције за модернизацију су значајно увећани.
Митеран је донео први закон о децентрализацији, Деферов закон.
Након две године мандата, Митеран је начинио значајан заокрет у економској политици, кад је у марту 1983. усвојио такозвани „заокрет у резове“ (). Приоритет је дат борби против инфлације, у циљу задржавања компетитивности у Европском монетарном систему. Иако су се догодила два периода благе економске рефлације (први од 1984. до 1986, а други од 1988. до 1990), монетарне и фискалне стеге су представљале основу политичке оријентације за време Митеранове власти од 1983. надаље. Упркос томе, у поређењу са просеком у земљама ОЕБСа, фискална политика у Француској је остала релативно експанзиона током два Митеранова мандата.
Спољна политика Што се тиче спољне политике, Митеран није значајније одступио од својих претходника, и наставио је пробе нуклеарног оружја у јужном Пацифику упркос протестима разних мировних и еколошких организација. 1985, француски агенти су потопили брод -{Rainbow Warrior}-, бивши рибарски брод у власништву Гринписа, који је коришћен у протестима против нуклеарних проба и лова на китове и фоке. Један припадник Гринписа је убијен, а када су се вести о овом догађају појавиле у медијима, избио је велики скандал који је довео до оставке министра одбране Шарла Ернуа. Француска је накнадно платила одштету од 1,8 милиона америчких долара Гринпису.
Француска је такође задржала неутралан положај под Митераном, оставши изван НАТО, и наставила је да активно делује у Африци, тако што су француска војска и Легија странаца често интервенисале да би подржале разне афричке владе, и учествовале у обуци локалних снага.
Левица је изгубила на 1983. локалним изборима и на изборима за Европски парламент 1984. У исто време, Саваријев закон о ограничавању финансирања приватних школа од стране локалних заједница, довео је до политичке кризе. Од закона се одустало а премијер Моруа је поднео оставку у јулу 1984. Наследио га је Лоран Фабијус, а комунисти су напустили владу.
Прва кохабитација (1986—1988) Пред законодавне изборе 1986, уведен је пропорционални изборни систем, у складу са „110 предлога“. Међутим, ово није спречило победу коалиције Уједињење за Републику/Унија за француску демократију (РПР/УДФ). Митеран је након избора именовао вођу РПР, Жака Ширака за премијера. Овај период власти, током кога су председник и премијер били из две супротстављене коалиције, што је комбинација која се тада први пут догодила током Пете републике, назван је „кохабитацијом".
Ширак се углавном старао о унутрашњој политици, док се Митеран концентрисао на свој „резервисани домен“ спољне политике и одбране. Међутим, између њих двојице је дошло до неколико сукоба. У једној ситуацији, Митеран је одбио да потпише извршне декрете о либерализацији, што је приморало Ширака да ове мере „провуче“ кроз парламент. Митеран је такође наводно дао тајну подршку неким друштвеним покретима, на пример студентским протестима против универзитетске реформе (Девакеов закон). Митеран је профитирао од тешкоћа које је Шираков кабинет имао, и његова популарност је порасла.