Доминиканска Република

Доминиканска Република (), понекад означена и као Доминикана (), је држава у Карибима, смештена на источне две трећине острва Хаити, на којем се граничи са Републиком Хаити. Хаити је друго по величини острво Великих Антила и лежи источно од Кубе и Јамајке, а западно од Порторика. Главни и највећи град Доминиканске Републике је Санто Доминго.

Историја

Преколумбовска историја Народ Таино, који говори језик аравакан, доселио се у Хиспаниолу из североисточног региона, данас познатог као Јужна Америка, расељавајући раније становнике,Luna Calderón, Fernando (December 2002). "ADN Mitocondrial Taíno en la República Dominicana" [Taíno Mitochondrial DNA in the Dominican Republic] (PDF). Kacike (in Spanish) (Special). . Archived from the original (PDF) on October 1, 2008. око 650. године н.е. Бавили су се пољопривредом и риболовом и ловом и сакупљањем.Luna Calderón, Fernando (December 2002). "ADN Mitocondrial Taíno en la República Dominicana" [Taíno Mitochondrial DNA in the Dominican Republic] (PDF). Kacike (in Spanish) (Special). . Приступљено 1.11.2020. године Карибе су одвеле Таино на североисток Кариба, где су ови боравили током већег дела 15. века. Процене становништва Хиспаниоле 1492. године варирају у великој мери, укључујући сто хиљада, триста хиљада и четиристо хиљада до два милиона.Keegan, William. "Death Toll". Millersville University, from Archaeology (January/February 1992, p. 55). Приступљено 1.11.2020. године Прецизно утврдити колико је људи живело на острву у претколумбовско доба готово је немогуће, јер не постоје тачни подаци. До 1492. године острво је било подељено на пет поглавара Таино народа. Име Таино за цело острво било је или Аити или Квисквеја.Anglería, Pedro Mártir de . (in Spanish). Buenos Aires: Editorial Bajel.

Шпанци су стигли 1492. године. Првобитно, након пријатељских односа, Таино су се одупрли освајању, предвођени женским поглаваром Анакоаон из Ксарагве и њеним бившим супругом поглаваром Каонабо из Магуане, као и поглаварима Гвасанагариком, Гвамом, Хатвејем и Енрикиљом. Успеси потоњег стекли су његов народ за неко време аутономну енклаву на острву. У року од неколико година након 1492. године, становништво Таина драстично је опало, услед малих богиња и других болести које су стигле са Европљанима."History of Smallpox – Smallpox Through the Ages". Texas Department of State Health Services.

Прво забележено избијање малих богиња, у Америци, догодило се на Хиспаниоли 1507. године. Последњи запис чистог припадника народа Таино у земљи био је из 1864. Ипак, биолошко наслеђе Таина преживело је у значајној мери, услед мешања народа. Пописи из 1514. откривају да је 40% шпанских мушкараца у Санто Домингу било ожењено Таино женама,Ferbel Azcarate, Pedro J. (December 2002). "Not Everyone Who Speaks Spanish is from Spain: Taíno Survival in the 21st Century Dominican Republic" (PDF). KACIKE: The Journal of Caribbean Amerindian History and Anthropology (Special). . Archived from the original (PDF) on June 17, 2004. Приступљено 1.11.2020. године. а неки данашњи Доминиканци имају Таино порекло.Guitar, Lynne (December 2012). "Documenting the Myth of Taíno Extinction" (PDF). Kacike (Special). . Приступљено 1.11.2020. године. Остаци културе Таино укључују њихове пећинске слике, као што су Помијерове пећине, као и дизајне керамике, који се још увек користе у малом занатском селу Хигерито, Мока.O'Halloran, Jacinta (January 1, 2007). "Taino Caves, the Photo Essay, by Lynne Guitar". Archived from the original on June 7, 2007. Приступљено 1.11.2020. године.

Европска колонизација Острво Хаити открио је Кристифор Колумбо децембра месеца 1492. Тада се први пут искрцао у данашњем Санто Домингу, главном граду Доминиканске Републике. У њему данас постоји споменик и музеј-кућа у којој је једно време и сам Колумбо живео.

Колонија је тако постала одскочна даска за даље шпанско освајање Америке, а деценијама и седиште шпанске колонијалне моћи на хемисфери. Убрзо након тога, највеће откриће злата на острву откривено је у централном делу Кордиљера, што је довело до рударског бума. До 1501. године, Колумбов рођак, Ђовани Колумбо такође је открио злато у близини Буенавентуре; налазишта су касније била позната као Минас Нуевас.

Настала су два главна рударска подручја, једно дуж Сан Кристобал-Буенавентуре и друго у Сибау у оквиру троугла Ла Вега-Котуј-Бонао, док су Сантијаго де лос Кабаљерос, Консепсион и Бонао постали рударски градови. Уследила је златна грозница 1500–1508.–58, 74. Фернандо II од Арагона „наручивао је злато из најбогатијих рудника резервисаних за Круну“. Тако је Овандо експроприсао руднике злата Мигела Дијаза и Франциска де Гараја 1504. године, пошто су рудници постали краљевски рудници, мада су били отворени и за приватне проналазаче. Фернандо је желео да „најбољи Индијанци“ раде на његовим краљевским рудницима и држао је њих 967 у рударском подручју Сан Кристобал, под надзором плаћених рудара.

За време гувернера Николас де Ованда Касереса, Индијанци су били приморани да раде у рудницима злата, „где су били презапослени, малтретирани и неухрањени“, како наводи Понс. До 1503. године, шпанска круна је легализовала дистрибуцију Индијанаца за рад на рудницима, као део система енкомијенда. Према Понсу, „Једном када су Индијанци ушли у руднике, глад и болест су их буквално избрисали“. До 1508. године индијанско становништво од око 400.000 смањено је на 60.000, а до 1514. године остало је само 26.334. Отприлике половина налазила се у рударским градовима Консепсион, Сантијаго, Санто Доминго и Буенавентура. Репаримијенто из 1514. убрзао је емиграцију шпанских колониста, заједно са исцрпљивањем рудника. 1516. године, епидемија малих богиња убила је додатних 8.000 од преосталих 11.000 Индијанаца, за месец дана. До 1519. године, према Понсу, „И златна економија и индијско становништво истодобно су изумрли“

Католички монарси су 1501. године прво одобрили колонистима Кариба да увозе афричке робове, који су на острво почели пристизати 1503. Шећерна трска је Хиспаниоли унесена са Канарских острва, а прва шећерана у Новом свету основана 1516. на Хиспаниоли.Sugar Cane: Past and Present, Peter Sharpe Потреба за радном снагом која би задовољила све веће захтеве узгоја шећерне трске довела је до експоненцијалног повећања увоза робова, током наредне две деценије. Сиромашнији колонисти издржавали су се тако што су ловили стада дивље стоке која су лутала острвом и продавали њихову кожу.

Освајањем америчког копна, плантажа шећерне економије Хиспаниоле брзо је пропала. Већина шпанских колониста отишла је у руднике сребра у Мексику и Перуу, док су нови имигранти из Шпаније заобишли острво. Пољопривреда се смањила, нови увоз робова је престао, а бели колонисти, слободни црнци и робови живели су сиромашно, слабећи расну хијерархију и помажући у мешању, што је резултирало популацијом претежно мешовитих Шпанаца, Таина и људи афричког порекла. Осим града Санто Доминго, који је успео да одржи део легалног извоза, доминиканске луке биле су принуђене да се ослањају на кријумчарену трговину, која је, заједно са стоком, постала један од главних извора за живот становника острва.

Средином 17. века, Француска је послала колонисте и приватнике да населе северозападну обалу Хиспаниоле због свог стратешког положаја у региону. Да би привукла пирате, Француска их је снабдевала женама које су одведене из затвора, оптужене за проституцију и лоповлук. После деценија оружане борбе са француским насељеницима, Шпанија је западну обалу острва уступила Француској уговором из 1697. године, док је Централна висораван остала под шпанским доменом. Француска је створила богату колонију на острву, док је шпанска колонија наставила да трпи економски пад.

Дана 17. априла 1655. године енглеске снаге су се искрцале на Хиспаниолу и марширале 30 километара до Санто Доминга, главног шпанског упоришта на острву. Коњаници су напали освајаче, враћајући их према плажи у потпуној збуњености. Њихов командант се сакрио иза дрвета где је, речима једног одвратног посматрача, био „толико обузет терором да је тешко могао да говори“. Елитни дефанзивци Санто Доминга обилно су награђени титулама шпанске круне. Француске снаге напале су Сантиаго 1667. године, а то је праћено разорним ураганом следеће године и епидемијом малих богиња која је убила око 1.500 људи 1669. Шпанци су 1687. године заузели тврђаву у Петит-Гоаве, али су Французи узвратили ударац и обесили Вође. Две године касније, у Деветогодишњем рату, Французи су отпустили Сантиаго. 1691. Шпанци су напали север и опљачкали Кап-Франсоа. Острвске тензије су се смириле када је мир успостављен, а последњи шпански монарх Хабсбург - деформисани инвалид Карлос II - умро је 1. новембра 1700, наследивши га шеснаестогодишњи француски кнез Бурбон Филип Анжујски.

18. век Кућа Бурбона заменила је кућу Хабсбург у Шпанији 1700. године и увела економске реформе које су постепено почеле да оживљавају трговину у Санто Домингу. Круна је прогресивно ублажавала круте контроле и ограничења трговине између Шпаније и колонија и међу колонијама. Последње флоте пловиле су 1737; монополски лучки систем је укинут убрзо након тога. Средином века становништво је појачано емиграцијом Шпанаца са Канарских острва, пресељењем северног дела колоније и садњом дувана у долини Сибао, а увоз робова је обновљен. Колонија Санто Доминго забележила је пораст броја становника током 18. века, када је порасла на око 91.272, 1750. године. Од овог броја, приближно 38.272 су били бели земљопоседници, 38.000 су били слободни мешовити људи боје боје, а око 15.000 робови. Ово се нагло супротставило становништву француске колоније Сен-Домингве (данашњи Хаити) - најбогатије колоније на Карибима и чија је популација од пола милиона била 90% робова и укупно, седам пута више од шпанске колоније Санто Доминго. „Шпански“ досељеници, чија је крв до сада била помешана са крвљу Таина, Африканаца и Канарских Гуанча, изјавили су: „Није важно да ли су Французи богатији од нас, ми смо и даље прави наследници овог острва. У нашим венама тече крв херојских конкистадора који су ово наше острво освојили мачем и крвљу."

Када је 1739. године избио рат, "рат за Џенкинсово ухо", између Шпаније и Британије, шпански приватници, посебно из Санто Доминга, почели су да патролирају Карипским морем, развој који је трајао до краја осамнаестог века. Током овог периода, шпански приватници из Санто Доминга упловили су у непријатељске луке тражећи бродове за пљачку, нарушавајући тако трговину између Британије и Њујорка. Као резултат тога, Шпанци су прибавили украдену робу - храну, бродове, поробљена лица - која се продавала у лукама Хиспаниоле, а добит је приписивала појединим морским пљачкашима. Приход стечен овим пиратским делима уложен је у економско ширење колоније и довео до поновног насељавања из Европе... Како су рестрикције колонијалне трговине попуштале, колонијалне елите Сен-Домингве нудиле су главно тржиште за извоз говедине, коже, махагонија и дувана из Санто Доминга.

Избијањем Хаићанске револуције 1791. богате урбане породице повезане са колонијалном бирократијом побегле су са острва, док је већина сеоских хатера (сточара) остала, иако су изгубили главно тржиште. Иако је популација шпанског Санто Доминга била можда четвртина становништва француског Сен-Доминга, то није спречило шпанског краља да покрене инвазију на француску страну острва 1793, покушавајући да искористи хаос изазван француском револуцијом. Француске снаге су провериле шпански напредак према Порт о Пренсу на југу, али Шпанци су се брзо пробили кроз север, којег су већински окупирали до 1794. године.

Иако су шпански војни напори добро прошли на Хиспаниоли, у Европи то није прошло (види Пиринејски рат). Као последица тога, Шпанија је била приморана да уступи Санто Доминго Французима под условима из Базелског споразума (22. јула 1795) како би натерала Французе да се повуку из Шпаније.

19. век